Било би добро да хришћани на прави начин разумеју и прихвате дубљи смисао речи којима се поздрављају за Божић: Христос се роди - Ваистину се роди!
То би подстакло смисленије живљење и опхођење према свима. Бог нам даје пример за то, Он се не понаша као диктатор који прети и условљава, већ као Спаситељ који безусловно даје себе никога не омаловажавајући и имајући разумевање за сваког појединца.
Остаје питање да ли ми хришћани приликом поздрављања за Божић мислимо на ово, или речи поздрава изговарамо по инерцији порекла и припадности, без стварног тражења њихове суштине и смисла.
Мир и добра воља међу људима су вредности хришћанског живота које се подразумевају и без којих је хришћански живот немогућ. Све је велика тајна, али не и нерешива мистерија. Одгонетка те тајне је: Бог је постао човек, не престајући бити Бог, да би човек постао Бог по благодати не престајући бити човек.
Ово знање у вери се прихвата или не прихвата, ту нема места изнуди и насиљу, свако је слободан да верује или не верује у ову стварност Божијег себедавања. Ми који верујемо морамо бити свесни велике одговорности и сигурни у своју веру да не морамо никога да присиљавамо да мисли и верује као ми.
Радост Божића није истоветна са весељем чије је трајање ограничено временом и местом, то је догађај који непрестано траје осмишљавајући све наше односе. То би сваки искрени верник требао да разуме и промовише у животу, јер само на такав начин се легитимише као остварени хришћанин. Лепи су Божићни обичаји, али ако су сведени само на традицију без смисленог разумевања поруке коју носи у себи празнику прети опасност поједностављења и уопштавања.
Потребно је да увек према свима будемо добронамерни, не питајући се ко је или шта је неко већ чиме можемо да његов живот учинимо бољим. То искључује насиље и изнуду и подразумева безусловну добронамерност. Примењено на празновање Божића значи спремност да се свакоме помогне без тражења захвалности и без очекивања узвраћања.
Постоји лепа пракса за Божић, која се ословљава као мирбожење - не само помирење посвађаних, него и унапређивање међуљудских односа у свим сегментима. То није могуће све док је свако затворен у себе и свој интерес, пристајући на поделе које доводе до несагледивих сукоба. Ми смо сами оптеретили свој живот одлукама да сматрамо за непријатеље читаве народе, вернике других религијских заједница или присталице другачијих идеологија. У таквом стању радост Божића не може да нас облагороди и препороди.
Свако од нас треба да избаци из себе гнев, мржњу и злобу, а пре тога страхове од других и другачијих. Тек кад се то оствари почиње узрастање у љубави Божијој, коју лично доживљавамо и заједничењем живе вере делимо једни са другима, умножавамо је у себи и једни са другима и тако се усавршавамо. Ово није нимало тешко онда кад победимо све своје несигурности, али је немогуће све док нас обузима неповерење према другима.
Таквим понашањем показујемо да нисмо разумели поруку Божића, и да смо сами себе оптеретили Иродовим страхом. Знамо добро шта је Ирод урадио са витлејемском децом само да би сачувао свој престо, и то осуђујемо, али у својој свакодневици чинимо исто све у страху од другог и другачијег, умишљајући да тако “Богу службу чинимо”. То није добро и због тога је важно и потребно да баш на Божић све своје мржње и страхове превазиђемо и заувек одбацимо као нехришћанска и нељудска стања.
Положајник треба да нам буде сам Христос, чиме се увећава и осмишљава улога оних које имамо као положајнике са којима размењујемо лепе речи и поклоне. Потребно је рећи да у неким случајевима постоје примери договорених положајника све у циљу да се спречи неко изненађење. Чак се у таквим случајевима и не уочава степен самообезвређивања непромишљеним страховима за сутра. Бог се на тај начин доживљава као неко ко кажњава, а не као Љубав у правом смислу те речи. То није добро, на једном месту много уплашених од сутрашњег и свих потоњих дана, што подстиче надјачавање у жељи да се та нека сурова и безлична сила умилостиви.
Морамо Божићну радост доживљавати другачије и бити отворенији, одговорнији и искренији једни према другима, посебно према онима које видимо први пут и онима са којима не делимо исти вредносни систем и верско или неко друго убеђење.
Покушајмо бар на Божић да седнемо прекопута себе и да разговарамо. Све док избегавамо разговор са собом и знање о себи, ми смо лак плен различитим завојевачима, освајачима али и самопроглашеним спаситељима. За нас хришћане један је Спаситељ - Христос, Који се родио у Витлејему као стварни човек, не престајући бити Бог. Не осуђујмо себе ако ово не можемо да одмах и до краја разумемо, не будимо ни насилни према себи тако што бисмо се самоприсиљавали, нити према другима да би од њих било шта изнудили.
