„Светогорски дани и ноћи“
Док излазиш са барке
Која те изводи из потопа света
Искрцаваш своју наду
У башти брижно негованој
Где неко вечан пева
Нећеш видети ништа необично
Осим галебова нахрањених хлебом
Бунаре засведене ћеремидом
Или микро-луку која је пре храм
У коме пева неко вечан
Нећеш чути нити омирисати
Друго до разигравање звона
Њиховог језика недомашног
И миомириса тамјана
Неодвојивог од благоуханија моштију
Твој говор биће могућ
Речником ћутања кад овладаш
И заборавиш на сваки женски принцип
Осим постојања у девству
Којим векује Покровитељка горе
О којој пева неко вечан
Нема коментара:
Постави коментар