На
парастосу краљу Александру, Св. Владика Николај Велимировић је одржао говор у
којем је подсетио верни народ како је некад, не тако давно, освећена Црква
Светог Ђорђа на Опленцу. Задужбинар, краљ Петар I Карађорђевић је говорио пред окупљеним народом, а поред Владике био је
присутан и Јован Скерлић, чувени књижевни критичар. Чувши краљев говор
једноставан и пун емоција, Скерлић је био такнут у срце. Обратио се остарелом
краљу и рекао: "Господару, твоја вера - народна је вера. Народ је с тобом
и он нам је најбоља гаранција да ћемо победити". То су биле Скерлићеве
речи које су одредиле веру као меру људских поступака и залог будуће победе на
бојиштима. Православна вера једног краља била је заправо вера народа чији је он
краљ био. И без те вере немогуће је разумети догађаје и схватити величанствене
победе које су уследиле.
Владика
је својим истанчаним слухом духовника препознао и запамтио ове речи и сачувао
их за поколења. Мада су многи занемаривали Скерлићев однос према вери, остаје
чињеница да је он на Опленцу први наговестио српску победу у светлости вере.
Као што је први осетио Николајев значај и јавно похвалио његову књигу Религија Његошева. Скерлић који се често
представља као крута, статична и бескомпромисна фигура српске књижевне критике,
као да је имао дубље увиде и као да је Божија љубав повремено дотицала његово
срце, оживљавала га и наговорила да изговори опажања која од њега нико није
очекивао.
 |
| Грачаница |
Нису то
биле само Скерлићеви или Николајеви утисци. Заиста је такав, скроман и
неприметан, био краљ Петар. Он се уочи самог Великог рата повукао и владалачке
дужности увелико препустио престолонаследнику Александру. Прокламацију о уласку
Краљевине Србије у вихор рата потписао је наследник престола, а не краљ. Петар
је хтео да абдицира, али то нико није прихватио, па је до проглашења новог
краља дошло тек после његове смрти (1921). Народу, државницима и војци требао
је такав краљ - самопожртвован, скроман, пун љубави и топлих осећања, мудар,
правичан, одличан саветодавац. Краљ се повукао у Тополу, где се посветио
завршним радовима, подизању болнице, изградњи водоводне мреже. Из иностранства,
краљ је набављао серум против дифтерије са института у Берну. За ову болест, од
које је страдала српска војска у балканским ратовима, послали су му 256 кутија
серума. Петар је помогао све које су му тражили помоћ - рођаке, пријатеље,
избеглице из Босне и Војводине које су се од аустроугарског гнева склонили у
Србију. Слао је помоћ у хуманитарне сврхе, а заробљенике, које му је доделила
врховна команда, ради радова на имању и око задужбине, о свом трошку је хранио
и бринуо се о њиховим потрепштинама. Када је сазнао да је умрла Мара Вукотић,
мајка чија су обадва сина погинула у рату, послао је новац за њену сахрану. Он
се старао да свима помогне, колико је у његовој моћи.
Када су
престолонаследник и Врховна команда захтевали његово повлачење из Тополе, он је
оклевао. Трудио се да доврши све радове на уређењу гробнице, што је оставио на
крају свих радова. када је кренуо, успут је обилазио бојишта и храбрио војнике
да издрже. Није пропуштао да иде у цркву на службу Божију. Храмове је редовно
даривао: Лазарицу у Крушевцу, цркву у Куршумлији, Грачаницу, приштинску цркву и
две у Призрену - Св. Спаса и Св. Ђорђа. Пред налетом бугарске војске, почео је
са својим војницима да одступа преко Албаније. У Љум Кули, имао је времена да
се види са скопским митрополитом, а у селу Свети Спас са војводом Путником. без
обзира на године, реуматизам и здравствене тегобе, ишао је колима, пешке и на
коњу. Делио је све недаће са војском и за једанаест дана од Љум Куле стигао до
Тиране. Тамо је посетио православну цркву и присуствовао служби. Сусрео се са
драчким Митрополитом Јованом, за кога је забележио:" Говори лагано и добро француски. Жали што
није могао доћи у Србију због ових ратова. Али се нада скоро нам доћи у визиту.
Вели да има 24.000 глава грчких у својој области". Више пута се сусрео са
Есад-пашом, који је затражио два батаљона српске војске, не би ли умирио
наоружане елементе који вршљају у Албанији и чије је седиште у Кроји. На
инсистирање врховне команде и Есад паше, краљ је италијанском торпиљерком
пребачен у Валону, а затим у Бриндиси. Шифрованим телеграмима јављено је да је
"ђенерал Топола" стигао и да је доброг здравља. Одатле је прешао у Едипсос,
где је богато даривао сиротињу, па у Халкис. И у Халкису, краљ је редовно
обавештаван о развоју ситуације и дипломатским мисијама престолонаследника. Био
је задовољан што у овој бањи има "служба од 8 до 9 сваке недеље, у селима
исто". У свој дневник је бележио цркве које је посетио при својим шетњама
по овом острву и разочарење што једном приликом није било Литургије у месту
Кастела. Познати песник Јован Дучић га је саветовао да напусти острво јер се
спремају немири у Грчкој и збацивање краља Константина, али краљ се није
уплашио и остао је на свом месту. Чак је, после сазнања о свргавању, упутио
један телеграм пун речи разумевања краљу Константину, који му се на томе
захвалио.
После
успеха српске војске, краљ је кренуо пут Солуна и Водена, да храбри своје борце
да издрже. Остала су потресна сећања учесника рата како их је краљева пажња
дирнула и како су били срећни да са њим
буду на служби Божијој. Чак је у Водену дао прилог да се покрије једна црква и
да се купе нове одежде за свештенство Цркве Св. Јована. Трудио се да утеши
човека. Тако је записао у свом дневнику за Андру Николића, председника
скупштине у избеглиштву: "Сирома, страшно страхује. (Он) све види црно -
опасност, уништење, пропаст. Муку имам да га умирим и (о)куражим..."
 |
| Лазарица |
У тим
тешким временима, краљ је имао више снаге него многи његови млађи и здравији
савременици. Откуд је он црпео такву и толику снагу? Као што показује његов
дневник из 1915. и 1916. године, краљ није пропуштао службу Божију, волео је да
дарива цркве, да помаже људима у невољи, да теши неутешне. У дневнику су
савесно забележени сви већи хришћански празници и познати светитељи. Особито је
волео да бележи празнике апостола. Није заборављао ни националне светитеље. Из
једне његове белешке види се да је сину Александру дао име по Светом Александру
невском. Кад год би се нашао у неком тешком проблему, краљ је дизао свој поглед
ка небу и ослушкивао речи Јеванђеља читане на Литургији. Он се није уздао у
своје снаге, ни у силу свог положаја, ни у армију којом је командовао, ни у
помоћ сродника и пријатеља. Он је чежњиво гледао пут неба, одакле му је стизала
снага и инспирација. Али то није била само његова вера, него и вера целог
народа, као су то осетили Скерлић и Свети Владика Николај. У вери и јесте кључ
свих српских прегнућа и успеха у Великом рату.
др Ђорђе Вуковић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, Мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе
МАЈ/ЈУН 2014.
Тема броја: За Крст часни и Слободу златну
Нема коментара:
Постави коментар