Чудотворна икона Пресвете Богородице НЕОЧЕКИВАНА РАДОСТ

Света православна Црква празнује икону Мајке Божије Неочекивана радост 22/9. децембра и 14/1.маја

Тропар (глас четврти)

   Данас се, верни људи, духовно узвеселимо прослављајући усрдно Заштитницу хришћанског рода и притичући Њеној пречистој икони вапијемо овако: о премилостива Владичице, подари неочекивану радост нама, оптерећеним гресима и многим невољама и избави од сваког зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше. 

Аутор: Сухинина Наталија

   Овај живот се не може проживети без невоља, али доживљавамо и радости. И ако у невољама остављамо најнеодложније послове, и журимо у цркву да измолимо да нас мимоиђе нека горка чаша, у радости чак и не размишљамо да пожуримо тим истим путем – да се захвалимо.

У Москви, сасвим недалеко од метро станице “Кропоткинска” се налази црква посвећена Светом Илији Пророку. Многи Московљани је још називају Свакодневном. Зашто? Да, данас нас реч “свакодневна” која се односи на цркву задивљује, јер већ одавно она за нас нема никакав духовни значај. А наши преци су добро знали шта је то свакодневна црква. То је црква изграђена за један дан. Да, да, окупили су се још у зору док је још био мрак, брзо се организовали, ко, где и – градили. По циглу, каменчић, дашчицу. И увече – Господе, благослови нас у Твом новом дому!
Ево и цркве светог пророка Илије, такође свакодневни. И улица у којој се црква налази се такође назива Свакодневном. 1592 године је на овом месту за један дан постављен дрвени храм. А потом кроз сто година, камени. Господ је сачувао цркву светог Илије, иако је страдала од бољшевистичког разора, није била затварана. Обележили су је “ситним хулиганством”: скинули су јој звона 1933 године. И на томе се све завршило. Храм је постао пристаниште светиња из оних цркава, које су доспеле под помахниталу руку, неразумну главу и празно срце градитеља новог живота. Управо се на тај начин у цркви светог Илије нашла и чудотворна икона “Неочекивана Радост”. Она се у почетку налазила у Кремљу, у малој цркви равноапостолних Константина и Јелене, а затим се после њеног разрушења нашла у Сокољники, у цркви Христовог Васкрсења, а већ од 1944 године – овде у Свакодневној улици.
Икону “Неочекивана Радост” људи веома воле. Носе јој цвеће, иду на поклоњење, чак и они који се у пролазу нађу у Москви. Неочекивана Радост … Изгледа као да је све јасно, а опет постоји нешто прећутно. А историја ове иконе је следећа. Живео је један грешник, који је у непотребним делима проводио своје дане, али се без обзира на то увек молио пред иконом Мајке Божије. И тако једном када се по обичају спремао да почини грех, пришао је као и увек к икони. “Радуј се, Благодатна…”, само је успео да изговори речи Архангела Гаврила. И заћутао је, потресен оним што је видео. Одједном су се Богомладенцу, Кога је држала Дјева Марија, на рукама, ногама и на боку, отвориле праве ране, из којих је текла крв. Не знајући за себе од страха, грешник је пао ничице и повикао:
- Ко је то урадио?
И чуо је страшне речи Пресвете Богородице:
- Ти. Ви, грешници распињете Сина Мога, ви Мене растужујете својим беззакнитим делима, а потом још имате храбрости да Ме зовете Милостивом.
Грешник је био обливен горким сузама.
- Помилуј ме, - молио је Пресвету Богородицу, - опрости, умоли за мене Сина Свога.
