Пред читаоцима српског говорног подручја појављује се књига Наша црква и наша деца, аутора Софије Коломзине, једног од најбољих православних педагога и психолога данас. Под богословским и духовним надзором угледних православних теолога Александра Шмемана, Јована Мајендорфа и Томаса Хопка, Софија Коломзина се већ више деценија бави, теоријски и практично, православном литургијском педагогијом, методологијом и психологијом. Уз то користи и проучава најбоља и најновија научна достигнућа из свих научних области које се односе на проблем образовања и васпитања деце и омладине, укључујући и религијску педагогију коју треба битно разликовати од православне педагогије. Један од плодова тог вишедеценијског теоријско-практичног рада јесте и ова књига, која представља више него успелу синтезу теоријског знања и практичног искуства, које је она годинама стицала у раду са децом и омладином.
Софија Коломзина као изразити поборник литургијске педагогије, која се може сматрати једином аутентичном православном педагогијом, у својој књизи Наша Црква и наша деца разоткрива методе православног васпитања и образовања и то како у породици, тако и у школи и у Цркви.
Православно, литургијско искуство и образовање се битно разликује од досадашње тзв. класичне веронауке, која, под утицајем класичне педагошке школе и римокатоличко-протестантских образовних система, егзистира већ скоро два века и код Православних. Та се разлика огледа како у погледу метода тако и у погледу васпитно-образовних циљева. Према свим досадашњим искуствима, класична веронаука (катихеза) показује се неуспешном, а можда чак и штетном. Она је у најбољем случају давала неке интелектуалне "информације" о Богу, Цркви, вери, хришћанском моралу и животу, али није доприносила расту Тела Христовога, тј. Цркве. Она, мање више, цео образовни процес своди на "бубање" апстрактних појмова и дефиниција које немају много везе са реалним црквеним животом и искуством. Зато је она могла да створи само "теоријски убеђене" хришћане, али не и конкретне чланове Цркве. Уз то, класична веронаука има и конфесионални карактер, иако је конфесионализам стран Православној Цркви.
За разлику од школске и академске веронауке и њеног метода једносмерне комуникације, литургијско васпитање има за циљ да човека уведе у литургијску заједницу и, да га храни божанском храном и да га вежба у богочовечанским врлинама. Ту није циљ знање о Христу већ познање Христа, сусрет и сједињење са Њим. Окусити, видети и примити, бити и знати. Оно има за циљ да човеку (без обзира на узраст) открије и покаже правилан пут и однос према Богу, другом човеку и свету који га окружују; затим, да му покаже како да превазиђе смрт и успостави радосну визију и перспективу живота. Литургијска катихеза има првенствено егзистенцијални а не само имтелектуални карактер. Она не даје "информације" о Христу већ Самога Христа. Не износи теорије о посту и молитви, покајању, праштању и добрим делима. Она не своди хришћанство на етички систем забрана и казни који Бога претвара у садистички ауторитет, што је често случај са класичном веронауком, већ показује и открива Бога Који љуби и воли човека.
Класична веронаука даје само интелектуално знање о хришћанској вери (често сумњиво). Литургијско васпитање и образовање васпитава целог човека, све његове психо-физичке способности и предиспозиције: ум, вољу, осећање и чула. Она обликује праву и целовиту личност.
У класичној веронауци васпитаник је само пасивни "објекат" који "меморише" ставове и истине васпитача. У литургијској катихези дете је активни субјекат васпитно-образовног процеса. Класична школска веронаука је временски ограничена, јер је усмерена на одређени узраст, литургијска катихеза је перманентна. То је стални процес који се никад не завршава.
Код школске веронауке се васпитно-образовни процес, одвија искључиво на релацији вероучитељ дете, а литургијска катихеза на релацији родитељ - дете - вероучитељ - свештеник - црквена заједница. У погледу места веронауке се углавном изводи у школи, свеједно да ли црквеној или државној. За разлику од ње литургијска катихеза се одвија у породици, школи, а понајвише у Цркви. Ту су сви субјекти васпитања и образовања, а Христос једини Педагог који им даје нови дух и живот. Зато је у литургијској катихези љубав у суштини једини васпитни метод.
Класична веронаука, будући да се претвара у рационални религиозни систем нужно има конфесионални карактер (конфесионализам је логичка последица рационалне теологије) што може да проузрокује подвајање и поделе међу децом јер сваки конфесионализам и рационални систем пати од искључивости. Пошто Православна Црква није конфесионално и вероисповедно тело чији се идентитет поистовећује са одређеним писаним текстом, или рационалним системом који је из њега изведен путем мисаоних операција, већ живи богочовечански организам и заједница, литургијска катихеза не раздваја и не дели. Напротив, она спаја и сједињује различите људе а да се притом не укидају лични дарови и особености. Литургијска педагогија обликује "отвореног" човека и у хоризонтали и у вертикали. Васпитава га да јеванђелски живи и мисли, а не признаје никакве границе, сем границу између истине и лажи.
