Дана 22. јануара 2015. године на дан успомене Светог мученика Полиевкта и Светог Филипа Московског, благословом Преосвећеног Владике зворничко-тузланског г. Хризостома у манастиру Тавни одржан је други синаксис (сусрет) монаштва Епархије зворничко-тузланске.
Сусрету је началствовао сам господин Епископ г. Хризостом, који је на почетку данашњег божићно-новогодишњег сусрета одслужио молебан Пресветој Богородици.
У манастирском салону, окупљеној братији и сестрама одржао је предавање о "Монаштву као свејдочењу вјере". Са великом пажњом и интересовањем оци монаси и сестре монахиње пратили су излагање свог владике. Након тога развио се лијеп и пријатан дијалог и приповиједање искустава из манастира и монашког живота.
Између осталог у свом предавању Преосвећени Владика је казао:
Високопреподобни и преподобни оци,
Високопреподонбе мати игуманије и сестре монахиње,
Прије свега, желим свима срећну и благословену Нову 2015. годину. Радујем се овом нашем другом монашком сусрету и састанку овдје у манастиру Тавни. Ако Бог да, сваке године заједнички ћемо чинити овај наш сабор што садржајнијим и духовно корисним.
Када се два човјека састану и разговарају, велика је срећа и корист - један од другог нешто ће корисно чути и научити. А тек, колика је радост и корист када се састане читава група личности посвећених монашким идеалима, који међусобно разговарају и размјењују мишљења и духовна искуства! То се, уистину, може назвати духовном гозбом. И као што се на материјалну гозбу износе најбољи производи, тако исто и на ову нашу духовну гозбу треба да изнесемо наше најбоље духовне производе и да их са другима подијелимо. Овај наш монашки састанак, којег Грци називају СИНАКСИС-ом, прилика је да управо то и учинимо.
За овогодишњи наш сусрет желим да са Вама подијелим своја размишљања о монаштву као свједочанству вјере. Монаштво није само завјет, како га неки поимају и тумаче. Монаштво је нешто много више и узвишеније! Монаштво је "свједочанство вјере и љубави кроз завјете". Оно је живо и стално свједочење вјере у Христа Исуса. Оно је као стално горење свијеће и свијетљење. Зато Свети оци говоре о монаштву као живећем и трајајућем мучеништву. И колико год монаси/монахиње жељели (или тежили) да се удаље од свијета и да негдје у миру и осами тихују, свијет и жива Црква Христова тражи монахе/монахиње, траже од њих свједочанство вјере и љубави, односно дјелотворне Христове љубави!
Свједочанство живе вјере врло често се изједначава са оним другим значењем ријечи МАРТИРИА! Мартирас осим значења свједок, значи и мученик. Свједочити вјеру у Христа Господа значи увијек бити слика Христова, али она икона са Голготе, а то значи голготско мучеништво. Ово само по себи значи колико је тешко бити свједоком вјере и нека се нико не заварава да је то лако и једноставно. На крају крајева, свједоци или исповједници вјере сви су завршавали као мученици. Није потребно да издвајамо било кога, али свете мученице Софија, Вјера, Нада и Љубав најбољи су примјери тог исповједништва и мучеништва.
Обзиром да, у односу на њих и друге ранохришћанске свједоке и мученике, живимо у сасвим другим приликама и околностима ми монаси и монахиње, можда и не размишљамо о монаштву у изложеним категоријама. Ми ипак живимо један много различитији монашки живот од њих. Међутим, од нас се исто тражи СВЈЕДОЧАНСТВО али на другачији начин. Изнијећу пред вас једно лично искуство.
Као студент, имао сам прилику да на броду за Свету Гору сретнем једног младог човјека из Америке. Студирао је право и историју Византије. У разговору упитах га: "Мајкл, зашто си пошао на Свету Гору?" Он ми одговори: "Желим да видим свједоке вјере, да видим како они изгледају! Надам се да ћу их наћи и видјети на Атосу. Тражим истинске свједоке Хришћанства, хришћанске вјере и љубави!"
Наиме, овај млади човјек био је из римокатоличке породице. Додуше, његов деда по матери био је Рус који је давно дашао у Америку, оженио се римокатолкињом и американизирао се. "Желим, додаде он, да разговарам са неким духовником о мојим унутарњим личним проблемима." Ја му одмах предложих један манастир, а он рече: "Управо сам планирао тамо поћи."
