Дана 4. септембра ове године навршава се 40 година од када се преставила Милица Костић, ученица Медицинске школе у Крушевцу
Похвала Милици Костић написана је пре неколико година у манастиру Студеници. Њоме је Архимандрит Тихон завршио Миличино Житије. Форма ове похвале је, великим дêлом, преузета из Прве беседе Светој мученици Пелагији Девици од Светог Јована Златоуста (ПГ 50, 579-584).
Осим тога, Похвала садржи неке елементе његове Беседе Светој мученици Домнини и њеним кћерима (ПГ 50, 629–640), као и његове Друге беседе Мученици Пелагији (ПГ 50, 585–586). Поред тога, аутор Похвале Милици је из ових беседа више пута намерно преузимао или парафразирао читаве реченице и њихове делове. Због тога ова беседа личи на беседе поменутим светим мученицама које је изговорио Златоуст. Смисао оваквог начина писања, у данашње време, јесте у томе што се тако сасвим јасно открива подударност како мучеништва тако и живота и настројења ових светих мученица са подвигом и животом наше Милице. У наставку доносимо незнатно скраћену варијанту текста.
Благословен Бог,
Ево већ се и жене баве смрћу, и девојке се подсмевају кончини, и девице, веома младе које не знају за брак, одлучно и бескомпромисно устају против насиља. Видимо да је и у наше доба, као у некадашњим давним и славним временима, смрт раслабљена. Опет је постала презрена сила ђавола – и то од девојке! Зато је и Милица показала да се не боји смрти, па је реаговала са великом одлучношћу. Није дочекала, нити је дозволила да јој зликовци ураде што су наумили, већ је у својој решености предупредила њихову суровост. Била је спремна на плач и сузе, спремна да детиње моли и да прима шамаре. Била је спремна на сваку врсту казне, али се плашила управо онога што су нападачи првенствено хтели – њихове нечасне насилности. Она их је зато и предухитрила, и поштедела себе вређања.
Историја показује да су се мушкарци тешко одлучивали на тако нешто, а жене, које су по природи изложеније увредама, одлучивале су се на такву врсту смрти – кончине. Поставши објект дрских погледа и поступака, Милица је решила да се бори по сваку цену како би омела бестиднике да се наслађују гледањем њеног лица и да се изругују над њеним светим телом. Из тескобе мале собе запливала је – ка блаженству будућег века, и ево је – сад је слободна. Није скочила да погине, него да се уздигне у бољи и вечни живот. Својом смрћу остварила је предах и избављење од мука, плату за свети живот који је водила, награду за борбу у којој је до краја истрајала. Раније су се за умрлима чули ридање и плач, а Милици убудуће можемо певати псалме и песме.
Зато кажемо опет: Благословен је Бог – жена храбро полази на смрт и свргава власт и силу ђавола. Слаби и крхки сасуд постао је непобедиво оружје; девојка храбро полази на смрт: ко се не би запрепастио? Најславнији мушкарци и свети људи, који су имали велику смелост пред Богом – Авраам у Египту, Јаков и Илија (види: Пост. 12, 11–13; 32, 11 и 1 Цар. 19, 2–3) – били су у страху пред смрћу. Они су се плашили смрти а сада је жене презиру. То је зато што је ова смрт – прелаз ка бољем животу, ка Христовом Царству. Прославимо, дакле, Владику Христа, јер је Он учинио да жене презиру оно што је било страшно пророцима. Треба нешто знати: Авраамов и Илијин страх од смрти, то је била немоћ природе, а не кривица слободне воље, али и ту немоћ је ово дете превазишло.
Ако се дивимо трпљењу древних мученика, задивићемо се и њеној храбрости; ако се изненађујемо њиховом издржљивошћу, изненадићемо се и њеном неустрашивошћу, јер се она одлучила на такву смрт. Замислимо у каквом се расположењу духа нашла млада девојка, понос родитеља, тиха и добра. И поред тога што није имала никога да јој помогне, отишла је у смрт несавладана. Као што подвиг девојчице – Свете мученице Пелагије – није био дело људске природе, већ највећим делом гест и утицај Божији (како вели Златоуст), тако ни Миличин подвиг није спроведен без надахнућа од Бога. Ради њега – тог савршеног Јагњета, клање је претрпело ово ново јагње, ради тог Агнеца јесте њена жртва, ради те Жртве јесте овај нови принос.
