Молитвено сећање на Епископа жичког Хризостома, Манастир Рујан, 18.12.2014.

Дана 5/18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ жички Хризостом.
Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност.
Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле.
Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца).

извор: Манастир Успење 

  На дан Преподобног Саве Освећеног и Светог Нектарија Битољског навршава се две године од упокојења у Господу Епископа жичког Хризостома (Столића).

    Тим поводом у манастиру Рујан код Ужица, где је владика Хризостом по својој жељи сахрањен, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, духовно чадо владике Хризостома, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије жичке. После Литургије у манастирској цркви Светог великомученика Георгија служен је парастос епископу Хризостому, а затим и помен на његовом гробу...

18.12.2014, www.spc. rs

 

 

Епископ жички Хризостом
(2003─2012)
Поводом годишњице упокојења

Прошло је годину дана од упокојења Епископа Хризостома, а чини нам се дан је његовог устоличења у Манастиру Жичи. Вршчани су жалили за својим Архијерејем, који ће потом Жичку епархију обогатити богослужењима и учинити свој народ причасницима Тела и Крви Христове.
Дечанац и Светогорац. На почетку свог монашког пута, душа којој је Христос све, добила је највише од онога што је овај живот могао да јој пружи. Богородицом позвани, како је Свети старац Јефрем Катунакијски говорио за сваког Светогорца, верно је следио учење отаца за које је Црква Тело Спаситеља, Тело Спасења. Света Гора је формирала његову личност а Српској цркви и држави даровала озбиљног Архијереја, до краја живота верног монашком позиву и својој Цркви.
Централни догађај у његовом животу била је Света Литургија, коју је доживљавао као и  Преподобни Јустин Ћелијски ─ Црква са Христом и у Христу, и Христос међу нама и у нама. Зато је увек молио и очекивао да у храму пружимо највише што можемо. Волео је добар поредак, лепо појање и свако благољепије.
Учествовао је у свеноћним бдењима у Жичи, крајње пажљиво исправљао погрешно и допуњавао оно што недостаје. Тако је, као познавалац типика, решио многе дилеме оних који су дуго чекали одговоре.
 Памтимо, приликом службе монашења био је необично достојанствен,  озбиљан и радостан. Још увек одзвањају речи изговорене његовим упечатљивим гласом: Ево,  из руке Христове их примаш, пази коме приступаш, коме се заветујеш и кога се одричеш.
Био је ненаметљив, поштовао слободу личности човекове а самим тим и слободу сваког манастира. Тако је снажно удахнуо живот у заједнице које су  слушале и чуле реч Пастира. Радовао се напретку Цркве, изградњи и обнови нашег манастира али и сваке светиње.
Сведоци смо, у тајности је састрадавао са онима који су промашили, скренули са пута Истине. Живот у Христу дају нам Свете Тајне, али уз извесно дејство човеково, уз његово делање према врлини. И слободу избора је поштовао. И зато је био и остао поштован. Нисмо га чули да је икада друге, ма и своје највеће противнике осуђивао. Био је жалостан и помало збуњен стрелама без икаквог разлога упереним на њега.
Говорио нам је да је најтеже од свега наћи меру, средину. Био је крајње пажљив у речима, али и делима. Његово да било је да и не не. Сувишне речи нисмо чули. Није се стидео да призна да нешто не зна. Та искреност и скормност биле су и остале велика поука млађим нараштајима. Старије монахиње су биле поносне на свог Архијереја који је у њима видео дугогодшње чуваре манастира и према њима је показивао посебно поштовање.
Карактер и духовни напредак  монаха најбоље се виде у болести. Његова последња пастирска порука остала је дубоко урезана у свима који су га познавали. Не само да о својој болести никада није говорио, нити показивао да пати, већ се према њој односио као према сваком добром и савршеном дару одозго. На смрт је гледао као на своју последњу жртву Богу, свој последњи принос. Као и Свети Оци, говорио је да ће нам у последњем часу једино бити жао што се нисмо више молили.
Једном приликом нам је рекао да га је брзи ход одувек красио, од раног детињства. Таквим брзим, достојанственим кораком отишао је у вечни живот, ненадано и брзо искорачио у други свет, прикључио се Победничкој Цркви. Христос Васкрсе, Владико Свети!         извор: Манастир Жича, 17.12.2013