50 хорова са преко 1.100 певача из Србије и региона одазвало се позиву Патријарха српског Иринеја за учешће у заједничкој служби Божјој у недељу, 28. септембра, у храму Светог Саве, поводом стогодишњице од упокојења нашег највећег композитора
Литургијом је началствовао Епископ топлички Арсеније уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. Здруженим хором руководио је маестро Бојан Суђић, иницијатор догађаја. Вернима је пружена јединствена прилика да у највећем храму чују ремек дела српске духовне музике у извођењу до сада невиђеног броја певача, како каже Братислав Прокић, диригент и организатор овог сабрања.
Данашње празнично литургијско сабрање показало је да човек који исповеда хришћанску православну веру, не може живети по своме уму и срцу, него по уму Христовом и заповестима Његовог светог Јеванђеља, чули смо у беседи Епископа топличког Арсенија, који нас је позвао да не само речима исповедамо Христа, него и својим животом, својим врлинским животом, и страдањем за Њега, ако је то потребно, „Јер Христос каже, ако неко хоће живот свој да сачува, изгубиће га. Ако изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља, онда ће га сачувати“, кистакао је Епископ топлички Арсеније.
Ако изгубимо живот свој Њега ради, Христа ради, значи да ћемо задобити живот вечни, јер каква је корист човеку ако задобије овоземаљско царство а души својој науди, питање је и тема данас, посебног дана значајног по бројним догађајима у престоничком Београду. Човек не може дати никакав бољи одговор за душу своју осим себе, боголиког човека, бића Божјег, који живи по заповестима Божјим.
„Да се Господа не постидимо, јер ако се Господа постидимо у овоме свету пред људима, и он ће се постидети нас у Царству Своме“, опоменуо нас је Епископ топлички Арсеније.
„Данас смо се сабрали у овоме светоме храму да молитвом и песмом прославимо Бога, да принесемо бескрвну жртву Тела и Крви Христове, али и да се молитвено сетимо спомена великог српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца“, казао је Епископ топлички Арсеније и подсетио на стваралаштво и значај овог композитора за црквено појање.
После причешћа верног народа и Свете Литургије одржан је парастос блажене нам успомене композитору Стевану Стојановићу Мокрањцу, утемељивачу црквеног појања, који живи у песми и молитви и данас и у векове.
Има ли већег људског дела од онога да служи Господу и Његову реч проноси и хвале му песмом узноси?
Има ли већег и достојнијег живота до оног да таланте које Господ човеку подари, он умножи на славу Његову, славу Цркве своје и рода свог? Данас хиљаду певача, појаца, псалмопојаца, једнимустима певашеу славу Господа.
Њих је хиљаду у храму Светог Саве, а са њима и хиљаде Ангела. И умножише се и појци и ангели, умножи се верни народ са овога места док звона са храма оглашаваше да се ту под сводовима овог храма, али и свих православних храмова, нуди једино решење за ововремени живот, спасење душа наших, одолевање искушењима и бесмислу који је постао понуда савременог човечанства.
Има ли веће славе за човека из рода српског до оне да га по делу његовом учињеном за име Господње, за Цркву и род свој, помињу и захваљују за оно што је даривао. Колико се то пута уздиже Господ, Мокрањчевим нотама, колико ли је то сати, дана, ноћи, служби јутарњих и вечерњих, недељних, празничних... не можемо побројати, јер се служба Господу непрестано врши.
За престонички град (којем смо се чудили данас, јер су нам требали сати да стигнемо до храма Светог Саве) упућена је порука овог сабрања са степеништа на улазу у храм Светог Саве, где су сви певачи под вођством диригента Бојана Суђића заједнички појали и винули песмопој Господу на славу. Преко свих људи, изнад свих материјалних творевина, изнад хеликоптера који је кружио над нама, обичнима који су молили за оне који су били у храму и оне који из неког разлога нису били на данашњој Светој Литургији, потврдили смо да је Господ наш, Пут, Истина и Живот....
Приступна беседа Епископа јегарског г. Јеронима, на дан његове хиротоније у епископа 28/15. септембра 2014. године у Саборној цркви светог великомученика Георгија у Новом Саду
У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Ваша Светости, Најсветији и најблаженији Архиепископе пећски, Митрополите београдско-карловачки и Патријарше српски Господине Иринеје, поштована и драга ми у Христу преосвећена и најбогољубивија браћо архијереји, часни оци презвитери и ђакони, најпреподобнији монаси и монахиње, поштовани представници Римокатоличке цркве Господине изасланиче папског нунција, Узорити надбискупе београдски Монсињоре Станиславе Хочевару, представници Владе Републике Србије, даме и господо, драга, у Христу, браћо и сестре, благословени народе Божји,
Страх и трепет ме обузима данас док стојим са поштовањем и славословљем пред свештеним и страшним жртвеником и оним што се чудесно нада мном збило у овој Светињи над светињама. Тешко је освестити и поверовати да је благодат Светога Духа довела кораке моје до овога свештенога тренутка и да је, Ваша Светости, преко Ваших часних и светих руку, и часних руку осталих овде сабраних архијереја, мене недостојног и од свих последњег узвела на степен епископа. Иако су моје речи оскудне, а језик немоћан да опише оно што им срце заповеда усудићу се да у овом најсвештенијеми непоновивом тренутку мога живота произнесем реч благодарности и славословља.