Милица је учинила све што је до ње: молила је, плакала, снисходила, себе умањила пред горима, све то не би ли их одговорила од зле намере. Али је, с друге стране, имала присуство духа и спремност да се опире, храброст, решеност, ревност. А успех њене замисли, је зависио од Божије помоћи и вишњег благослова јер су се врата собе залупила од промаје, те насилници нису могли да уђу у собу, а желели су.
У ствари, није тачно да Милица није имала никога да јој помогне – види Бог патње својих „малих“ (види: Мт. 18; 6, 14; Мк. 9, 42; Лк. 17, 2) и милих, а поготову оних који не могу да се бране. Христос је био уз њу, дотакао се њеног срца и ума, бодрио њену душу и савладао страх. А сâма Милица је претходно учинила себе достојном Његове помоћи. Није имала никога да јој помогне међу људима, али остала јој је благодат за коју је Господ рекао: „Доста ти је.“ А све ово је било по промислу, јер се сила Његова „у немоћи показује савршена“. У немоћи слабог женског тела пројавила се, одраније усељена, „сила“ – и то „Христова“ (2 Кор. 12, 9).
Доведена у ситуацију крајње немоћи: најпре поругана, у невољи, сатерана у тескобу мале собе, ударана, Милица је управо онда када је требало да подлегне присили и буде слаба – постала силна (види: 2 Кор. 12, 10). Овако се показала као достојни свечар свога заштитника, Светог великомученика Георгија Победоносца – крсне славе породице Костић.
Милица је од силеџија одважно побегла. Али, није побегла било где, него међу мноштво спасеног народа који стоји „пред престолом и пред Јагњетом“ (Христом), који су обучени „у хаљине беле“, с палмама „у рукама њиховим“ (Отк. 7, 9). Напасници су се унапред (злу)радовали мислећи да су преварили ово свето дете. Очекивали су лични тријумф над њеним страхом. Очекивали су саможиво задовољство над туђим болом и муком, али им је Милица злобу, на њихов сопствени ужас, вратила. Какав стид, каква непријатност, каква срамота и ужас су обузели ове несрећнике јер се увидело да њихов рат није био против људи, него против Бога! Милица им је показала да смрт мученика јесте победа мученика. Свето тело је пало несавладано, поражавајући очи демономислећих.
Као што су некада побожни људи учинили над Архиђаконом Стефаном „велики плач“ (Дап. 8, 2), тако смо и ми некада жалосни били и плакали за Милицом. Али, „заиста“, по речима Господњим, наша се жалост окренула на радост (Јн. 16, 20). Зато подвиг ове девојке тражи данас достојни спомен и многобројне посматраче.
Мрзећи човека и све што је људско и Божије – а поготову поштење, честитост и чедност – непоменик је ударио на најбољи изданак најбоље земље. Али, будући да сам ток историје представља чишћење, ова девојка је наново доказала да историја, тајанствено вођена Духом Светим, ради за православље.
Зато што је она спојила у себи безазленост голуба с мудрошћу змије. Иако је била ухваћена као безазлени голуб, ипак је побегла, као мудра змија. Историја је показала да је оваква мудрост била одлика само оних најбезазленијих, а таква је била и наша мудрица – Милица. Поред тога што је била жртва, те плакала, противила се и борила, она није очајавала због њихове, готово извесне, победе. Силеџије нису одустајале – али није ни она.
Смрт свете девојчице Пелагије, као што рекосмо, није била последица природног пада, него заповести Божије, а смрт наше Милице је дошла услед савршене борбе како за очување слободе и достојанства људске личности тако и за поштовање светиње тела, које јој се од тада заувек обукло у славу. Као што се Света Домнина у речној струји заувек очистила са својим ћеркама, тако је наша Милица, кроз невољу велику, за свагда убелила хаљине своје у крви Јагњетовој (види: Отк. 7, 14), тј. Христовој.
Са двоструком одеждом – девствености и мучеништва – наша Милица стаје пред престо Христов. Иако по природи повучена и мирна, готово неприметна, данас стаје у центар наше пажње и прослављања. Она допуњава патње тела Христовог (види: Кол. 1, 24) својим страдањем, којим се као живи камен узидала „у дом духовни“, у „тело његово, које је Црква“. Животом и подвигом поставши изабрана и света, објавила је врлине Онога Који ју је дозвао (види: 1 Пет. 2, 5 и 9). Славан биће и онај гроб у који је положено њено тело, које је живело у благочешћу и врлини.