Пресвета је одмах изговорила молитву: “Опрости сва дела његова која је починио”. Предвечни Син је само ћутао, а грешник је у страху правио метаније пред иконом:
- Помилуј ме, умоли!
На крају је чуо речи праштања. И то онда када је најмање очекивао, мислећи о тежини својих грехова. Али милосрђе Божије је безгранично. Грешник којему су опроштени греси је пришао икони и почео да љуби крваве ране Спаситеља Распетог нашим гресима. Већ је био изгубио наду … И ево ње, неочекиване радости, која је посетила његово скоро трепераво срце. Од тада је кажу, почео да живи благочестиво.
Овај догађај је и послужио као повод за сликање иконе “Неочекивана Радост”. На њој је насликан човек који клечи и пружа руке ка икони на којој Мајка Божија држи на коленима Свога Сина. Доле, испод лика, се обично пишу речи које сведоче о овом догађају: “Човек неки беззаконик ..:”.
Човек неки, беззаконик … Не говори ли се то о нама? Мислим да сви ми ако се потрудимо или не, можемо да се сетимо да смо не једном и не двапут, већ много пута грешили у великом и малом, притом непрекидно оправдавајући себе, налазећи најубедљивије доказе да не може бити другачије … Наравно, у дубини душе, оним најскривенијим, увек правилно схватамо да постоји нешто. Али зар то што сами схватамо треба обавезно да разглашавамо другима? Ми не знамо, на које грешно дело је пошао човек који је пришао к икони за благослов. За нас то и није тако важно, сопствени греси су мучнији и неопростивији. Али нас понекад чини ми се смућује то, да ми знамо боље, да знамо шта нам је потребно, неопходно, и молимо не да нас Господ уразуми за оно што је за нас добро, већ само тражимо … Сећам се како је говорио један московски пастир у проповеди:
- Ми не молимо, ми захтевамо. Господе, да буде воља моја. Моја, а не Твоја, зато што ја боље знам шта ми је потребно.
Очигледно је грех, а посебно онај несвесни, који је за нас скоро добродетељ, способан да рани до крви Христово Тело. Јер и тај “човек неки беззаконик” је такође пришао к икони да добије благослов за чињење греха. Једна увређена жена ми се недавно жалила на …Бога:
- Кад би ти знао како сам се ја молила! Колена сам подерала од поклона и молила се: Господе не допусти брак мога сина, таква жена му није потребна, неће они бити заједно, осећам у својој внутрини. А он ни не жели да слуша! Како сам се молила! Уочи свадбе већ када су вотку стављали на сто, ја сам се све време молила. И шта је било? Склопили су цивилни брак …
“Да буде воља моја …”. То је класичан случај, када живот без сумње схватамо као нормалан, правилан, здрав. Нема сумње да ја знам боље каква жена је потребна мом сину, која професија ћерки, као и која марка аутомобила. И ми се молимо: укрепи Господе моје неоповргнуте закључке, кажи свима да сам у праву. А Господ не жури. Чека. Чека, када ћемо коначно да посумњамо у своју умишљену пагубну исправност, када ће одједном прогледати наше срце. Тада ће и подарити човеку неочекивану радост. Нисмо чекали, нисмо знали, а подарена нам је радост!
“Неочекивана Радост”, - је икона која нас позива на труд. Духовни, молитвени труд. Резултати тог труда не долазе одмах. И њега треба повећавати. Такав молитвени труд се не назива узалуд подвигом. “Ради и моли се”, - учили су древни подвижници. Увек се труди и увек се моли. А ми хоћемо једном да се помолимо и ако се то не деси онда тугујемо?”