И тако разговарајићи о његовим и мојим разлозима доласка на Свету Гору стигосмо у Кареју и ту се разиђосмо.
Он је био истински БОГОТРАЖИТЕЉ и тражио је Бога у СВЕТИМА ЊЕГОВИМ. Ми ХРИШЋАНИ смо свети по свом звању, а ми монаси и по звању и призвању по СВЕТОМЕ који нас је као дивље маслинове гранчице накалеми на питому маслину, а која је Христос-Помазаник. Гледао сам у морско плаветнило и размишљао како је тешко бити Хришћанин и још теже свједок (мартирас) вјере и љубави Божије.
Стигосмо у Хилендар, ја са мојом малом и лаганом студенстком торбицом, а он са оним огромним руксаком. Изгледао је као амерички маринац. Отидох код покојног стараца Никанора на благослов. И пошто примих благослов старца Никанора рекох му: "Старче, ту је неки младић из Америке, који жели да ову седмицу и Варскрс проведе у Хилендару". Старац Никанор, као да га сунце огрија,(такав је увијек био) рече: "Па нека остане! Баш ми је драго да је дошао. Добро дошао".
Замолих га да га прими и подијели му благослов, а он сав срећан устаде иза радног стола и изађе пред канцеларију, поздрави младића добродошлицом и благослови га. А овај, као прави Рус, направи велику метанију пред старцем Никанором, пољуби руку старца Никанора, а овај га загрли као отац сина и рече му : "Добро ви нама дошли".
У очима ''мог Мајкла'' сузе радоснице! Напокон, срете човјека каквог је тражио, пуног вјере и љубави! Срете непатвореног свједока вјере. Са његовог лица исчезе забринутост и озари га невјероватна радост. Он просто није могао да сакрије то одушевљење. То је она радост првобитиних хришћана, за рационалисте неразумљива, који су гледајући браћу и сестре како страдају од римских царева, судија и многобожаца, и сами с радошћу свједочили Христа и исповиједали да су и они Хришћани. Постајали су мученици и свједоци Христа Господа и величали Бога што их је удостојио и охрабрио да и они исповиједе: "И ми смо Хришћани!"
У бесједи на Гори Господ управо говори о томе и каже да се као исповједници, свједоци и мученици радујемо и веселимо јер је велика награда наша на Небесима!
Цијелу седмицу он је редовно са нама био у храму. Са собом је донио: Цвјетни триод (на руском и енглеском), часослов и све друге књиге за богослужења. Сви смо ми то неупадљиво и пажљиво пратили и дивили се вјери једног младог човјека из те и такве Америке (Може ли што добро бити из Америке?!)
Врхунац је био у томе да је он цијелу седмицу постио, да је на Васкрс примио благословено васкршње црвено јаје. Пошто је примио јаје, пољубио га је и појео, па ми рече: "Баћушка, ја сам се причестио". Како? – упитах га. А он сав срећан одговри: "Јајетом". И додаде: "Ја знам да се не могу као римокатолик да причестим у православној цркви, али кад ми је старац Никанор дао црвено васкршње јаје, ја сам то примио као причест. То је за мене врхунац". То је била његова вјера! Био сам и поносан и срећан што је у српском манастиру Хиленадру један боготражитељ из те и такве Америке нашао свједока вјере и љубави Божије у лицу старца Никанора, али и остале манастирске братије.
Ово искуство и овај случај изнесох пред вас вјерујући и надајући се да ћемо сви из њега извући за нас корисну поуку. Бог од нас савремених монаха и монахиња не тражи да страдамо пред лавовима, да бивамо сјечени мачем. Он од нас тражи да будемо ЊЕГОВИ СВЈЕДОЦИ ПРЕД ЉУДИМА. Ми не знамо ко нам може доћи и у ком лицу и облику и шта од нас очекује. Многи траже помоћ (просјаче) - то им је на жалост постала ''професија''. Међутим, постоји велика опсаност за нас да не можемо препознати истинске Боготражитеље који траже од нас СВЈЕДОЧАНСТВО, а то значи да оно што вјерујемо и јавно исповиједамо адекватно живимо.
Сви знамо како су и монаси и монахиње у прошлим временима и вијековима па и у овом 21. вијеку ''они против којих се увијек говори, клевеће и измишљају невјероватне приче''. На то нас је и упозорио сам Господ Исус Христос. На то нас подсјећа и духовник приликом пријема монашког подвига. Дакле, бити презрен, бити одбачен, кињен и оговаран! То је саставни дио нашег монашког идентитета. И поред тога, од монаха тај и такав свијет тражи и очекује да буду свједоци вјере и љубави Божије, па чак и онда када тај свијет и не вјерује у Бога. Доживио сам да ми један од највећих српских пјесника, иначе родом из Чачка, каже: "Ти немаш појма колико ја мрзим калуђере и калуђерице". То је код њега био стечени синдром мржње као резултат неких личних ''односа и несугласица'' из овчарко-кабларске клисуре. Настојао сам и успио сам да промјени свој став и прије него што ће преминути отишао је у овчарско-кабласке манастире и исповиједио свој велики гријех! Из руске литературе имамо описана дивна искуства СВЈЕДОКА ВЈЕРЕ који су и највеће разбојнике учинили покајницима. Живот Светога Серафима Саровског шта је друго до ли ЖИВО И УПЕЧАТЉИВО СВЈЕДОЧАНСТВО ВЈЕРЕ.
У контексту овога подсјетимо се ријечи Светог апостола Павле који пише Коринћанима: ''Ако језик човјечији и анђеоски говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи...'' (1.Кор.13, 1-3)
Зашто помињемо љубав у контексту свједочанства вјере? Зато што је дјелатна љубав једина пуноћа свједочанства вјере! Љубав је та духова и ипостасна снага ВЈЕРЕ и СВЈЕДОЧАНСТВА. Зато Бог и јесте Љубав која себе ДАЈЕ и СВЈЕДОЧИ свијету - свима без разлике - у времену и простору. Бог и не може ништа друго бити до АПСОЛУТНА ЉУБАВ!
Од нас монаха и монахиња свијет који нас и ненавиди очекује и тражи, гле позитивног парадокса, да будемо ''савршени свједоци Божији'' у свијету - Бога у кога врло често и не вјерују. Отуда су монаси/монахиње трансмисија Цркве у свијету. Гријеси једнога монаха аутоматски су и ''гријех Цркве''! Али, исто тако и светост једнога монаха нпр. старца Пајсија је и ''светост Цркве''. Да ли сте упознати и да ли сте чули да је старац Пајсије Светогорац канонизован и унесен у каталог Светих Божијих људи. Управо је то одлучено на Сабору Цариградске патријаршије на Божић, 7. јануара. На то нас и подсјећа прокимен апостола: "Диван је Бог у светима својима!" Хтјели ми то или не, свијет у сваком монаху или свештенику види ''цијелу Цркву''. То само говори колико је и тешко, али и узвишено бити монах или монахиња у свијету у ком живимо и јесмо.
Имајући све то у виду желим да о томе, како би рекао Свети владика Николај ''созерцавамао и размишљамо''. Предивно је он то истакао у свом Прологу и за сваки дан одредио тему и за ''созерцавање'' и ''за размишљање''!
Користим прилику да скренем пажњу Управама манастира, тј. игуманима и игуманијама, да се обрати посебна пажња овим читањима у току ручка и вечере. У току ручка нека се читају поуке светих отаца, а у току вечере читање житија светих из Пролога Светог владике Николаја, или из Житија преподобног оца Јустина Ћелијског. Бог нас је у 20. вијеку, вијеку атеизма и отпадништва, али мучеништва и СВЈЕДОЧЕЊА ВЈЕРЕ благословио великим свјетилима Цркве - Светим оцем и владиком Николајем, Преподобним оцем Јустином Ћелијским и хиљадама свештеномученика, мученика и исповједника, како оних који су канонизовани тако исто и још више оних који још нису прибројани сабору светих, али који су нам оставили огромно духовно богатсво које се може мјерити ранохришћанским временима Цркве. Свети владика Николај и Преподони отац Јустин оставили су нам велико духовно и богословско стваралаштво које се може мјерити стваралаштвом великих отаца Цркве, Св. Василија Великог или Светог Јована Златоуста и других великих отаца Цркве.
Манастири морају функционисати по монашком типику и етосу. Гдје тога нема, манастири се могу претворити у потпуно анархичну и саблажњиву заједницу и чак у негацију монаштва. Не желим да вас то асоцира на неке конкретне ситуације, али желим да вам скренем пажњу на то колико морамо увијек и непрестано бдити над собом, својом савјешћу.
Ако не будемо другима СВЈЕДОЧИЛИ БОГА и ЉУБАВ БОЖИЈУ, Бог нас неће ни препознати као дјецу његове Љубави. Зато, обратимо сви пажњу, прво на себе, а послије на другога! Увијек имајмо свијест о оном што пророк и псалмопјевац рече, тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да видећи ваша добра дјела славе Оца вашега Који је на Небесима! Ми смо дјеца Оца нашега Који је на Небесима. Ако само то имамо у виду, разумјећемо колико нам треба труда и напора уложити да испунимо речено.
Ми се, ево, други пут састасмо на нашем монашком Синаксису. У Светој Гори и многим манастирима ван Свете Горе, монашки (манастирски) синаксиси одржавају се скоро свако вече послије вечере, а прије повечерја. На Синаксисима игуман или игуманија, или духовник, воде са братијом, односно сестринством, поучне разговоре, указујући увијек на добре примјере свједочанства. Сигурно да на тим и таквим синаксисима игумани, односно игуманије скрећу пажњу братсву, односно сестринству на оно што сматрају да није добро, односно, на оно што је штетно за спасење братије, односно сестринства. Ви не можете ни замислити како је живјети у једном манастиру гдје има 150 монахиња, или 120 монаха. У неким Румунским скитовима у Молдавији има преко 1000 монахиња. Можете ли замислити како је сложено и тешко то водити. Али, њихови духовници даноноћно бдију над тим монахињама, попут стараца Нитријске или Егупатске пустиње у првим вијековима монашке историје. Ми смо силом прилика упућени на мали број сабраће (сестара), али у једној духовној кошници у којој ради 150 и више монахиња мора се управљати њиховим спасењем системом који се зове Типик. Без Типика манастири не могу опстати. Зато водите рачуна да се монашки типик дословно држи и примјењује. То се једнако односи и за мање и најмање монашке заједнице.
Посебно питање које постављам пред вас је питање духовника (страца). Свима нам је познато из Патерика да је у монаштву најважније исповијест пред старцем – герондом. Старац и послушник, независно да ли је у питању искушеник или монах су парадигма монашког живота! Тај однос никад не смије да престане. Уколико престане настају велики духовни проблеми како по послушника, исто тако и за старца (духовника). Ми смо и прошле године рекли, а ево и сада понављамо: да сваки манастир мора да има зрелог и опробаног духовника, дакле духовника са добрим и потврђеним искуством. Неопходно је да нас службено извјестите о томе да ми знамо. Надамо се да нећемо имати потребе да то понављамо. О овоме можемо још и да разговарамо касније. Ово се сигурно не тиче оних манастирима гдје то већ функционише.
Ми ћемо предложити да оци игумани и мати игуманије повремено оду у велике духовне центре да виде како се то ради и код Руса и код Грка. Сматрамо неопходним и примарним да се у нашим манастирима обнови старчество. То значи да је Настојатељ манастира старац – геронда који је одговоран не само за економски напредак манастира, већ и за духовно стање у свом манастиру, на крају крајева за спасење своје духовне дјеце.
Једном приликом срео сам у манастирима Григоријату и Ватопеду монахе из Русије. Питао сам игумане манастира шта ови Руси раде? И знате шта су ми одговорили? Ту су код нас на пракси за духовнике, и додадоше: "Сви су они настојатељи манастира, осим неколицине који су као пратња, али немају појма како духовно треба водити манастир. Ту су да их поучимо, да гледајући живот и рад нас и наших монаха , те наш рад са њима, да то искуство пренесу у Русију".
Други пут нешто слично имао сам прилику да видим са монасима из Румуније и Грузије. Дакле, страчество је веома битно како за процват манастира, али још више за спасење монаха, а што је примарни циљ и постојање манастира.
Монаштво не смије, не дао Бог, бити или постати само завјетна форма. Монаштво је сама суштина живљења вјере и љубави Божије. Тешко монаштву уколико се претвори у просту форму. Зато Свети оци и мудри учитељи Цркве о монаштву говоре као великој ТАЈНИ! Шта је суштина те ТАЈНЕ? Тајна (мистична) заједница Бога и човјека! Монах се одриче себе и свега свога и предаје се Господу! Претходно се Бог унизио до те мјере да је постао човјек! Управо у овим корелацијама можемо најбоље осјетити и разумјети дубину и висину те ТАЈНЕ која се зове МОНАШТВО. На што нас Црква на сваком богослужењу позива? - Да сав свој живот Христу Богу предајемо! НЕКА ТАКО БУДЕ!''
извор: http://eparhijazvornickotuzlanska.info/
Сусрету је началствовао сам господин Епископ г. Хризостом, који је на почетку данашњег божићно-новогодишњег сусрета одслужио молебан Пресветој Богородици.
У манастирском салону, окупљеној братији и сестрама одржао је предавање о "Монаштву као свејдочењу вјере". Са великом пажњом и интересовањем оци монаси и сестре монахиње пратили су излагање свог владике. Након тога развио се лијеп и пријатан дијалог и приповиједање искустава из манастира и монашког живота.
Између осталог у свом предавању Преосвећени Владика је казао:
Високопреподобни и преподобни оци,
Високопреподонбе мати игуманије и сестре монахиње,
Прије свега, желим свима срећну и благословену Нову 2015. годину. Радујем се овом нашем другом монашком сусрету и састанку овдје у манастиру Тавни. Ако Бог да, сваке године заједнички ћемо чинити овај наш сабор што садржајнијим и духовно корисним.
Када се два човјека састану и разговарају, велика је срећа и корист - један од другог нешто ће корисно чути и научити. А тек, колика је радост и корист када се састане читава група личности посвећених монашким идеалима, који међусобно разговарају и размјењују мишљења и духовна искуства! То се, уистину, може назвати духовном гозбом. И као што се на материјалну гозбу износе најбољи производи, тако исто и на ову нашу духовну гозбу треба да изнесемо наше најбоље духовне производе и да их са другима подијелимо. Овај наш монашки састанак, којег Грци називају СИНАКСИС-ом, прилика је да управо то и учинимо.
За овогодишњи наш сусрет желим да са Вама подијелим своја размишљања о монаштву као свједочанству вјере. Монаштво није само завјет, како га неки поимају и тумаче. Монаштво је нешто много више и узвишеније! Монаштво је "свједочанство вјере и љубави кроз завјете". Оно је живо и стално свједочење вјере у Христа Исуса. Оно је као стално горење свијеће и свијетљење. Зато Свети оци говоре о монаштву као живећем и трајајућем мучеништву. И колико год монаси/монахиње жељели (или тежили) да се удаље од свијета и да негдје у миру и осами тихују, свијет и жива Црква Христова тражи монахе/монахиње, траже од њих свједочанство вјере и љубави, односно дјелотворне Христове љубави!
Свједочанство живе вјере врло често се изједначава са оним другим значењем ријечи МАРТИРИА! Мартирас осим значења свједок, значи и мученик. Свједочити вјеру у Христа Господа значи увијек бити слика Христова, али она икона са Голготе, а то значи голготско мучеништво. Ово само по себи значи колико је тешко бити свједоком вјере и нека се нико не заварава да је то лако и једноставно. На крају крајева, свједоци или исповједници вјере сви су завршавали као мученици. Није потребно да издвајамо било кога, али свете мученице Софија, Вјера, Нада и Љубав најбољи су примјери тог исповједништва и мучеништва.
Обзиром да, у односу на њих и друге ранохришћанске свједоке и мученике, живимо у сасвим другим приликама и околностима ми монаси и монахиње, можда и не размишљамо о монаштву у изложеним категоријама. Ми ипак живимо један много различитији монашки живот од њих. Међутим, од нас се исто тражи СВЈЕДОЧАНСТВО али на другачији начин. Изнијећу пред вас једно лично искуство.
Као студент, имао сам прилику да на броду за Свету Гору сретнем једног младог човјека из Америке. Студирао је право и историју Византије. У разговору упитах га: "Мајкл, зашто си пошао на Свету Гору?" Он ми одговори: "Желим да видим свједоке вјере, да видим како они изгледају! Надам се да ћу их наћи и видјети на Атосу. Тражим истинске свједоке Хришћанства, хришћанске вјере и љубави!"
Наиме, овај млади човјек био је из римокатоличке породице. Додуше, његов деда по матери био је Рус који је давно дашао у Америку, оженио се римокатолкињом и американизирао се. "Желим, додаде он, да разговарам са неким духовником о мојим унутарњим личним проблемима." Ја му одмах предложих један манастир, а он рече: "Управо сам планирао тамо поћи."
И тако разговарајићи о његовим и мојим разлозима доласка на Свету Гору стигосмо у Кареју и ту се разиђосмо.
Он је био истински БОГОТРАЖИТЕЉ и тражио је Бога у СВЕТИМА ЊЕГОВИМ. Ми ХРИШЋАНИ смо свети по свом звању, а ми монаси и по звању и призвању по СВЕТОМЕ који нас је као дивље маслинове гранчице накалеми на питому маслину, а која је Христос-Помазаник. Гледао сам у морско плаветнило и размишљао како је тешко бити Хришћанин и још теже свједок (мартирас) вјере и љубави Божије.
Стигосмо у Хилендар, ја са мојом малом и лаганом студенстком торбицом, а он са оним огромним руксаком. Изгледао је као амерички маринац. Отидох код покојног стараца Никанора на благослов. И пошто примих благослов старца Никанора рекох му: "Старче, ту је неки младић из Америке, који жели да ову седмицу и Варскрс проведе у Хилендару". Старац Никанор, као да га сунце огрија,(такав је увијек био) рече: "Па нека остане! Баш ми је драго да је дошао. Добро дошао".
Замолих га да га прими и подијели му благослов, а он сав срећан устаде иза радног стола и изађе пред канцеларију, поздрави младића добродошлицом и благослови га. А овај, као прави Рус, направи велику метанију пред старцем Никанором, пољуби руку старца Никанора, а овај га загрли као отац сина и рече му : "Добро ви нама дошли".
У очима ''мог Мајкла'' сузе радоснице! Напокон, срете човјека каквог је тражио, пуног вјере и љубави! Срете непатвореног свједока вјере. Са његовог лица исчезе забринутост и озари га невјероватна радост. Он просто није могао да сакрије то одушевљење. То је она радост првобитиних хришћана, за рационалисте неразумљива, који су гледајући браћу и сестре како страдају од римских царева, судија и многобожаца, и сами с радошћу свједочили Христа и исповиједали да су и они Хришћани. Постајали су мученици и свједоци Христа Господа и величали Бога што их је удостојио и охрабрио да и они исповиједе: "И ми смо Хришћани!"
У бесједи на Гори Господ управо говори о томе и каже да се као исповједници, свједоци и мученици радујемо и веселимо јер је велика награда наша на Небесима!
Цијелу седмицу он је редовно са нама био у храму. Са собом је донио: Цвјетни триод (на руском и енглеском), часослов и све друге књиге за богослужења. Сви смо ми то неупадљиво и пажљиво пратили и дивили се вјери једног младог човјека из те и такве Америке (Може ли што добро бити из Америке?!)
Врхунац је био у томе да је он цијелу седмицу постио, да је на Васкрс примио благословено васкршње црвено јаје. Пошто је примио јаје, пољубио га је и појео, па ми рече: "Баћушка, ја сам се причестио". Како? – упитах га. А он сав срећан одговри: "Јајетом". И додаде: "Ја знам да се не могу као римокатолик да причестим у православној цркви, али кад ми је старац Никанор дао црвено васкршње јаје, ја сам то примио као причест. То је за мене врхунац". То је била његова вјера! Био сам и поносан и срећан што је у српском манастиру Хиленадру један боготражитељ из те и такве Америке нашао свједока вјере и љубави Божије у лицу старца Никанора, али и остале манастирске братије.
Ово искуство и овај случај изнесох пред вас вјерујући и надајући се да ћемо сви из њега извући за нас корисну поуку. Бог од нас савремених монаха и монахиња не тражи да страдамо пред лавовима, да бивамо сјечени мачем. Он од нас тражи да будемо ЊЕГОВИ СВЈЕДОЦИ ПРЕД ЉУДИМА. Ми не знамо ко нам може доћи и у ком лицу и облику и шта од нас очекује. Многи траже помоћ (просјаче) - то им је на жалост постала ''професија''. Међутим, постоји велика опсаност за нас да не можемо препознати истинске Боготражитеље који траже од нас СВЈЕДОЧАНСТВО, а то значи да оно што вјерујемо и јавно исповиједамо адекватно живимо.
