ТАЈНА ПРЕУМЉЕЊА

   ...А ми смо праведно осуђени јер примамо по

својим делима као што смо заслужили; а он

никаква зла не учини. И рече Исусу: Сети ме се

Господе када дођеш у Царству своме

(Лк 23, 41-42).

   Разбојник распет са десне стране Христу нам показује упечатљив пример спасоносног покајања и исповести. Он то чини у две сажете реченице, у којима отворено исповеда свој грех, прихвата своје муке, и патње као плату за дела која је починио, признаје Христа за Господа и смирено од Њега тражи да га прихвати као покајника (в. Лк 23, 41-42). Превелики дар отпуштења грехова нам је дарован управо силом Крста Христовог - њиме је грех прикован једном за свагда и уништена древна клетва. Крв Сина Божијег је спрала губу прародитељског греха, а крштењем нам је даровано омивање личне греховне прљавштине. Но с обзиром на то да током живота падамо у нова сагрешења, дато нам је и "поновљено крштење" у виду покајања и исповести који нас изнова и изнова омивају и враћају стечену чистоту у Христу.

   "Покајте се јер се приближило Царство Божије" - ово су речи које срећемо на самом почетку Јеванђеља (в. Мк 1, 15). Оне нам говоре о темељном положају покајања у нашем животу. Морамо, међутим, имати у виду да покајање које се тражи од нас није само везано за свест о конкретним гресима нити само за њихово вербално исповедање, већ подразумева нешто далеко дубље. Наиме, старогрчка реч metanoia значи "преумљење", стицање новог ума, новог погледа на стварност око себе и у себи, а самим тим, и новог начина живота. Другим речима речено, право покајање је тотално преусмеравање нашег бића. Грех је промашај који нас аутономизује, одваја, лишава благодати, баш као што је било у случају наших прародитеља Адама и Еве. Егоцентризам је до данас остао један од наших кључних непријатеља и зато се основа нашег преумљења пре свега тиче промене односа - са Богом и са ближњим.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ
 ЈУЛ/АВГУСТ 2014.
ТЕМА БРОЈА: СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА И ИСПОВЕСТИ

   Када читамо дела древних подвижника Цркве примећујемо да они грешне навике - страсти - посматрају као извитоперене енергије тј. као природне људске енергије које су погрешно усмерене. Стога право покајање јесте преусмеравање свих наших енергија ка Христу, подвиг ка што приснијој заједници са Њим. За тако нешто на самом почетку је потребно троје: свест о сопственој грешности и слабости; чврста вера у Христа и његов спаситељни домострој; и жеља да живимо по заповестим Божијим. То су основе истинског покајања потребне за корениту промену човекове личности.

   Покајање је нераздвојиво од исповести пред свештеником који је сведок нашег преумљења. Нажалост, данас се Света тајна исповести често не разуме како би требало, чак и код једног дела свештенослужитеља. Разумевање ове тајне је углавном легалистичко, што ће рећи да многи сматрају да је само потребно доћи код свештеника и издеклемовати ствари уопштено, а потом добити разрешну молитву, ићи кући и наставити по старом, до следеће исповести. Исповест, међутим, није ту само да разреши, већ и да обавеже - како се греси не би понављали. А ако се дешава супротно, човек остане са угњежденим страстима јер више пута поновљен грех постане човеку као друга природа. То стање треба лечити и исповест је стога и својеврсни терапеутски поступак. Исповедник треба да лечи нашу душу, да нам помогне да очистимо срце од поробљености греху, да нас усмерава ка делима преумљења, да нас води ка Христу. Подразумева се да благодат Божија у том процесу има главни утицај, али и онај који се исповеда мора показати слободну вољу и жељу да се поправи.

   Да резимирамо: циљ исповести није само да добијемо разрешну молитву, поготово не што пре и што је брже могуће ( попут чувених случајева од пола минута такозване исповести, често чак и за време Свете Литургије), већ да нам помогне да уништимо страсти у себи и постепено узрастемо у човека савршена, у меру раста висине Христове ( в. Еф 4, 13). Први корак на том путу јесте да се умно поставимо у положај покајаног разбојника са почетка текста и завапимо: "Сети ме се Господе када дођеш у Царству своме".

С љубављу у Христу Распетом и Васкрслом,

презвитер Оливер Суботић