Без сумње, чињеница је да је у последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота. Велики проблем је у томе што је монашки чин олако даван и то након врло кратког времена духовне провере, искушеништва. Духовни живот, посебно монашки живот, може да буде резултат дубоког унутрашњег преображаја, али често у данашње време имамо људе који у духовни живот и посебно монаштво одлазе не ради Христа, већ да би побегли од живота и од одговорности.
Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.
Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху.
Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:
«Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»
(Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).
извор: Поуке.орг
Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.
Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху.
Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:
«Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»
(Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).
извор: Поуке.орг
Нема коментара:
Постави коментар