Благодарим најпре Тросунчаном Божанству, Оцу и Сину и Светоме Духу што ме је саздао и увео у овај живот показавши пут ка спасењу и што ми је од најраније младости даровао радост уласка у клир и кроз свештено служење удостојио степена епископства.
Са синовском оданошћу и послушношћу осврћем се у овом свештеном тренутку, помињући Вашу Светост и благодарим из дубине срца што сте ме, ни по каквој заслузи, предложили за епископа јегарског по жељи мога духовнога Оца, а часно тело Светог Архијерејског Сабора Цркве наше оваплотило Вашу вољу, те се тако и зби, те данас стадох међу Вас и усрдном молитвом вашом изли се на мене сила Владалачког Духа Божјега, дарованога у давнини светим апостолима, па тако и мени данас, најмањем од свих и недостојном назвати се наследником апостолским. Нека даде Бог да на многа и блага лета украшавате трон Светога Саве и водите брод Цркве наше ка тихом пристаништу славе Његове.
Благодарим Богу који ме је својим неисказаним и непојмивим промислом пре више од четврт века привео моме духовном Оцу, Архипастиру и Учитељу, тада јеромонаху, сада Епископу бачком г. Иринеју.
Благодарим, дакле Вама, Епископе новосадски и бачки г. Иринеје, који сте ме у мојој најранијој младости примили на духовно старање и одушевили монашким етосом а потом га са огромном љубављу и трпљењем изграђивали и развијали у мојој личности! Одушевљење Вашим преподобничким ликом и животом није никада престало, напротив увећавало се до данашњег дана.
Благодарим Вама, моме учитељу и професору богословља, што сте ми били пример како се негује сопствени језик и уче страни језици, нарочито што сте ме упутили у тајне и развили љубав према старогрчком језику, језику древних философа, језику Свештеног Јеванђеља и великих Отаца Цркве наше без чијег познавања није могућно удубити се у најдубље тајна богословља.
Ви сте распламсали у мени жељу за усвајањем ромејског духа и културеи од Вас сам се учио исправној и здравој еклисиологији и црквеној дипломатији;
Са Вашим благословом повремено сам обитавао и живео на Светој Гори, где сам се учио, молитви, светогорском монашком богослужбеном поретку и подвигу. Печат монашког Светогорског духа и етоса који је, у мојој најранијој младости, утиснут у моју душу и у васцело моје биће, остаће неизбрисив до последњег мога даха.
Све што јесам данас, што имам и поседујем дугујем Вама, јер је Духом светим преко Вас, кроз Вас и од Вас!
Нека се помене љубав и доброта Ваша пред престолом Свете Тројице, сада и увек и у векове векова. Амин.
Примивши ме код себе на духовно старање, увели сте ме у своју духовну породицу! Са садашњим митрополитом- загребачким г. Порфиријем, далматинским Господином Фотијем и аустријско швајцарским господином Андрејем, вашом духовном децом, а мојом браћом провео сам више година у заједничком подвигу. Сваком од њих благодарим понаособ за сву њихову братску љубав и пажњу коју су показивали мени најмлађем међу њима и последњем од свих.
Нарочито благодарим моме брату Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију, доскора игуману Светоархангелског општежића у Ковиљу, и манастирском братству, мојој милој и драгој братији, који се труде да својим монашким животом и анђелским живљењем, буду светлост овоме свету који у злу лежи. Хвала им за њихове свете молитве, љубав и подршку нарочито током мога странствовања.
Нека је Благословен, и нека је хвала и моме брату Епископу далматинском Фотију што постоји са својом Црквом и светлост Његовог живота и подвига светли пред народом Божјим у древној и апостолској Далмацији!
Нека је благословен и мој брат Андреј, први Епископ аустријско-швајцарски, који првосвештенствује стаду православних Срба у реченој епархији ван њихове Отаџбине, но ипак, будући хришћани, знају да им је свака отаџбина туђина и туђина отаџбина, јер је њихова отаџбина небески Јерусалим.
Сви Ви сте мој тврди, град, стуб и тврђава истине, слава и похвала. Долгоденствујте, у здрављу и радости, правилно управљајући речју истине Божје многе године!
Благодарим данас и овде својој мојој браћи монасима и сестрама монахињама који су овде присутни и радују се заједно са свима нама у овај велики дан Педесетнице за њихову пламену молитву и љубав којом су ме обасипали током мога живота до сада.
Такође захваљујем свему часном клиру Епархије новосадске и бачке, свој браћи свештеницима и монасима из других епархија који су овде данас са нама.