Сви знамо како су и монаси и монахиње у прошлим временима и вијековима па и у овом 21. вијеку ''они против којих се увијек говори, клевеће и измишљају невјероватне приче''. На то нас је и упозорио сам Господ Исус Христос. На то нас подсјећа и духовник приликом пријема монашког подвига. Дакле, бити презрен, бити одбачен, кињен и оговаран! То је саставни дио нашег монашког идентитета. И поред тога, од монаха тај и такав свијет тражи и очекује да буду свједоци вјере и љубави Божије, па чак и онда када тај свијет и не вјерује у Бога. Доживио сам да ми један од највећих српских пјесника, иначе родом из Чачка, каже: "Ти немаш појма колико ја мрзим калуђере и калуђерице". То је код њега био стечени синдром мржње као резултат неких личних ''односа и несугласица'' из овчарко-кабларске клисуре. Настојао сам и успио сам да промјени свој став и прије него што ће преминути отишао је у овчарско-кабласке манастире и исповиједио свој велики гријех! Из руске литературе имамо описана дивна искуства СВЈЕДОКА ВЈЕРЕ који су и највеће разбојнике учинили покајницима. Живот Светога Серафима Саровског шта је друго до ли ЖИВО И УПЕЧАТЉИВО СВЈЕДОЧАНСТВО ВЈЕРЕ.
У контексту овога подсјетимо се ријечи Светог апостола Павле који пише Коринћанима: ''Ако језик човјечији и анђеоски говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи...'' (1.Кор.13, 1-3)
Зашто помињемо љубав у контексту свједочанства вјере? Зато што је дјелатна љубав једина пуноћа свједочанства вјере! Љубав је та духова и ипостасна снага ВЈЕРЕ и СВЈЕДОЧАНСТВА. Зато Бог и јесте Љубав која себе ДАЈЕ и СВЈЕДОЧИ свијету - свима без разлике - у времену и простору. Бог и не може ништа друго бити до АПСОЛУТНА ЉУБАВ!
Од нас монаха и монахиња свијет који нас и ненавиди очекује и тражи, гле позитивног парадокса, да будемо ''савршени свједоци Божији'' у свијету - Бога у кога врло често и не вјерују. Отуда су монаси/монахиње трансмисија Цркве у свијету. Гријеси једнога монаха аутоматски су и ''гријех Цркве''! Али, исто тако и светост једнога монаха нпр. старца Пајсија је и ''светост Цркве''. Да ли сте упознати и да ли сте чули да је старац Пајсије Светогорац канонизован и унесен у каталог Светих Божијих људи. Управо је то одлучено на Сабору Цариградске патријаршије на Божић, 7. јануара. На то нас и подсјећа прокимен апостола: "Диван је Бог у светима својима!" Хтјели ми то или не, свијет у сваком монаху или свештенику види ''цијелу Цркву''. То само говори колико је и тешко, али и узвишено бити монах или монахиња у свијету у ком живимо и јесмо.
Имајући све то у виду желим да о томе, како би рекао Свети владика Николај ''созерцавамао и размишљамо''. Предивно је он то истакао у свом Прологу и за сваки дан одредио тему и за ''созерцавање'' и ''за размишљање''!
 |
| Манастир Вазнесење, 25.1.2015. |
Користим прилику да скренем пажњу Управама манастира, тј. игуманима и игуманијама, да се обрати посебна пажња овим читањима у току ручка и вечере. У току ручка нека се читају поуке светих отаца, а у току вечере читање житија светих из Пролога Светог владике Николаја, или из Житија преподобног оца Јустина Ћелијског. Бог нас је у 20. вијеку, вијеку атеизма и отпадништва, али мучеништва и СВЈЕДОЧЕЊА ВЈЕРЕ благословио великим свјетилима Цркве - Светим оцем и владиком Николајем, Преподобним оцем Јустином Ћелијским и хиљадама свештеномученика, мученика и исповједника, како оних који су канонизовани тако исто и још више оних који још нису прибројани сабору светих, али који су нам оставили огромно духовно богатсво које се може мјерити ранохришћанским временима Цркве. Свети владика Николај и Преподони отац Јустин оставили су нам велико духовно и богословско стваралаштво које се може мјерити стваралаштвом великих отаца Цркве, Св. Василија Великог или Светог Јована Златоуста и других великих отаца Цркве.
Манастири морају функционисати по монашком типику и етосу. Гдје тога нема, манастири се могу претворити у потпуно анархичну и саблажњиву заједницу и чак у негацију монаштва. Не желим да вас то асоцира на неке конкретне ситуације, али желим да вам скренем пажњу на то колико морамо увијек и непрестано бдити над собом, својом савјешћу.