Наше дете – Милица Костић – прославило се у јутро 2. септембра 1974. године. После педесет сати, проведених скоро сасвим у дубокој коми, ова девојчица се преставила – анђели Божији су прихватили њену душу, у среду, 4. септембра. Следећег дана њено свето тело је сахрањено у селу Стројинци, на брдашцу, сто педесет метара изнад родне куће.
Она није презрела живот као живот; она је презрела ругање светињи живота и творевини. Презримо онда и ми бесмислена задовољства имајући на памети и на уму ово свето дете. Тако ћемо створити наду у покајање оних који чине недела. Благом Богу је могуће да онима који се покају опрости грехе и очисти их „од сваке неправде“ (1 Јн. 1, 9). Испоштујмо мученицу на овај начин, гледајући како Бог прославља ону коју је већ прославио, али овог пута – пред људима. Онај Који плови са онима који плове, Који путује с путницима, Који исцељује болне – Господ, Он се борио уз Милицу и за њу. Ако прослављамо косовске витезове, прославићемо и ову јунакињу, која је својом крвљу посведочила истину. Миличин прећутни завет самопоштовања разоткрио је читав њен живот као један детињи пут у Царство Божије.
Владајући се као дете светлости (види: Еф. 5, 8) потврдила је да ће они који су „као деца“ „ући у Царство Небеско“. Њену детињу чистоту данас препознајемо као „светлост свету“ која се више не може сакрити, него долази на видело да „светли свима“ (види: Мт. 18, 3; 5, 14–15).
Ова девојчица је показала да наша земља још увек може да роди „најбоље пшенично класје“. Милица за нас постаје символ – заштитница данашњег нараштаја који губи достојанство. Њеним молитвама, и молитвама оних који су се некада прославили као она, да се и ми удостојимо да се нађемо међу мноштвом деце која, заједно са нашом Милицом, стоје „пред престолом и пред Јагњетом“ – Христом. А тамо „неће ући“ „ништа нечисто“ јер они су деца Његова, „и сам Бог биће с њима“. Смрти тамо „неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола“. Такође, „ноћи онде неће бити“, јер је храм Небеског Града, и вечна светлост његова, Господ Бог Сведржитељ, и Јагње (види: Отк. 7, 9; 21, 3–27).
Велики је Бог наше јунакиње. Велики си Ти, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема речи да опевају сва чудеса Твоја! Прослави наше дете.
* * *
А ми, после свега изнетог, задобијамо смелост да кажемо Милици: Радуј се! Сагледавајући њено мирно, тихо и ненаметљиво, а изнад свега – свето живљење у времену све већег губитка слободâ и достојанства човека, стајемо и обраћамо јој се:
Радуј се, јер си, имајући „непознавање овосветских ствари“, била беспрекорно и честито дете Божије. Радуј се, јер си спознала да ти ваља остати непорочном усред света и друштва који су губили некадашње дарове и достојанство.
Радуј се, јер си се због настројења да другоме помогнеш нашла беспомоћна у тамној замци. Радуј се, јер си управо одатле свима засијала као помоћница и светило у васиони (види: Фил. 2, 15).
Радуј се, јер си невиним страдањем својим убелела хаљине своје у крви Јагњетовој. Радуј се, јер си у њима пред престолом Бога, Који обриса сваку сузу из очију твојих (види: Отк. 7, 14–15).
Радуј се, јер, у борби за људско достојанство, ниси марила да сачуваш живот свој. Радуј се, јер си достојанствено изгубила живот а, по речима Господњим – нашла си га (види: Мт. 10, 39).
Радуј се, јер си „ране Господа Исуса“ на телу своме понела (Гал. 6, 17). Радуј се, јер повреде и преломи твога тела представљају царски украс у месту радости Господара твога (Мт. 25; 21, 23).
Радуј се, јер си тихо пристигла у град земаљски а убрзо, као блажена, ушла си на капију у Град Небески (види: Отк. 22, 14). Радуј се, јер си искусила зло у огољеном виду, а невиним страдањем жртвовала си се за друге, спречавајући тиме даље насиље.
Радуј се Новомученице Милице, утехо нараштаја нашега!
