Оци Цркве говоре да је Бог постао човек да би човек могао да постане бог (по благодати). Али човек не би могао да се обожи да се претходно Бог није оваплотио.
У временима пре Христа живело је много мудрих и праведних људи.
Стари Грци су, на пример, достигли висок ниво философског знања о врлини и о Богу. Њихова философија је у свом учењу о "семеним логосима", заправо, садржала елементе истине. Стари Грци уопште нису били атеисти, као што неки наши рђаво обавештени савременици покушавају да их прикажу, већ су били веома религиозни људи. Они нису знали за истинитога Бога, али, иако су били пагани, на свој начин су били побожни и богобојажљиви. Зато можемо рећи да сви они педагози и учитељи, политички и друштвени лидери који - будући да им је традиција грчкога народа страна - покушавају да насилно искорене веру у Бога из душе нашег верног народа, покушавају да од истог тог народа направе "хибрид" ( у древном значењу ове речи). Они, у ствари, покушавају да наш народ лише његовог грчког (духовно-историјског) карактера, будући да је традиција Грка - у нашој древној, средњевековној и модерној историји - традиција побожности и богопоштовања. И управо је на тој и таквој традицији био и још увек јесте заснован васељенски културни допринос јелинства.
У философији старих Грка можемо препознати чежњу за непознатим Богом, чежњу за искуством Бога. Стари Грци су били побожни, веровали су, али нису имали истинито и потпуно богопознање. Они нису имали заједницу са Богом. Обожење за њих није било могуће.
Стари завет је, такође, пун праведних и побожних људи. Но потпуно сједињење човека са Богом - обожење - постаје доступно и могуће тек кроз оваплоћење Бога - Логоса (Слова) Божијег.
То је циљ оваплоћења Божијег. Да је циљ човековог живота био само да постане морално боља јединка, онда не би било никакве потребе за Христовим доласком у свет. Не би било никакве потребе за божанском домостојем (икономијом), за оваплоћењем Божијим, крстом, крсном смрћу и васкрсењем Господњим, дакле, ни за чим од онога што ми хришћани верујемо да се збило у Христу, будући да би пророци, философи, праведници и учитељи сасвим добро могли да науче људски род како да себе побољша у моралном погледу.
Ми знамо да је сатана обмануо Адама и Еву, и да су они пожелели да постану "богови", али без сарадње са Богом, и не кроз смирење, послушност и љубав, већ ослањајући се искључиво на сопствене снаге, своју вољу, тј. на један егоистичан и аутономан начин. Егоизам је, заправо, сама суштина грехопада. Адам и Ева су се егоизмом и самодовољношћу одвојили од Бога и уместо обожења стекли су нешто потпуно супротно: духовну смрт.
Оци Цркве веле да Бог јесте - живот. Ко год се окреће од Бога, окреће се и од живота. Према томе, смрт и духовна умртвљеност ( физичка и духовна смрт) били су последица Адамове и Евине непослушности.
Сви схватамо последице грехопада. Одвајање од Бога је човека бацило у један плотски, поживотињени и пођавољени живот. Божија величанствена творевина је тешко оболела, готово на смрт. "Икона Божија" у човеку је била унакажена. После грехопада, човек није више имао могућности да се креће ка обожењу, као што је то био случај пре него што је згрешио. Налазећи се у оваквом стању тешке, готово смртне оболелости, човек више није био у стању да се изнова усмери ка Богу. Био је, дакле, неопходан нови, (духовно) здрави човек, који би био у стању да изнова усмери човекову слободу према Богу.
Овај нови корен, нови човек јесте Богочовек, Исус Христос, Син Божији и Логос (Слово) Божији, који се оваплотио да би саздао нови корен, нови почетак, ново семе новог рода људског.
Свети Јован Дамаскин, велики богослов Цркве, богословствује да је кроз оваплоћење Логоса остварена друга заједница (заједничење) Бога и човека. Прва заједница, она рајска, била је нарушена грехопадом и човек је отпао од Бога. Наш свесастрадални Бог је зато и омогућио нову - другу заједницу, то јест заједничење Бога и човека које више не може да буде раскинуто, јер је остварено у личности Исуса Христа.
Христос Богочовек, Син и Логос Бога Оца, има две савршене природе: божанску и човечанску. Ове две савршене природе сједињене су "несливено, непримењиво, неразделно и нераскидиво" у једној личности Бога Логоса, у личности Исуса Христа, по чувеној дефиницији светог Четвртог васељенског сабора у Халкидону, која укратко чини, Духом Светим, богословски оклоп и штит Православне цркве од свих врста христолошких јереси свих времена. Дакле, један Исус Христос има две природе: божанску и човечанску.
Човечанска природа је, кроз ипостасно (лично) јединство двају природа у личности Христовој, занавек сједињена са божанском природом, зато што је Христос - занавек Богочовек. Христос се као богочовек вазнео на небеса. Христос као Богочовек седи са десне стране Оца. Христос ће као Богочовек доћи да суди свету о Своме Другоме доласку. Према томе, човечанска природа је сада (Христом) узнесена у сами загрљај Свете Тројице. Ништа више не може одвојити човечанску природу од Бога. И управо зато, ми људи - после оваплоћења Господњег - ма колико падали у грехе и ма колико се удаљавали од Бога, можемо увек изнова да се сјединимо са Богом - само ако то у свом покајању пожелимо. Ми можемо да се сјединимо са Богом, да постанемо богови по благодати Божијој.
Архимандрит Георгије Капсанис, ОБОЖЕЊЕ - циљ човековог живота, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011.
Нема коментара:
Постави коментар