Захваљујем римокатоличком Комитету за јединство хришћана у Ватикану који су ми доделили стипендију за последипломске студије у Риму на Понтификалном Источном Институту, где сам провео две године на специјалистичким студијама из литургичког богословља и имао прилику да осетим хришћански дух Старога Рима и упознам дивни хришћански богобојажљиви народ Италије.
Сећам се данас с дужним поштовањем и љубављу свих мојих досадашњих професора богословља у земљи и иностранству и поздрављам данас овде присутне, јер нам тако заповеда и апостол Павле да се сећамо наставника својих који нам казиваше реч Божју и да се угледамо на веру њихову (Јеврејима 13,7). Помињем са љубављу и блаодарношћусву моју у Христу браћу, сестре, кумове и пријатеље из Отаџбине и расејања који су својом љубављу и подршком допринели да моје богословско образовање буде што квалитетније!
Вечну благодарност и љубав овога и онога века дугујем братском јелинском народу, народу који је према Србима у свим временима и у свим прилика показивао своју великодушност, братску љубав и доброту, код којих сам духом већ више од четврт века, а телом и душом провео последњих осам година у Атини.
Стога посебно данас изражавам своју благодарност и оданост Преосвештеном Митрополиту илионском г. Атинагори који је показао сву своју очинску и братску љубав према мени и његовом архијерејском заменику протојереју ставрофору Емануилу Сервосу са његовом породицом, свему народу Митрополије илионске и свештенству и народу цркве свете Варваре у реченој Митрополији.
Потом благодарим Митрополиту камерунском г. Григорију из Александријске патријаршије, брату, пријатељу и саподвижнику из периода проведеног у Старом Риму, и оцима ставропигијалног манастира Свете Параскеве Ромејске у Мегари одакле је и сам потекао и верном народу из Мегаре од који су неки данас овде као и нашим заједничким пријатељима овде из Рима дошавшим Јелени и Франку Гвидоти.
Насрдачније благодарим брату и пријатељу из студентских дана Митрополиту катарском г. Макарију из Јерусалимске патријаршије за љубав, оданост и пријатељство према мени.
Особиту благодарност дугујем оцу Кирилу Сикису, сада пароху у мученичкој апокалиптичкој Смирни који је овде дошао са својом бројном духовном децом из Митилине са свештеног и благословеног острва Лезвоса.
Благодарим и Митрополитима сафитском г. Димитрију, дошавшем из мученичке и већ више од хиљаду година крвљу заливене Сирије, лариском г. Игнатију и китроском г. Георгију који су овде и данас су положили своје часне и свете руке на моју главу.
Благодарим и свима вама, моја драга и вазљубљена браћо у епископству из часне јерархије Цркве наше који сте данас дошли на моју хиротонију и положили своје свете руке на мене недостојног.
И свима вама благочестивим хришћанима који сте из своје превелике љубави према мени и моме духовноме Оцу и Архипастиру Цркве бачке дошли из далека и из близа, да ме својим присуством и молитвом данас укрепите.
На крају благодарим мојим родитељима преко којих ме је Бог привео из небића у биће, племенитој и доброј мајци Даници, која ме је донела на овај свет пре тачно 45 година у граду Сарајеву, и које се срце данас радује овде са нама, јер је њено једино дете, њен једини син постао данас Епископ Цркве Христове. Хвала јој за сву љубав и бригу коју ми је поклонила до данашњег дана. Нека јој Господ да здравље и мирну старост!
Бог да прости мога по телу оца Неђа, честитог српског домаћина, који већ шеснаест година није овде са нама, али сам сигуран да се налази у небеским обитељима где саборује сабор побожних и у којима су они који гледају славу Христову. И он се радује данас с нама због ове велике тајне која се нада мном зби. Да имам његову молитву! Нека му је вечан спомен!
Хвала и мојој дивној патријархалној и честитој хришћанској и страха Божјег испуњеној фамилији која ме је одувек волела и љубављу обасипала и од којих су многи данас из далека овде стигли.
Нека Господ Саваот, уснуле претке моје, господу хришћанску, чија крв тече кроз моје жиле и чији је благослов почива на мени, како оне са очеве стране из Сарајева, у старини поклонике гроба Господњег у Јерусалиму, који су у најтежа времена турске и аустријске власти поносно очували лик Христов у себи, и печат дара Духа Светога неповређеним, тако и оне по мајци из окрвављеног и страдалног Јадра из Западне Србије, и све моје сроднике по телу и духу који су своје животе положили за Крст Часни, упокоји у недрима Авраама, Исаака и Јакова, и нека се њихових праведних душа не дотакне мука, него нека их Господ упокоји са светима тамо где је живот бесконачни!
Ова слава и ово достојанство данас припада свима вама који сте се данас овде окупили који ме љубите.
И на концу Ваша Светости, примивши жезал из Ваших свештених руку, опет и много пута, благодарим Вама и Преосвештеним Архијерејима, што сте ме у овај дан Господњи, силом Духа Светога, поставили на ову службу и даровали ми Духа животоворнога, Духа управљања, Духа благодати и савета, Духа благодати и ревности, Духа утешитеља и Духа истине.