ПРАВОСЛАВЉЕ, број 1139, 1.9.2014.
Похвала Милици Костић написана је пре неколико година у манастиру Студеници. Њоме је Архимандрит Тихон завршио Миличино Житије. Форма ове похвале је, великим дêлом, преузета из Прве беседе Светој мученици Пелагији Девици од Светог Јована Златоуста (ПГ 50, 579-584).
Осим тога, Похвала садржи неке елементе његове Беседе Светој мученици Домнини и њеним кћерима (ПГ 50, 629–640), као и његове Друге беседе Мученици Пелагији (ПГ 50, 585–586). Поред тога, аутор Похвале Милици је из ових беседа више пута намерно преузимао или парафразирао читаве реченице и њихове делове. Због тога ова беседа личи на беседе поменутим светим мученицама које је изговорио Златоуст. Смисао оваквог начина писања, у данашње време, јесте у томе што се тако сасвим јасно открива подударност како мучеништва тако и живота и настројења ових светих мученица са подвигом и животом наше Милице. У наставку доносимо незнатно скраћену варијанту текста.
Благословен Бог,
Ево већ се и жене баве смрћу, и девојке се подсмевају кончини, и девице, веома младе које не знају за брак, одлучно и бескомпромисно устају против насиља. Видимо да је и у наше доба, као у некадашњим давним и славним временима, смрт раслабљена. Опет је постала презрена сила ђавола – и то од девојке! Зато је и Милица показала да се не боји смрти, па је реаговала са великом одлучношћу. Није дочекала, нити је дозволила да јој зликовци ураде што су наумили, већ је у својој решености предупредила њихову суровост. Била је спремна на плач и сузе, спремна да детиње моли и да прима шамаре. Била је спремна на сваку врсту казне, али се плашила управо онога што су нападачи првенствено хтели – њихове нечасне насилности. Она их је зато и предухитрила, и поштедела себе вређања.
Историја показује да су се мушкарци тешко одлучивали на тако нешто, а жене, које су по природи изложеније увредама, одлучивале су се на такву врсту смрти – кончине. Поставши објект дрских погледа и поступака, Милица је решила да се бори по сваку цену како би омела бестиднике да се наслађују гледањем њеног лица и да се изругују над њеним светим телом. Из тескобе мале собе запливала је – ка блаженству будућег века, и ево је – сад је слободна. Није скочила да погине, него да се уздигне у бољи и вечни живот. Својом смрћу остварила је предах и избављење од мука, плату за свети живот који је водила, награду за борбу у којој је до краја истрајала. Раније су се за умрлима чули ридање и плач, а Милици убудуће можемо певати псалме и песме.
Зато кажемо опет: Благословен је Бог – жена храбро полази на смрт и свргава власт и силу ђавола. Слаби и крхки сасуд постао је непобедиво оружје; девојка храбро полази на смрт: ко се не би запрепастио? Најславнији мушкарци и свети људи, који су имали велику смелост пред Богом – Авраам у Египту, Јаков и Илија (види: Пост. 12, 11–13; 32, 11 и 1 Цар. 19, 2–3) – били су у страху пред смрћу. Они су се плашили смрти а сада је жене презиру. То је зато што је ова смрт – прелаз ка бољем животу, ка Христовом Царству. Прославимо, дакле, Владику Христа, јер је Он учинио да жене презиру оно што је било страшно пророцима. Треба нешто знати: Авраамов и Илијин страх од смрти, то је била немоћ природе, а не кривица слободне воље, али и ту немоћ је ово дете превазишло.
Ако се дивимо трпљењу древних мученика, задивићемо се и њеној храбрости; ако се изненађујемо њиховом издржљивошћу, изненадићемо се и њеном неустрашивошћу, јер се она одлучила на такву смрт. Замислимо у каквом се расположењу духа нашла млада девојка, понос родитеља, тиха и добра. И поред тога што није имала никога да јој помогне, отишла је у смрт несавладана. Као што подвиг девојчице – Свете мученице Пелагије – није био дело људске природе, већ највећим делом гест и утицај Божији (како вели Златоуст), тако ни Миличин подвиг није спроведен без надахнућа од Бога. Ради њега – тог савршеног Јагњета, клање је претрпело ово ново јагње, ради тог Агнеца јесте њена жртва, ради те Жртве јесте овај нови принос.