Али зар се ова икона не назива “Неочекивана Радост”. А неочекивана, значи изненадна, као снег на главу, као златна рубља на путу, као поклон. Да, неочекиване радости веома улепшавају наш живот. Понекад се дешава да нас из стања мучне депресије може извући чак и неочекивани позив доброг човека.
- Како желим да те видим, - каже добар човек, - треба с тобом да се сусретнем.
И гле чуда! Наша депресија моментално бива замењена здравом жељом да размакнемо завесе, да приђемо к огледалу …Неочекивана радост је лаганим кораком пришла оптерећеној души, тако мала, тако неочекивана радост.
Како је важно васпитавати у себи обавезу у односу на такву радост. Она је у благодарењу. Не треба заборавити рећи “хвала”, јер добијајући поклон, чак и најневаспитанији од нас жели тихо да изговори “хвала”. А неочекивана радост је – духовни поклон. Благодарење за њега је – у молитви. “Ја не знам ниједну молитву, уопште не знам да се молим, приђем к икони и мислим: шта даље да урадим? Прекрстила сам се, а шта даље?”. Редакција често добија слична писма, и у томе нема ништа чудно. Не знамо енглески, и зато завршимо курсеве страних језика, не знамо да возимо аутомобил, и зато смо полагали возачки, умемо да веземо јер нас је мајка томе учила, и колаче печемо по бакином рецепту. А нико нас није учио да се молимо. Ми смо у најбољем случају самоуки, а у најгорем – неуки. Али као прво никада није касно за учење. Као друго, зар су Господу потребне наше многобројне речи? “Слава Теби Господе!” – је најкраћа молитва на свету. Изговорена покајаног срца, она брже долази “по назначењу” него без осећања изговорено цело молитвено правило из молитвеника. Али постоји и посебна молитва икони “Неочекивана Радост” – акатист.
Акатист је грчка реч и преводи се као химна, која се поје стојећи. Стојећи пред иконом. За сваки празник, за сваког светитеља Руске Православне Цркве, за сваку икону постоји акатист. То је посебно поетско дело. Хајде да отворимо акатист Пресветој Богородици “посвећен Њеној чудотворној икони Неочекивана Радост”. Ево неколико редова из акатиста: “Радуј се, јер си родила Радост целом свету; Радуј се, јер гасиш пламен наших страсти; Радуј се јер се молиш за наша привремена добра; Радуј се Ти која вернима дарујеш неочекивану радост”. Акатист се може читати и код куће. Има тренутака када нам дарована неочекивана радост таквом светлошћу обасјава душу, да од вишка срца почињу да говоре наша уста. Тада је тренутак да станемо пред икону и прочитамо акатист.
Уколико пажљивије размотримо наш живот, лако ћемо схватити да у њему има много повода за неочекивану радост. Син је положио физику са “четворком”, а ви сте мислили да ће бити тројка –неочекивана радост. Целе недеље је падала киша, а данас је сунчано – неочекивана радост. Живот је саткан од малих радости, од којих је половина њих неочекивана, па је и толико повода за благодарност. Друга је ствар што ми немамо навику за то. Знамо да молимо и плачемо пред иконом, а шта је се благодарношћу …Хајде да научимо да благодаримо. И децу треба томе учити, јер им је та наука тако неопходна за живот. Незахвалан човек, који заборавља да захвали ближењму за милост према њему, ће тим пре заборавити на захвалност Богу. Рецидив његовог лошег сећања ће бити неспособност за радост срца. А неспособност за радост срца ће постати узрок несрећног живота, сведеног на оквире овоземаљског постојања. Ето каква је ланчана реакција, каква је међусобна веза.
Икона “Неочекивана Радост” нас учи благодарном животу. Пред ликом Пресвете Богородице свако од нас је јадан, грешан, непокајан. И не треба се стидети тога, као велике опасности. Треба то признати и обрадовати се неочекивано, што си примљен, што је пред тобом сада широки простор и неограничене могућности. Сећате се речи из акатиста? “Радуј се Ти Која вернима дарујеш неочекивану радост”. А не онима, који на дугом маратону од греха ка греху одједном чине цик-цак у страну и за сваку случај застају пред њом у једноминутној паузи. Верни су они, који су показали своју верност и делом, и речју, и мржњом према греху, и молитвом. Помози нам, “Неочекивана Радости”, да се приближимо вернима. Дај нам снаге и уразумљење.

извор: www.manastir-lepavina.org