Рукополажући ме у епископа помолисте се Ваша Светости, са свештеним Сабором архијереја да Бог покаже моје архијерејство светим и украшеним сваком честитошћу, да бих био достојан да молим од Бога све што је за спасење народа који ми буде поверен, да будем путовођа слепима, светлост оним у тами, васпитач неразумнима, учитељ младима, да будем светионик свету и да у овоме животу усавршавам душе које ми буду поверене.
Истина Цркве неодвојиво је повезана са благодаћу свештенства, због тога је и сачувана од стране епископâ као што чусмо пред самом светом Литургијом у исцрпном исповедању вере и заветовању епископском, па се стога благодат свештенства дарује само унутар Евхаристије.
Благодат није нека ствар коју један преноси другоме, и епископ није власник ризнице благодати да би могао да је дели онима којима жели, јер, по речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. (Псеудо Дионисије Ареопагит 5,3,5).
Благодат је, дакле, живи дар Духа Светога који живи у Цркви. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови дарови. Ово чудесно станиште Светога Духа јесте Црква која је кроз векове испуњена потресима пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Црква је духовни центар нашега света, који обухвата целокупну историју, од стварања првог човека до последњег рођеног од жене. Епископ се обраћа читавој Цркви окупљеној на евхаристијском сабрању да се помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сам Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење.
Тако изабран и рукоположен епископ је по учењу Свештеномученика Игнатија антиохијског слика Очева (Тралијанцима III, 1), у Цркви предстојатељ на месту Божјем (Магнежанима VI, 1) . У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божјиништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игантије (Магнежанима VII, 1). Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква. И то је сав програм епсикопског служења!
Ваистину се много тражи и много очекује од једног епископа. А ја, ништи и од свих последњи, знам да су снаге моје слабе и плећа моја нејака да понесем терет ове примљене благодати и одговорности , али знам и то да ће ме божанска благодат која болести исцељује и недостатке допуњује укрепити на овом путу епископског служења, управљања и поучавања и да ћу се по својим силама трудити да се приносим за све и сва и да служим свима.
И на концу молитвом пророка Давида завршавам ово моје слово:
Блажен је човек коме је Име Господње нада његова. Учинио си многа чудеса Твоја, Ти Господ Боже мој, и по замислима Твојим нема ко би се уподобио Теби; Жртву и принос ниси хтео, а тело си ми припремио; свеспаљенице и жртве за грехе ниси тражио. Тада рекох ево долазим, у почетку књиге написано је за мене, да учиним вољу Твоју, Боже мој. Благовестих правду у Цркви великој. Правду Твоју не сакрих у срцу моме, иситну Твоју и спасење рекох; А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увек заштићују. Да се постиде и посраме који траже душу моју да ишчупају, да се врате натраг и да се посраме који ми хоће зала. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Боже мој немој каснити! Нека је благословено име Господње од сада и до века. Амин!
Икона Твоја необориви бедем је и источник чудеса, и као што си, у давнини, граду Твоме Пскову заступништво иконом Својом даровала, тако и данас, избави нас од невоља свију и жалости, и душе наше спаси, као љубвеобилна Мати.
Кондак, глас 3
Пренепорочна Дјево, Ти која примаш благодарне дарове од оних што поштују одсликање Лика Твога, и живима и мртвима помажеш, и град и земљу нашу спасаваш, и пред Сина Свога молитве приносиш, и све нас спасаваш.
Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Погледај на смирење29/16. септембра.
Нека је срећан и благословен данашњи празник Воздвижења Часнога Крста, који се у народу назива и Крстовдан. Данас смо се сабрали овде у нашој светој обитељи на Светој Литургији, да се Богу помолимо и да кроз свето Причешће покажемо да смо Тело Христово, да не припадамо само земаљском. Данас смо показали да смо део мистичког Тела Христовог управо кроз Свето Причешће, али и кроз цели наш подвиг, молитву и труд. Круна нашега живота јесте данашње приступање Светом Путиру.
Причешћем показујемо да не можемо да живимо сами себи или сами за себе, него да живимо са Христом, за Христа и у Христу. Све се то потврђује управо у Светој Литургији, када на речи свештеника: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!», ми смирено приступамо да се причестимо из животворног Ребра Христовог. Зато се, браћо и сестре, сабирајмо у Цркви на све велике Празнике, јер је свака Литургија Васкрс; на свакој Литургији празнујемо Васкрсење Христово као централни празник Цркве.