Милица је учинила све што је до ње: молила је, плакала, снисходила, себе умањила пред горима, све то не би ли их одговорила од зле намере. Али је, с друге стране, имала присуство духа и спремност да се опире, храброст, решеност, ревност. А успех њене замисли, је зависио од Божије помоћи и вишњег благослова јер су се врата собе залупила од промаје, те насилници нису могли да уђу у собу, а желели су.
У ствари, није тачно да Милица није имала никога да јој помогне – види Бог патње својих „малих“ (види: Мт. 18; 6, 14; Мк. 9, 42; Лк. 17, 2) и милих, а поготову оних који не могу да се бране. Христос је био уз њу, дотакао се њеног срца и ума, бодрио њену душу и савладао страх. А сâма Милица је претходно учинила себе достојном Његове помоћи. Није имала никога да јој помогне међу људима, али остала јој је благодат за коју је Господ рекао: „Доста ти је.“ А све ово је било по промислу, јер се сила Његова „у немоћи показује савршена“. У немоћи слабог женског тела пројавила се, одраније усељена, „сила“ – и то „Христова“ (2 Кор. 12, 9).
Доведена у ситуацију крајње немоћи: најпре поругана, у невољи, сатерана у тескобу мале собе, ударана, Милица је управо онда када је требало да подлегне присили и буде слаба – постала силна (види: 2 Кор. 12, 10). Овако се показала као достојни свечар свога заштитника, Светог великомученика Георгија Победоносца – крсне славе породице Костић.
Милица је од силеџија одважно побегла. Али, није побегла било где, него међу мноштво спасеног народа који стоји „пред престолом и пред Јагњетом“ (Христом), који су обучени „у хаљине беле“, с палмама „у рукама њиховим“ (Отк. 7, 9). Напасници су се унапред (злу)радовали мислећи да су преварили ово свето дете. Очекивали су лични тријумф над њеним страхом. Очекивали су саможиво задовољство над туђим болом и муком, али им је Милица злобу, на њихов сопствени ужас, вратила. Какав стид, каква непријатност, каква срамота и ужас су обузели ове несрећнике јер се увидело да њихов рат није био против људи, него против Бога! Милица им је показала да смрт мученика јесте победа мученика. Свето тело је пало несавладано, поражавајући очи демономислећих.
Као што су некада побожни људи учинили над Архиђаконом Стефаном „велики плач“ (Дап. 8, 2), тако смо и ми некада жалосни били и плакали за Милицом. Али, „заиста“, по речима Господњим, наша се жалост окренула на радост (Јн. 16, 20). Зато подвиг ове девојке тражи данас достојни спомен и многобројне посматраче.
Мрзећи човека и све што је људско и Божије – а поготову поштење, честитост и чедност – непоменик је ударио на најбољи изданак најбоље земље. Али, будући да сам ток историје представља чишћење, ова девојка је наново доказала да историја, тајанствено вођена Духом Светим, ради за православље.
Зато што је она спојила у себи безазленост голуба с мудрошћу змије. Иако је била ухваћена као безазлени голуб, ипак је побегла, као мудра змија. Историја је показала да је оваква мудрост била одлика само оних најбезазленијих, а таква је била и наша мудрица – Милица. Поред тога што је била жртва, те плакала, противила се и борила, она није очајавала због њихове, готово извесне, победе. Силеџије нису одустајале – али није ни она.
Смрт свете девојчице Пелагије, као што рекосмо, није била последица природног пада, него заповести Божије, а смрт наше Милице је дошла услед савршене борбе како за очување слободе и достојанства људске личности тако и за поштовање светиње тела, које јој се од тада заувек обукло у славу. Као што се Света Домнина у речној струји заувек очистила са својим ћеркама, тако је наша Милица, кроз невољу велику, за свагда убелила хаљине своје у крви Јагњетовој (види: Отк. 7, 14), тј. Христовој.
Са двоструком одеждом – девствености и мучеништва – наша Милица стаје пред престо Христов. Иако по природи повучена и мирна, готово неприметна, данас стаје у центар наше пажње и прослављања. Она допуњава патње тела Христовог (види: Кол. 1, 24) својим страдањем, којим се као живи камен узидала „у дом духовни“, у „тело његово, које је Црква“. Животом и подвигом поставши изабрана и света, објавила је врлине Онога Који ју је дозвао (види: 1 Пет. 2, 5 и 9). Славан биће и онај гроб у који је положено њено тело, које је живело у благочешћу и врлини.