Ако не будемо другима СВЈЕДОЧИЛИ БОГА и ЉУБАВ БОЖИЈУ, Бог нас неће ни препознати као дјецу његове Љубави. Зато, обратимо сви пажњу, прво на себе, а послије на другога! Увијек имајмо свијест о оном што пророк и псалмопјевац рече, тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да видећи ваша добра дјела славе Оца вашега Који је на Небесима! Ми смо дјеца Оца нашега Који је на Небесима. Ако само то имамо у виду, разумјећемо колико нам треба труда и напора уложити да испунимо речено.
Ми се, ево, други пут састасмо на нашем монашком Синаксису. У Светој Гори и многим манастирима ван Свете Горе, монашки (манастирски) синаксиси одржавају се скоро свако вече послије вечере, а прије повечерја. На Синаксисима игуман или игуманија, или духовник, воде са братијом, односно сестринством, поучне разговоре, указујући увијек на добре примјере свједочанства. Сигурно да на тим и таквим синаксисима игумани, односно игуманије скрећу пажњу братсву, односно сестринству на оно што сматрају да није добро, односно, на оно што је штетно за спасење братије, односно сестринства. Ви не можете ни замислити како је живјети у једном манастиру гдје има 150 монахиња, или 120 монаха. У неким Румунским скитовима у Молдавији има преко 1000 монахиња. Можете ли замислити како је сложено и тешко то водити. Али, њихови духовници даноноћно бдију над тим монахињама, попут стараца Нитријске или Егупатске пустиње у првим вијековима монашке историје. Ми смо силом прилика упућени на мали број сабраће (сестара), али у једној духовној кошници у којој ради 150 и више монахиња мора се управљати њиховим спасењем системом који се зове Типик. Без Типика манастири не могу опстати. Зато водите рачуна да се монашки типик дословно држи и примјењује. То се једнако односи и за мање и најмање монашке заједнице.
Посебно питање које постављам пред вас је питање духовника (страца). Свима нам је познато из Патерика да је у монаштву најважније исповијест пред старцем – герондом. Старац и послушник, независно да ли је у питању искушеник или монах су парадигма монашког живота! Тај однос никад не смије да престане. Уколико престане настају велики духовни проблеми како по послушника, исто тако и за старца (духовника). Ми смо и прошле године рекли, а ево и сада понављамо: да сваки манастир мора да има зрелог и опробаног духовника, дакле духовника са добрим и потврђеним искуством. Неопходно је да нас службено извјестите о томе да ми знамо. Надамо се да нећемо имати потребе да то понављамо. О овоме можемо још и да разговарамо касније. Ово се сигурно не тиче оних манастирима гдје то већ функционише.
Ми ћемо предложити да оци игумани и мати игуманије повремено оду у велике духовне центре да виде како се то ради и код Руса и код Грка. Сматрамо неопходним и примарним да се у нашим манастирима обнови старчество. То значи да је Настојатељ манастира старац – геронда који је одговоран не само за економски напредак манастира, већ и за духовно стање у свом манастиру, на крају крајева за спасење своје духовне дјеце.
Једном приликом срео сам у манастирима Григоријату и Ватопеду монахе из Русије. Питао сам игумане манастира шта ови Руси раде? И знате шта су ми одговорили? Ту су код нас на пракси за духовнике, и додадоше: "Сви су они настојатељи манастира, осим неколицине који су као пратња, али немају појма како духовно треба водити манастир. Ту су да их поучимо, да гледајући живот и рад нас и наших монаха , те наш рад са њима, да то искуство пренесу у Русију".
Други пут нешто слично имао сам прилику да видим са монасима из Румуније и Грузије. Дакле, страчество је веома битно како за процват манастира, али још више за спасење монаха, а што је примарни циљ и постојање манастира.
Монаштво не смије, не дао Бог, бити или постати само завјетна форма. Монаштво је сама суштина живљења вјере и љубави Божије. Тешко монаштву уколико се претвори у просту форму. Зато Свети оци и мудри учитељи Цркве о монаштву говоре као великој ТАЈНИ! Шта је суштина те ТАЈНЕ? Тајна (мистична) заједница Бога и човјека! Монах се одриче себе и свега свога и предаје се Господу! Претходно се Бог унизио до те мјере да је постао човјек! Управо у овим корелацијама можемо најбоље осјетити и разумјети дубину и висину те ТАЈНЕ која се зове МОНАШТВО. На што нас Црква на сваком богослужењу позива? - Да сав свој живот Христу Богу предајемо! НЕКА ТАКО БУДЕ!''
извор: http://eparhijazvornickotuzlanska.info/
Нема коментара:
Постави коментар