Манастир Вазнесење
Данас празнујемо Воздвижење Часнога Крста - један диван догађај, који се догодио у четвртом веку у Јерусалиму у време благочестивих царева Константина и Јелене. У то време је благочестива царица Јелена посетила Свету Земљу и дошла у град Јерусалим на место Голготу. По Предању се знало да је то место на коме је Господ распет са још двојицом разбојника. Она је хтела да потражи Крст на којем је Господ Христос био распет. Међутим, до тада су у Јерусалиму владали римски императори, који су били богоборци и незнабошци, те су управо на Голготи подигли незнабожачки храм римске богиње Венере. По усменом предању, људи из Јерусалима су знали да се Часни Крст Господњи налази испод тога храма. Свети Константин и Јелена су наредили да се поруши тај храм и у његовим темељима су нашли закопана три крста. Међутим, нису знали који је од њих Часни Крст Господњи. По Промислу Божијем, туда је пролазила једна поворка са упокојеним човеком. Онда су се људи сетили да стављају те крстове на покојника, да виде да ли ће се нешто десити. Када су положили трећи крст, тај човек је васкрсао из мртвих. Он је оживео. После тога су још једном положили тај Крст на једну болесну жену и она је оздравила. Тако су сви заједно проверили који је Животворни Крст Господњи. Затим је достојанствено тај Крст постављен и узвишен на Голготу.
Међутим, одувек су се велика историјска страдања догађала у Јерусалиму и у Светој Земљи уопште, јер се тамо укрштају све религије и силе овога и онога света. Тако је у шестом веку Јерусалим био поробљен од Персијанаца. Њихов цар Хозрој је читав град срушио, а Часни Крст је однео у Персију, где се налазио нешто више од тридесет година.
Касније грчки император Ираклије осваја Персију и он Часни Крст враћа на Голготу. Цар је из поштовања сам носио Крст Господњи, али је у једном тренутку, улазећи у Јерусалим, стао и није могао да иде даље. Тадашњи јерусалимски Патријарх је видео једног анђела како стоји и не да му да уђе у град Јерусалим. Анђео му није дао да у царској одећи носи Крст, већ је цар морао да се пресвуче у скромну одећу и да босоног узнесе Часни Крст на Голготу. У спомен овога догађаја установљен је овај велики празник узношења или воздвижења Часног Крста у Јерусалиму и он се ево до дана данашњег празнује у Цркви Христовој.
Чули сте да смо на данашњој Литургији читали Јеванђеље које се чита на Велики петак. Данашње Јеванђеље нас подсећа на страдање и распеће Христово, којим смо ми као Црква Христова спасени. Није лако достићи Царство небеско и није лако достићи спасење. Својим страдањем нам је Господ Христос показао тај уски, крстоносни пут, који иде на Голготу.
Свако од нас има тај крст; сваки народ има свој крст. Битно је да ми будемо заједно са Христом, да тај свој лични или свенародни крст, носимо са Христом на Голготу. Онда ће и наше страдање бити спасоносно.
Поред Господа Христа на Голготи су страдала и двојица разбојника. Међутим, само се један спасао - онај који је у последњем тренутку препознао да Христос невин страда. Ми смо разбојници и треба да страдамо - мислио је он. Међутим, у овом разбојнику се јавља вера у Христа, јер он препознаје да Господ невино страда. Због тога му се покајани разбојник са вером обраћа на Голготи: «Помени ме, Господе, у Царству Своме!» Због своје вере, покајани разбојник је први наследио Цраство небеско.
Дај Боже да и ми будемо загледани у тога разбојника са десне стране. Сигурно да имамо много разлога да се видимо као разбојници. Чинили смо ко зна каква безакоња, огрешили смо се и према Богу и према ближњем. Ево, недавно смо превели једну књигу о светогорском старцу Пајсију, који је написао један духовни тестамент на крају свога живота, где каже: «Ја сам сваки грех учинио! Нема везе да ли сам га учинио у већој или мањој мери или у помисли. То је пред Богом исто.» Према томе, ако највећи оци и светитељи Цркве кажу за себе да су велики грешници, шта онда можемо рећи ми?
Међутим, не треба да будемо без наде, већ да се угледамо на разбојника са десне стране, на покајаног разбојника, да препознамо да је страдање Христово - страдање ради нашега спасења. Тада ће наш животни крст који носимо, муке и невоље, које као људи и као народ имамо, бити крст који нас води на Голготу. Да не буде да страдамо само ради својих греха, само ради својих земаљских интереса и ко зна каквих међусобних размирица, па да се брат завађа са братом, комшија са комшијом, кум са кумом, а све ради себичних, земаљских интереса и нечег уског, људског и ограниченог.
Зато нам је потребно покајање и да се непрестано угледамо на разбојника са десне стране или још боље да се угледамо на Пресвету Богородицу и светог Јована Богослова, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном љубљву, жртвом и својом молитвом. Све то нам је потребно да би нас Господ примио у Царство небеско.
На Крстовдан се пости, што је такође жртва и подвиг, јер се данас
сећамо распећа и страдања Господњег. Зато треба да имамо и покајне
мисли. Треба непрестано да преиспитујемо свој живот, да ли живимо
богоугодно или не и да ли нас у нечему наша савест укорева. Да ли можемо
да исправимо свој живот, да ли можемо неке зле и ружне навике да
оставимо, да ли можемо у себи да победимо старога човека греха, у којем
су укорењене земаљске навике или било шта друго што нас одваја од Бога?
То је, браћо и сестре, подвиг наш. То непрестано треба да имамо на уму и
да се исправљамо и поправљамо како бисмо спасоносно свој животни крст
носили на Голготу Христову, где нас чека распети, али и васкрсли Господ -
Победитељ смрти.