За почетак одлучимо да се не покоравамо никоме од људи, јер давно је речено, на почетку хришћанске историје: “Богу се треба већма покоравати неголи људима!” Како наши преци, тако и ми данас, често бирамо људе којима се дивимо до обожавања и који нас заводе својом слаткоречивошћу представљајући нам се као једини спаситељи којима треба да поверимо до краја своје живота. То никако не смемо да чинимо. Први хришћани су поштовали сваку власт, али никога нису обожавали и једини њихов “грех” према друштву био је непристајање да приносе жртве и обожавају оновремене властодршце. Њихов приговор је гласио: “Цар није Бог!”. Победили су их и њихова имена су у црквеном календару, они су свеци, а њихови џелати безимени појединци који се памте само по злу. Због тога савремени хришћани, баш на Божић, морају да буду ослучни и превазиђу свако идолопоклонство. Свеједно да ли је то неки политички лидер, или било који човек, неумесно је да било ко буде другоме идол.
Наша трпеза биће благословена само ако на њој има понуда за све потребите, а не само за одабране. Због тога, немојмо се затварати у своје домове сматрајући да ћемо “прекршити” нешто ако примимо у свој дом немоћне и потребите. Не изговарајмо се немаштином, него поделимо оно што имамо једни са другима. На тај начин ћемо сами себе учинити приступачнијим за промишљање и разумевање онога што је Бог учинио за нас, уложио себе за свакога човека. То је смисао Божића.
Ако не разумемо на тај дан узвишеност сваког људског живота, ми ћемо “обележавати” благдан сваке године, али нећемо разумети зашто се Христос родио у скромној атмосфери витлејемске штале, нити ће нам бити јасно шта то значи вечни живот. Убедимо сами себе и једни друге да живот промишљамо са више радости и одговорности и да видимо једни друге у пуноћи одговорности и оптимизма.
Тада ће наше празновање Божића бити вишеструко успешно, јер неће бити сведено само на формалне радње по систему “ваља се”, него ћемо разумети смисао онога што вером прослављамо. Видећемо да Бог, рођен као мала беба, све људе подједнако воли. То не треба стављати у контекст митолошке прошлости, већ у контекст вечности која је пред нама. Јер, Бог улази у историју - рађа се као човек да би нас уверио у то да нас воли и да нам је даровао вечност, а не да би нас заплашио и омаловажио показивањем своје надмоћи.
Протојереј Љубивоје Стојановић, "Вечерње новости", Божић, 2015.
То би подстакло смисленије живљење и опхођење према свима. Бог нам даје пример за то, Он се не понаша као диктатор који прети и условљава, већ као Спаситељ који безусловно даје себе никога не омаловажавајући и имајући разумевање за сваког појединца.
Остаје питање да ли ми хришћани приликом поздрављања за Божић мислимо на ово, или речи поздрава изговарамо по инерцији порекла и припадности, без стварног тражења њихове суштине и смисла.
Мир и добра воља међу људима су вредности хришћанског живота које се подразумевају и без којих је хришћански живот немогућ. Све је велика тајна, али не и нерешива мистерија. Одгонетка те тајне је: Бог је постао човек, не престајући бити Бог, да би човек постао Бог по благодати не престајући бити човек.
Ово знање у вери се прихвата или не прихвата, ту нема места изнуди и насиљу, свако је слободан да верује или не верује у ову стварност Божијег себедавања. Ми који верујемо морамо бити свесни велике одговорности и сигурни у своју веру да не морамо никога да присиљавамо да мисли и верује као ми.
Радост Божића није истоветна са весељем чије је трајање ограничено временом и местом, то је догађај који непрестано траје осмишљавајући све наше односе. То би сваки искрени верник требао да разуме и промовише у животу, јер само на такав начин се легитимише као остварени хришћанин. Лепи су Божићни обичаји, али ако су сведени само на традицију без смисленог разумевања поруке коју носи у себи празнику прети опасност поједностављења и уопштавања.
Потребно је да увек према свима будемо добронамерни, не питајући се ко је или шта је неко већ чиме можемо да његов живот учинимо бољим. То искључује насиље и изнуду и подразумева безусловну добронамерност. Примењено на празновање Божића значи спремност да се свакоме помогне без тражења захвалности и без очекивања узвраћања.
Постоји лепа пракса за Божић, која се ословљава као мирбожење - не само помирење посвађаних, него и унапређивање међуљудских односа у свим сегментима. То није могуће све док је свако затворен у себе и свој интерес, пристајући на поделе које доводе до несагледивих сукоба. Ми смо сами оптеретили свој живот одлукама да сматрамо за непријатеље читаве народе, вернике других религијских заједница или присталице другачијих идеологија. У таквом стању радост Божића не може да нас облагороди и препороди.