Књига Наша Црква и наша деца је досад најбољи православни приручник за литургијску педагогију који је објављен на српском језику. Практично и једини. Намењен је првенствено родитељима и катихетама, а и наставницима и професорима. Онима који желе (а не знају како), да васпитавају своју децу у православном духу, ова књига ће бити више него драгоцена помоћ. Онима, пак, који су се васпитавали и образовали на традицији педагошког натурализма и псеудо-црквене школске веронауке, помоћи ће да "депрограмирају" своју нецрквену педагошку самосвест која се дуго ширила на нашим просторима и била својеврсна црквена "болест".
Како образовати и васпитавати децу и омладину је један од најтежих проблема за родитеље и учитеље у сваком времену. Данас посебно. Родитељи "немају времена" за своју децу. Уместо да им поклањају своје време и љубав, купују им скупоцене играчке. Школа је постала бирократска институција која служи потребама државе и мултинационалним корпорацијама, а учитељски позив професија од које "не може да се живи". Зато су деца од малих ногу аутистична, агресивна, усамљена, изложена терору и нервози са сваке стране. Савременом детету је кућни "рачунар" најбољи друг. Обзиром да је у демократском друштву загарантован успешан живот само најбољима и најмоћнијима, школа дете од самог почетка образује као суровог такмичара и грубог професионалца. Ако се овоме дода негативан утицај улице и телевизије на развој деце, онда није чудно што су малолетничка делинквенција, криминал, наркоманија и проституција у сталном порасту. Није чудно што деца напуштају родитељски дом и приступају патолошким псеудо - религиозним организацијама. Све ово довољно указује колика је данас потреба за црквеним васпитањем и образовањем. То довољно говори колика је одговорност на родитељима и Цркви.
У књизи Софије Коломзине Наша Црква и наша деца има трагова "американизма" што је природно јер је настала у том културном и историјском контексту. Но, то није њена слабост већ врлина јер педагошко - дидактичка мисао Америке је скоро један век испред наше педагошке мисли која се још налази у оквирима позитивистичке и марксистичке педагогије. Православна литургијска педагогија и методологија, ако се правилно антиципирају и примене у пракси, имају значење и важење за сваку културу и епоху. Код нас пола века није било црквеног васпитања и образоваеа, сем појединачних случајева. Није било ни теоријских радова из ових области - из области црквене дечије педагогије, методологије и психологије. Зато ће ова књига, колико - толико, употпунити ту празнину.
Софија Колумзин, НАША ЦРКВА И НАША ДЕЦА, Црквена школа из Виндсора и Црквеношколска општина Васкрсења Христовог из Чикага, Београд, 1996.
Софија Коломзина као изразити поборник литургијске педагогије, која се може сматрати једином аутентичном православном педагогијом, у својој књизи Наша Црква и наша деца разоткрива методе православног васпитања и образовања и то како у породици, тако и у школи и у Цркви.
Православно, литургијско искуство и образовање се битно разликује од досадашње тзв. класичне веронауке, која, под утицајем класичне педагошке школе и римокатоличко-протестантских образовних система, егзистира већ скоро два века и код Православних. Та се разлика огледа како у погледу метода тако и у погледу васпитно-образовних циљева. Према свим досадашњим искуствима, класична веронаука (катихеза) показује се неуспешном, а можда чак и штетном. Она је у најбољем случају давала неке интелектуалне "информације" о Богу, Цркви, вери, хришћанском моралу и животу, али није доприносила расту Тела Христовога, тј. Цркве. Она, мање више, цео образовни процес своди на "бубање" апстрактних појмова и дефиниција које немају много везе са реалним црквеним животом и искуством. Зато је она могла да створи само "теоријски убеђене" хришћане, али не и конкретне чланове Цркве. Уз то, класична веронаука има и конфесионални карактер, иако је конфесионализам стран Православној Цркви.
За разлику од школске и академске веронауке и њеног метода једносмерне комуникације, литургијско васпитање има за циљ да човека уведе у литургијску заједницу и, да га храни божанском храном и да га вежба у богочовечанским врлинама. Ту није циљ знање о Христу већ познање Христа, сусрет и сједињење са Њим. Окусити, видети и примити, бити и знати. Оно има за циљ да човеку (без обзира на узраст) открије и покаже правилан пут и однос према Богу, другом човеку и свету који га окружују; затим, да му покаже како да превазиђе смрт и успостави радосну визију и перспективу живота. Литургијска катихеза има првенствено егзистенцијални а не само имтелектуални карактер. Она не даје "информације" о Христу већ Самога Христа. Не износи теорије о посту и молитви, покајању, праштању и добрим делима. Она не своди хришћанство на етички систем забрана и казни који Бога претвара у садистички ауторитет, што је често случај са класичном веронауком, већ показује и открива Бога Који љуби и воли човека.
Класична веронаука даје само интелектуално знање о хришћанској вери (често сумњиво). Литургијско васпитање и образовање васпитава целог човека, све његове психо-физичке способности и предиспозиције: ум, вољу, осећање и чула. Она обликује праву и целовиту личност.
У класичној веронауци васпитаник је само пасивни "објекат" који "меморише" ставове и истине васпитача. У литургијској катихези дете је активни субјекат васпитно-образовног процеса. Класична школска веронаука је временски ограничена, јер је усмерена на одређени узраст, литургијска катихеза је перманентна. То је стални процес који се никад не завршава.
Код школске веронауке се васпитно-образовни процес, одвија искључиво на релацији вероучитељ дете, а литургијска катихеза на релацији родитељ - дете - вероучитељ - свештеник - црквена заједница. У погледу места веронауке се углавном изводи у школи, свеједно да ли црквеној или државној. За разлику од ње литургијска катихеза се одвија у породици, школи, а понајвише у Цркви. Ту су сви субјекти васпитања и образовања, а Христос једини Педагог који им даје нови дух и живот. Зато је у литургијској катихези љубав у суштини једини васпитни метод.
Класична веронаука, будући да се претвара у рационални религиозни систем нужно има конфесионални карактер (конфесионализам је логичка последица рационалне теологије) што може да проузрокује подвајање и поделе међу децом јер сваки конфесионализам и рационални систем пати од искључивости. Пошто Православна Црква није конфесионално и вероисповедно тело чији се идентитет поистовећује са одређеним писаним текстом, или рационалним системом који је из њега изведен путем мисаоних операција, већ живи богочовечански организам и заједница, литургијска катихеза не раздваја и не дели. Напротив, она спаја и сједињује различите људе а да се притом не укидају лични дарови и особености. Литургијска педагогија обликује "отвореног" човека и у хоризонтали и у вертикали. Васпитава га да јеванђелски живи и мисли, а не признаје никакве границе, сем границу између истине и лажи.
Књига Наша Црква и наша деца је досад најбољи православни приручник за литургијску педагогију који је објављен на српском језику. Практично и једини. Намењен је првенствено родитељима и катихетама, а и наставницима и професорима. Онима који желе (а не знају како), да васпитавају своју децу у православном духу, ова књига ће бити више него драгоцена помоћ. Онима, пак, који су се васпитавали и образовали на традицији педагошког натурализма и псеудо-црквене школске веронауке, помоћи ће да "депрограмирају" своју нецрквену педагошку самосвест која се дуго ширила на нашим просторима и била својеврсна црквена "болест".
 |
| Манастир Вазнесење |
Како образовати и васпитавати децу и омладину је један од најтежих проблема за родитеље и учитеље у сваком времену. Данас посебно. Родитељи "немају времена" за своју децу. Уместо да им поклањају своје време и љубав, купују им скупоцене играчке. Школа је постала бирократска институција која служи потребама државе и мултинационалним корпорацијама, а учитељски позив професија од које "не може да се живи". Зато су деца од малих ногу аутистична, агресивна, усамљена, изложена терору и нервози са сваке стране. Савременом детету је кућни "рачунар" најбољи друг. Обзиром да је у демократском друштву загарантован успешан живот само најбољима и најмоћнијима, школа дете од самог почетка образује као суровог такмичара и грубог професионалца. Ако се овоме дода негативан утицај улице и телевизије на развој деце, онда није чудно што су малолетничка делинквенција, криминал, наркоманија и проституција у сталном порасту. Није чудно што деца напуштају родитељски дом и приступају патолошким псеудо - религиозним организацијама. Све ово довољно указује колика је данас потреба за црквеним васпитањем и образовањем. То довољно говори колика је одговорност на родитељима и Цркви.
У књизи Софије Коломзине Наша Црква и наша деца има трагова "американизма" што је природно јер је настала у том културном и историјском контексту. Но, то није њена слабост већ врлина јер педагошко - дидактичка мисао Америке је скоро један век испред наше педагошке мисли која се још налази у оквирима позитивистичке и марксистичке педагогије. Православна литургијска педагогија и методологија, ако се правилно антиципирају и примене у пракси, имају значење и важење за сваку културу и епоху. Код нас пола века није било црквеног васпитања и образоваеа, сем појединачних случајева. Није било ни теоријских радова из ових области - из области црквене дечије педагогије, методологије и психологије. Зато ће ова књига, колико - толико, употпунити ту празнину.
Софија Колумзин, НАША ЦРКВА И НАША ДЕЦА, Црквена школа из Виндсора и Црквеношколска општина Васкрсења Христовог из Чикага, Београд, 1996.
Нема коментара:
Постави коментар