Епископ бачки др Иринеј: Реч о Патријарху московском Кирилу поводом његове посете нашој Цркви
Доказавши се током низа годинâ на колико одговорној и осетљивој толико и часној и угледној дужности неговања сарадње са другим Православним Црквама, дијалога са инославним хришћанским Црквама и заједницама, као и са другим религијама, и односâ са друштвом и државама, данашњи Предстојатељ Руске Православне Цркве, патријарх Кирил, с правом се сматра оличењем и символом њене величине. Притом не мислимо на спољашњу, квантитативну величину (бројност, распрострањеност, утицај и слично) него, у првом реду, на унутрашњу, квалитативну величину (верност и ревност у вери, њено доследно сведочење све до исповедничког и мученичког подвига, богатство боголужбено-молитвеног и духовно-благодатног живота, преображајни утицај на појединце, културу и друштво у целини и тако даље).
Његова првосветитељска и просветитељска служба јесте понајпре служење целини и пуноћи православне рускости, „рускога света”, кудикамо ширег од опсега савремене Русије, и укупном наслеђу негдашње Свете Русије, Кијевске и Московске. Али није само то: она је, у исто време и у једнакој мери, служење целини и пуноћи православне васељене, Цркве Божје која је Источна по пореклу и духу, а саборно-васељенска (католичански икуменска, универзална, свеобухватна) по природи и послању. Али није само то: она је, у исто време и у једнакој мери, служење циљу или идеалу васпостављања јединства међу хришћанима, неизвесног у границама овоземаљске историје, али већ датог у оквирима повести спасења и извесног у есхатолошкој перспективи Царства Божјега. Али није само то: она је, у исто време и у једнакој мери, служење општем добру, светињи и слободи сваке људске личности, праву сваке људске заједнице на живот у миру, слободи и достојанству, општечовечанском кодексу основних духовних и етичких вредности, присутном, у већој или мањој мери, у свим религијама, па, макар рудиментарно, и у онима са дебелим наслагама људског и греховног или, штавише, са густим наносима нељудског и демонског, – присутном, неискорењиво, и негде у непрозирној дубини душе безбожника и богоборца.
Не смем да прећутим, у овом контексту, да се, унутар оваквог спектра, широког као руска земља и руска душа, у срцу патријарха Кирила нашло места и за преизобилну, очинску и састрадалну љубав према нашој мученичкој помесној Цркви и нашем крстоносном народу. Само један пример: на изазов неправде и насиља светских моћника над српским народом Косова и Метохије, а пре тога на изазов трагедије грађанског рата у Босни и Херцеговини, он је – најпре заједно са својим блаженопочившим претходником, патријархом Алексијем II, а потом, све до данас, самостално или напоредо са државним руководством своје моћне земље – много пута протестовао и апеловао на правду и право, на савест и морал, на човечност и одбацивање насиља као наводног инструмента мира и демократије. Истини за вољу, у појединим приликама је протестовао и апеловао учесталије, убедљивије и делотворније него ми сами, а под нама подразумевам најпре нас, одговорне представнике Српске Православне Цркве, а онда и представнике наше државе и наше интелигенције. То му никада не можемо и нећемо заборавити. Напротив, бићемо му увек и довека благодарни. По мери наших скромних моћи, на љубав ћемо узвратити љубављу.
Из предговора књизи митрополита волоколамског Илариона „Патријарх Кирил: живот и гледишта”, Београд 2012.
www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар