Они који желе да се сједине са Христом, са Богом Оцем кроз Христа, знају да се то сједињење збива у телу Христовом, а то је наша света Православна црква. Сједињење, наравно, не са Божијом суштином, већ са обоженом човечанском природом Христовом. Међутим, ово сједињење са Христом није спољашње, нити је пуко морално. Ми нисмо следбеници Христови као што су људи следбеници неког философа или учитеља. Ми смо удови тела Христовога - Цркве. Црква је тело Христово, тело стварно, а не "морално", као што неки теолози погрешно пишу, не погрузивши се дубински у дух Православне цркве. Христос прихвата нас хришћане, упркос нашој недостојности и огрховљености, и уткивљује нас у Своје тело. Он нас чини удовима Својим и ми истински, а не "морално", постајемо удови Његовога тела. Свети апостол Павле вели: Јер смо удови тијела његова, од меса његова, и од костију његових(Еф 5,30).
Наравно, у зависности од хришћаниновог духовног стања, он понекад битује као живи уд тела Христовог, а понекад као мртав уд. Али чак и као мртав уд, он не престаје да буде уд тела Христовога. На пример, крштени човек је већ постао уд тела Христовог, али ако се не исповеда, ако се не причешћује и ако не живи духовно, он постаје мртав уд тела Христовог.
Но, упркос томе, чим се покаје, он истога часа бива прожет божанским животом и изнова постаје живи уд тела Христовог. Није му, дакле, потребно поновно крштење. С друге стране, онај који није крштен није члан тела Христовога иако води моралан живот. Њему је потребно да прими свето крштење да би постао уд тела Христовога, да би се уткивио у Христа.
Као удовима Христивига тела, нама се дарује живот Христов и тај живот постаје наш живот. На тај начин нам се дарује живот, бивамо спасени и обожени, што би било немогуће да нас Бог није учинио удовима тела Свога.
По светим оцима, наше спасење би било немогуће без светих тајни Цркве, које нас уткивљују у Христа и чине нас једнотелеснима и једнокрвнима Христу.
О какав је превелики благослов бити причасник светих тајни! Христос постаје наш, Његов живот постаје наш живот, Његова крв постаје наша крв. Зато, Свети Јован Златоусти запажа да Бог ништа више не може понудити човеку од онога што му нуди у светом причешћу. Нити човек може тражити ишта више од Бога од онога што прима од Христа у светоме причешћу.
Према томе, примивши свето крштење и миропомазање, и исповедајући грехе своје, ми се причешћујемо телом и крвљу Господњом и постајемо богови по благодати. Сједињујемо се са Богом и више му нисмо туђи, већ смо му присни пријатељи (присници).
У Цркви, где се сједињујемо са Богом, ми живимо новом стварношћу коју је Христос донео свету: стварношћу нове твари. То је живот Цркве и живот Христов, живот који постаје наш као дар Духа Светога. У Цркви све води ка обожењу - света литургија, свете тајне, богослужење, проповедање јеванђеља, пост, све. Црква је једино место обожења.
Црква није социјална, културна или историјска установа, попут осталих установа овога света. Она је потпуно различита од свих световних установа. У свету постоје различите установе, организације, фондације и друга корисна удружења. Међутим, наша Православна црква јесте јединствена, јер је она једино место Божијег заједничења са човеком, једино место човековог обожења. Човек може да постане бог искључиво у Цркви и нигде другде. Он то не може ни на универзитетима, нити у социјалним службама, нити у било чему другоме дивном и добром што свет може да понуди. Ма колико све то било добро, оно не може да пружи оно што Црква може. Управо зато световне установе и системи никада не могу бити замена за Цркву, ма колико доприносиле напретку.
Могуће је да због нас, слабих и грешних људи, с времена на време у Цркви дође до криза и тешкоћа. Могуће је да у окриљу Цркве дође чак и до скандала. А то се догађа зато што смо у Цркви сви на путу ка обожењу и сасвим је природно да се на том путу пројављују и људске слабости. Ми нисмо богови, већ постајемо богови (по благодати). Међутим, ма колико да се таквих ствари догоди, ми се никада нећемо окренути од Цркве, зато што у њој имамо једину могућност за сједињење са Богом.
На пример, идемо у цркву на свету литургију и тамо срећемо људе који нису пажљиви на литургији, који причају једни са другима и узнемиравају друге, и тада нам на ум пада следећа "логична" помисао, која гласи: "Шта ја уопште добијам од одлажења у цркву? Није ли било боље да сам остао код куће где бих могао да се молим у миру и сабраности?"
Међутим, ми се таквој злој помисли морамо трезвеноумно успротивити овако: "Можда бих код куће имао више спољашњега мира, али не бих имао Божију благодат, која ме освештава и обожује. Не бих имао Христа који је присутан у Својој Цркви, нити бих имао Његово свето тело и Његову пречисту крв, који су у Његовој светој Цркви, на часној трпези. Не бих учествовао у Последњој вечери свете литургије. Био бих одвојен од моје браће у Христу који, заједно са мном, чине тело Христово."
Према томе, шта год да се деси, нећемо одступати од Цркве, јер једино у њој имамо пут обожења.
Нема коментара:
Постави коментар