Дај Боже да тако буде и да достигнемо у Царство небеско!
На дан устоличења у граду Краљеву, новом Епископу жичком Јустину (Стефановићу) обратило се неколико говорника: Његова Светост Патријарх Иринеј, изасланица председника Републике Србије Јасмина Митровић Марић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, градоначелник Краљева Томислав Илић, протојереј-ставрофор Љубинко Костић у име свештенства.
Архимандрит Тихон – игуман манастира Студенице, који је представљао монаштво Епархије жичке, рекао је:
Ваша Светости, благословите,
Ви и Владика Јустин данас сте говорили о квалитетима монаштва Епархије жичке. Владика Јустин је поменуо њихове дарове али и, понекад специфичан, карактер овдашњег монаштва и верника. Ово, свакако, посебно важи за чачански крај. У претходних 8 векова и дуже, на територији наше Епархије водио се активан монашки живот. Монаштво ове Епархије је за све ово време истрајало али и данас истрајава у одржавању и развоју благочестивих традиција. Монаси и монахиње у претходним деценијама, посебно после Другог светског рата, улагали су велике напоре у развој побожности. Нешто су наследили, за нешто су се изборили, а некад су и сами трудом стварали благочестиве норме понашања. Благочестивост, коју су наши претходници мукотрпно чували и стицали, данас се у овим крајевима са поносом и самопоштовањем одржава.
Нема сумње да се, када је реч о нашем монаштву, ради о мноштву дарова који су дати Цркви. Сагласно са учењем Св. Ап. Павла, наши даровити монаси и монахиње истрајно ревнују за веће дарове (1 Кор. 12, 31). Међутим, као што се види из поука овог Апостола Коринћанима (1 Кор. 12), обиље дарова некада може да оптерети оне који их имају. Апостол је, учећи Коринћане како да реше проблем многих дарова, написао 13. главу – Химну љубави (1 Кор. 13). Ова глава, тј. Химна, није самостална. Налази се иза поглавља о духовним даровима и даје смисао свему што је Апостол претходно говорио о благодатним даровима Духа који долази од Бога.
Драги Владико Јустине,
Св. Арх. Сабор расудио је да на трон наше Епархије дођете Ви, као човек монах, монахољубив. Сабор је то расудио благодаћу Духа Светога, тачније – Дух Свети се умешао и благоизволео а људи су се сагласили.
Међутим, осим Ваше монахољубивости и црквености, постоји још нешто. У нашој Епархији се већ прича да је Владика Јустин човек који има љубави. Кажу да дуго трпите и радујете се истини (1 Кор. 13, 4–6). Ми који Вас одраније познајемо знамо да је то тачно. Ваша данашња беседа у храму нас је још више учврстила у том уверењу. Зато на одлуку Светог Архијерејског Сабора можемо да кажемо само: „Ево слугу Господњих, нека нам буде по речи вашој.“
По природном поретку ствари, ми не можемо сами ускладити наше богато наслеђе – живо наслеђе. Монаси и монахиње ове Епархије чврсто држе до својих благочестивих навика и обичаја. Како учи Апостол Павле у Химни љубави (1 Кор. 13), само љубав према ближњем обезбеђује да дарови буду на корист ономе коме су дати. Она их осољава и даје им пуни смисао. Срећом, у Вашем карактеру постоји овај потенцијал који је неопходан да се постојеће обиље монашких дарова синхронизује и организује на добро свих. Ви сте тај потенцијал у Тимочкој епархији додатно развили. Зато у Вас гледамо са великим поверењем и надамо се свему доброме – свему најбољем. Добро дошли!
Данас је велики Празник, Свепразник, Мала Госпојина. А то значи мали Божић, јер се данас родила Пресвета Богомајка, Која нам Господа и Бога Христа родила. Отуд, овај Празник препун је радости. У безбројним данашњим молитвама и песмама непрекидно се наглашава да се данас рођењем Пресвете Дјеве Марије све и сва испуни радости. Све и сва, јер нам је Она - Бога родила. А шта је веће од тога на овој земљи?
Данас је и мали Ускрс, јер нам је Пресвета Богомајка родила телом Господа Христа. Телом којим Васкрсли из мртвих победи смрт, и све и сва испуни бескрајном радошћу. Јер шта је радосније за нас људе него да смрт буде побеђена, да смрт буде уништена, да нам Живот Вечни буде осигуран? А то је урадила Пресвета Богомајка родивши телом Господа Христа, телом коме је Господ дао васкрсну силу, дао бесмртност и Живот Вечни.
Данас је и мали Спасовдан, јер се родила Она која је дала тело Господу Христу, тело које је васкрсло из мртвих и узнело се на Небо и седи изнад свих Херувима и Серафима. Каква част за људско тело и каква радост за нас људе! А то је све чудесна заслуга Пресвете Богомајке, Која се родила на данашњи дан. Данас је, исто тако, мали Духовдан, јер се родила Она која нам је дала Сина Божјег, Господа Христа, Богочовека, Спаситеља света, Који је испунио сав домострој спасења, узнео се на Небо и ниспослао Духа Светога, и основао Цркву на земљи, дао такорећи телу Богомајке душу небеску. Зато је данашњи Празник заиста Празник велике и неисказане радости.
Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она Му је дала ту човешку природу, Она му је дала душу нашу, дала му срце наше, дала му тело наше, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека, биће људско рођено испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то, то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу Христу од Ње, сав Спас, сав Богочовек, сво Еванђеље Његово, сва Црква Његова,сви Светитељи, сви хришћани, сви праведници, ви и ми, данашњи хришћани. Све је то од Ње, од Пресвете Богомајке. И још, од Ње смо и ми хришћани Срби, прави и истински Срби.
У једној дивној нашој молитви пева се и вели се: „Данас би почетак спасења нашег ". Данас, не на Божић, него данас, на дан рождества Пресвете Богомајке. Зашто? Зато што нам је Спаса Она родила. И родивши се на земљи, гле , са Њом се већ јавља и почетак нашег спасења. Уствари, од данас почиње Божић, од данас почиње Ускрс, од данас почиње Богојављење, од данас почиње Преображење, од данас почиње Духовдан, од данас почиње Црква, од данас почиње целокупно Хришћанство, од данас почињемо и ми, ја и ви и сви Срби, и срећни и несрећни Срби. Јер, све што јс велико, све што је свето у нашој историји, то је од Ње, Пресвете Богомајке. Од Ње сав Свети Сава, од Ње сав Свети Симеон Мироточиви, од Ње сви Свети Немањићи, од Ње сви Свети Српски Патријарси, Свети Српски цареви, Свети српски Сербљи, Свети Српски сељаци, Свети Српски Мученици што гинуше за Крст часни и Слободу златну. Од Ње сви велики Српски Мученици до данашњега дана, сви прави Срби.
Погледајте, данас је Празник свете Студенице. Велики Немања и превелики његов син Свети Сава посветили су Студеницу, ту мајку свих наших светих задужбина - коме? Рождеству Пресвете Богомајке - данашњем великом и светом Празнику да би се и у српској души родило све што је блиставо, све штоје еванђелско, да вечни поток Благовести Христове понесе сваку српску душу изовога на онај свет и принесе је Светом Престолу Тројичног Божанства. И највећи број светих задужбина наших посвећено је Пресветој Богомајци. Да, Она је заиста увек била и остала хранитељица, тј. чуварка и спаситељица рода Српског Христоносног.
И Она, родивши нам Бога Господа Христа, и давши све то штоје Он донео свету, због света тога Она је најславнија од свих људских бића створених у свима световима. Најмоћнија, Најчистија, Најбезгрешнија. Гле, Она је изнад Херувима и Серафима, чистија и светија од њ их. Људи, горе срца! Не бојте се ни греха, не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред намаи над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она - Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свихђавола, јер нам је родила Победитеља смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско. О, какварадост имати испред себе, над собом, изнад себе, као вођу рода људског Пресвету, Преблагословену Матер Божју, Богородицу, Приснодјеву Марију. Све, свешто је од Ње, све је спасење наше.
Чарна данашња песма, дивни тропар, пун је божићне радости,пун је ускршње радости, пун је васељенске радости, пун је радости небеске. Казује нам сву тајну нашег спасе њ а и казује нам тајну наше радости. Зашто ми православни толико волимо, толико поштујемо и толико се молимо Пресветој Богомајци? Јер у Њој, од Ње, за нас је све, за нас православне. Дивни тропарданашњи гласи: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радости целомесвету. Јер из Тебе сину Сунце Правде, Христос Бог наш. И разрушивши клетву, проклетство, даде благослов. И уништивши смрт , дарова нам Живот Вечни". Ето, ту је сво Еванђеље Спаса, сав домострој спасења, сав Господ Христос, целокупно дело Његово. Значи: у Њој - Пречистој Богомајци.
Од Ње и код Ње, ето, ми се спасавамо, ми Живот Вечни добијамо, ми смрт побеђујемо. Сунце Правде Господ Христос рађа се кроз Њу и изЊе у овоме свету да одагна сваки мрак, сваку таму, да уништи сваки пакао и даљудима осигура бесмртни Живот Вечни, отвори сав Небески Рај и подари ЦарствоНебеско, и славу, и сва блага небеска. И ми, имајући пред собом Богомајку као нашу Молитвеницу, као нашу Посредницу пред Богом, као нашу Заштитницу свакодневну и сваконоћну, ми смо заиста моћни и силни, ми хришћани. Знате лик када смо најмоћнији, знате ли када је хришћанин свемоћан? Када је сав прострт у молитви пред Пресветом Богомајком, када је сав поверен Њој, када свом душом својом иде за Њом и служи Њој. Онда, онда ти си моћ, и сила, и свесила! Нема моћи мрачне и страшне у овоме свету која би могла да нашкоди твојој души и теби. Нема смрти која те може отети из наручја Пресвете Богомајке. Нема ђавола који може да се приближи теби кад си ти предан Пресветој Богомајци.
А Она, Она је на небу и на земљи, непрекидно служи Своме Божанском Сину. Шта је Њен живот на земљи био? Служење Богу, служење Господу Христу. Шта је Њен живот на небу? Опет служење Господу Христу, служење Богу. Непрекидно Богослуж е ље. Ето, то је Пресвета Богомајка, Пресвета Богородица. Ими празнујемо Њу толико пута у години и, боље рећи, сваки дан и сваки час Православна Црква ј е слави кроз безбројне песме и стихире на свакодневним богослужењима. Непрекидно Јој служи. О, те дивне среће да и ти и ја учествујемо у томе! И ми муцамо те дивне молитве и непрекидно призивамо Њу за Заштитницу,за Молитвеницу свих нас, васцелог рода људског и рода Српског. Сваки празник је Њен. И данашњи празник је Њен. За нас је то извор благости, извор сил е и у нассе улива сада с неба безбројна и неисказана Божанска сила. Заступништвом и молитвама Пресвете Богомајке и ми постајемо моћни и силни, моћни да сатремо сваки грех који јуриша на нас или ниче у нама, у нашој души, из наше грехољубиве природе. Зато је сваки празник Пресвете Богомајке извор радости за нас.
Ми православни хришћани и на данашњи дан прослављамо Њу Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Владичицу нашу Богородицу. И ми, служећи Њеном Божанском Сину, служимо уствари и Њој. Јер вршећи заповести Еванђеља Христовог, ми показујемо своју љубав према Њему и потврђујемо своју љубав. „Ко љуби мене, врши заповести моје " - вели Спаситељ. И ми, вршећи заповести Исусовог Еванђеља, идемо за оствареним и вечним Ева н ђељем Господа Христа, првим оствареним Еванђељем - Пресветом Богомајком. Шта је Она? Оличење Еванђеља Христовог у роду људском, најсавршеније оличење, савршеније од свих Светитеља, од свих Анђела, оличење свесавршеног Еванђеља Христовог. Пресвета Богомајка, за нас хришћане, за све православне хришћане, за сва небеска бића. Пред њом трепте Херувими и Серафими, јер је неизречено узвишенија од Херувима и драгоценија и скупоценија од Серафима. То је Она, највећа вредност свих светова, највећа вредност и највеће благо рода људског.
Тропар, глас4.
Рождество Твоје Богородице Дјево, радост возвјести
всеј всељењеј, из Тебе бо возсија Солнце правди, Христос Бог наш и
разрушив кљатву даде нам благословеније, и упразнив смерт дарова нам
живот вјечни.
Тропар, глас4.
Твоје рођење, Богородице
Дјево, објави радост целој Васељени, јер из Тебе засија Сунце правде,
Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а
уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни.
И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље Њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице, и Она је у свима молитвама увек испред свих нас. Као да ходатајствује и посредује пред престолом Чудесног Сина Свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као Њу, после Њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна, она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама: „Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христ у Богу предајмо " .
Не можемо ми предати живот свој Господу Христу без Ње. Само са Њом и са свима Светима ми можемо ући у Царство Небеско, ући у Рај, и наследити сва блага која је Господ Христос дошавши на овај свет дао и даривао.Од нас тражи се само једно - вера. И у вери молитва и љубав и служење Господу Христу свим бићем и свом душом, свом снагом, свим срцем својим. Заиста, Господ Који нам је донео толика блага, Који нам је даровао Живот Вечни, даровао нам најпре Пресвету Богомајку, Пресвету Богородицу, Која нас је спасла после пада људског кроз нашу праматер Еву, спасла нас греха, смрти, ђавола, кроз Сина Свог Божанског. Њу нам је дао Он. Такву радост, такво благо кад нико се томе није надао!
И ми имајући та блага, како ћемо душу своју људску, човечанску душу своју, и савест, и цело биће своје најбоље употребити у овоме свету и наћи најбољи пут и највећу вечност и вредност за све то? Како? Само верујући у Господа Христа и служећи Му кроз Пресвету Богомајку, вођени Њоме ипредвођени. Нека би нас Она увек крилила и чувала од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, од сваког ђавола.
Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин.
Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски,ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ, Београд,1998.
Слатко је ћутати. Чини ми се да сам њива што под снегом снива, да сам у земљи скривено зрно жита. Не тиче ме се шта се у свету збива, ни ко за чим у животу хита.
Не знам пролазе ли векови или минути. Нити ми се шта пита, нити саопштава. Добро ми је као стени што у мраку ћути, као коме ко под травом спава.
Сада ми сасвим друкчије изгледа све што је међу људима било, и нечије речи и нечија рука бледа, и сто за којим се смејало и пило.
Самилосно сад гледам, као из раја, кроз ћелијска мутна стакла, људске жудње и грехе без краја и све чега сам се некад срцем такла.
И ништа више немам да кажем коме, и што бих чути могла, за мене није. Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе, да сам њива изнад које ветар вије.
.jpg)