Наше дете – Милица Костић – прославило се у јутро 2. септембра 1974. године. После педесет сати, проведених скоро сасвим у дубокој коми, ова девојчица се преставила – анђели Божији су прихватили њену душу, у среду, 4. септембра. Следећег дана њено свето тело је сахрањено у селу Стројинци, на брдашцу, сто педесет метара изнад родне куће.
Она није презрела живот као живот; она је презрела ругање светињи живота и творевини. Презримо онда и ми бесмислена задовољства имајући на памети и на уму ово свето дете. Тако ћемо створити наду у покајање оних који чине недела. Благом Богу је могуће да онима који се покају опрости грехе и очисти их „од сваке неправде“ (1 Јн. 1, 9). Испоштујмо мученицу на овај начин, гледајући како Бог прославља ону коју је већ прославио, али овог пута – пред људима. Онај Који плови са онима који плове, Који путује с путницима, Који исцељује болне – Господ, Он се борио уз Милицу и за њу. Ако прослављамо косовске витезове, прославићемо и ову јунакињу, која је својом крвљу посведочила истину. Миличин прећутни завет самопоштовања разоткрио је читав њен живот као један детињи пут у Царство Божије.
Владајући се као дете светлости (види: Еф. 5, 8) потврдила је да ће они који су „као деца“ „ући у Царство Небеско“. Њену детињу чистоту данас препознајемо као „светлост свету“ која се више не може сакрити, него долази на видело да „светли свима“ (види: Мт. 18, 3; 5, 14–15).
Ова девојчица је показала да наша земља још увек може да роди „најбоље пшенично класје“. Милица за нас постаје символ – заштитница данашњег нараштаја који губи достојанство. Њеним молитвама, и молитвама оних који су се некада прославили као она, да се и ми удостојимо да се нађемо међу мноштвом деце која, заједно са нашом Милицом, стоје „пред престолом и пред Јагњетом“ – Христом. А тамо „неће ући“ „ништа нечисто“ јер они су деца Његова, „и сам Бог биће с њима“. Смрти тамо „неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола“. Такође, „ноћи онде неће бити“, јер је храм Небеског Града, и вечна светлост његова, Господ Бог Сведржитељ, и Јагње (види: Отк. 7, 9; 21, 3–27).
Велики је Бог наше јунакиње. Велики си Ти, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема речи да опевају сва чудеса Твоја! Прослави наше дете.
* * *
А ми, после свега изнетог, задобијамо смелост да кажемо Милици: Радуј се! Сагледавајући њено мирно, тихо и ненаметљиво, а изнад свега – свето живљење у времену све већег губитка слободâ и достојанства човека, стајемо и обраћамо јој се:
Радуј се, јер си, имајући „непознавање овосветских ствари“, била беспрекорно и честито дете Божије. Радуј се, јер си спознала да ти ваља остати непорочном усред света и друштва који су губили некадашње дарове и достојанство.
Радуј се, јер си се због настројења да другоме помогнеш нашла беспомоћна у тамној замци. Радуј се, јер си управо одатле свима засијала као помоћница и светило у васиони (види: Фил. 2, 15).
Радуј се, јер си невиним страдањем својим убелела хаљине своје у крви Јагњетовој. Радуј се, јер си у њима пред престолом Бога, Који обриса сваку сузу из очију твојих (види: Отк. 7, 14–15).
Радуј се, јер, у борби за људско достојанство, ниси марила да сачуваш живот свој. Радуј се, јер си достојанствено изгубила живот а, по речима Господњим – нашла си га (види: Мт. 10, 39).
Радуј се, јер си „ране Господа Исуса“ на телу своме понела (Гал. 6, 17). Радуј се, јер повреде и преломи твога тела представљају царски украс у месту радости Господара твога (Мт. 25; 21, 23).
Радуј се, јер си тихо пристигла у град земаљски а убрзо, као блажена, ушла си на капију у Град Небески (види: Отк. 22, 14). Радуј се, јер си искусила зло у огољеном виду, а невиним страдањем жртвовала си се за друге, спречавајући тиме даље насиље.
Радуј се Новомученице Милице, утехо нараштаја нашега!
ПРАВОСЛАВЉЕ, број 1139, 1.9.2014.
Нема коментара:
Постави коментар