Свако од нас треба да избаци из себе гнев, мржњу и злобу, а пре тога страхове од других и другачијих. Тек кад се то оствари почиње узрастање у љубави Божијој, коју лично доживљавамо и заједничењем живе вере делимо једни са другима, умножавамо је у себи и једни са другима и тако се усавршавамо. Ово није нимало тешко онда кад победимо све своје несигурности, али је немогуће све док нас обузима неповерење према другима.
Таквим понашањем показујемо да нисмо разумели поруку Божића, и да смо сами себе оптеретили Иродовим страхом. Знамо добро шта је Ирод урадио са витлејемском децом само да би сачувао свој престо, и то осуђујемо, али у својој свакодневици чинимо исто све у страху од другог и другачијег, умишљајући да тако “Богу службу чинимо”. То није добро и због тога је важно и потребно да баш на Божић све своје мржње и страхове превазиђемо и заувек одбацимо као нехришћанска и нељудска стања.
Положајник треба да нам буде сам Христос, чиме се увећава и осмишљава улога оних које имамо као положајнике са којима размењујемо лепе речи и поклоне. Потребно је рећи да у неким случајевима постоје примери договорених положајника све у циљу да се спречи неко изненађење. Чак се у таквим случајевима и не уочава степен самообезвређивања непромишљеним страховима за сутра. Бог се на тај начин доживљава као неко ко кажњава, а не као Љубав у правом смислу те речи. То није добро, на једном месту много уплашених од сутрашњег и свих потоњих дана, што подстиче надјачавање у жељи да се та нека сурова и безлична сила умилостиви.
Морамо Божићну радост доживљавати другачије и бити отворенији, одговорнији и искренији једни према другима, посебно према онима које видимо први пут и онима са којима не делимо исти вредносни систем и верско или неко друго убеђење.
Покушајмо бар на Божић да седнемо прекопута себе и да разговарамо. Све док избегавамо разговор са собом и знање о себи, ми смо лак плен различитим завојевачима, освајачима али и самопроглашеним спаситељима. За нас хришћане један је Спаситељ - Христос, Који се родио у Витлејему као стварни човек, не престајући бити Бог. Не осуђујмо себе ако ово не можемо да одмах и до краја разумемо, не будимо ни насилни према себи тако што бисмо се самоприсиљавали, нити према другима да би од њих било шта изнудили.
 |
| Манастир Вазнесење |
За почетак одлучимо да се не покоравамо никоме од људи, јер давно је речено, на почетку хришћанске историје: “Богу се треба већма покоравати неголи људима!” Како наши преци, тако и ми данас, често бирамо људе којима се дивимо до обожавања и који нас заводе својом слаткоречивошћу представљајући нам се као једини спаситељи којима треба да поверимо до краја своје живота. То никако не смемо да чинимо. Први хришћани су поштовали сваку власт, али никога нису обожавали и једини њихов “грех” према друштву био је непристајање да приносе жртве и обожавају оновремене властодршце. Њихов приговор је гласио: “Цар није Бог!”. Победили су их и њихова имена су у црквеном календару, они су свеци, а њихови џелати безимени појединци који се памте само по злу. Због тога савремени хришћани, баш на Божић, морају да буду ослучни и превазиђу свако идолопоклонство. Свеједно да ли је то неки политички лидер, или било који човек, неумесно је да било ко буде другоме идол.
Наша трпеза биће благословена само ако на њој има понуда за све потребите, а не само за одабране. Због тога, немојмо се затварати у своје домове сматрајући да ћемо “прекршити” нешто ако примимо у свој дом немоћне и потребите. Не изговарајмо се немаштином, него поделимо оно што имамо једни са другима. На тај начин ћемо сами себе учинити приступачнијим за промишљање и разумевање онога што је Бог учинио за нас, уложио себе за свакога човека. То је смисао Божића.
Ако не разумемо на тај дан узвишеност сваког људског живота, ми ћемо “обележавати” благдан сваке године, али нећемо разумети зашто се Христос родио у скромној атмосфери витлејемске штале, нити ће нам бити јасно шта то значи вечни живот. Убедимо сами себе и једни друге да живот промишљамо са више радости и одговорности и да видимо једни друге у пуноћи одговорности и оптимизма.
Тада ће наше празновање Божића бити вишеструко успешно, јер неће бити сведено само на формалне радње по систему “ваља се”, него ћемо разумети смисао онога што вером прослављамо. Видећемо да Бог, рођен као мала беба, све људе подједнако воли. То не треба стављати у контекст митолошке прошлости, већ у контекст вечности која је пред нама. Јер, Бог улази у историју - рађа се као човек да би нас уверио у то да нас воли и да нам је даровао вечност, а не да би нас заплашио и омаловажио показивањем своје надмоћи.
Протојереј Љубивоје Стојановић, "Вечерње новости", Божић, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар