11. фебруар 2015.

ДA ЛИ СМО МИ МИСИОНАРИ?


   Мисионарска делатност јесте одраз Апостолске природе Цркве. Управо отвореност и обраћеност према свету, који још увек није просвећеном вером Христовом, дозвољава Цркви да прораста ткиво света, да буде његов квасац и светлост. Може се чак тврдити да Невеста Христова не може а да не буде таква светлост и квасац јер у томе се састоји Њено предназначење у земној историји. У поређењу са секташком затвореношћу Црква увек излази ван својих граница, до “краја земље” (Дела 1:8). Она брине о свему што се догађа са нецрквеним друштвом, и управо ту устремљеност ми и називамо Мисијом Цркве…


   Почетак мисије је – у Богу Тројици

   Размишљања о мисионарству у савременим условима доводе нас до речи Апостола Павла, који именује Самог Христа Спаситеља – Апостолом наше вере: “Зато, браћо, познајте Посланика и Првосвештеника вјере наше коју исповједамо, Исуса Христа“. (Јевр. 3:1). Ради спасења Син Божији постаје Посланик Оца Небеског и доноси на Земљу Радосну вест. Људи су изгубили Бога, заборавили су пут ка Њему, зато је Он Сам сишао на Земљу да би нашао и спасио их, сјединивши их са Собом.
   Зашто Он тако поступа? Зашто Бог обраћа Своју пажњу на грешног Закхеја и долази у његов дом (Лк. 19:2-10)? Зашто Он тражи залуталу овцу, а када је нађе – болесну и онемоћалу – са радошћу је подиже на Своја рамена (не само без одвратности већ “радујући се!“) и носи Оцу Своме (Лк. 15:3-6).
   Одговарајући на та питања, можемо разумети зашто Он и свакоме од нас налаже такав покрет у сусрет грешном и убогом човеку, говорећи: “Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу” (Мт. 22:9).


   Не пунити суд, већ палити свећу!

   Мисионаре сада припремају у семинаријама и богословским институтима. Професионално. Али само онај који се разгорео Божанском љубављу према људима, може да зове и да буде православни мисионар. Јер да би запалио ближњег пламеном Божије вере, неопходно је да сам гориш тим пламеном. Свећа се пали од свеће, а срце од срца. По речима митрополита Антонија Сурошког, само онај може да се обрати Христу, ко види на лицу макар једног човека “сијање вечног живота”.
   Тај “сијајући” човек страда душом, када види око себе људе који гину ван Цркве. Жеља да се помогне тим људима постаје за њега потпуно природно стремљење.

   Штафету мисије преузима парохија

   У садашње време пред нама стоји још један, не мањи, проблем. Сваки значајни мисионар приводи људе не себи већ вратима храма – Богу. Зато се његови напори “венчавају” успехом у случају када се парохија радује доласку новог човека, када новообраћени буде важан и потребан парохијанима конкретног храма. “Свако ко улази у храм треба да осети атмосферу љубави, пријатељства, саосећања и бриге. Зар треба да се учимо од секташа, који свакога ко долази сусрећу са љубављу?” – пита Свјатејши Патријарх Алексеј II. Јер ако забораве “свештеник и сви служитељи храма да је један од задатака њихове делатности, њихов свети дуг – да дочекају, да утеше, да загреју љубављу свакога ко дође“, онда “својом хладноћом, грубошћу или одсуством жеље да се потруде на корист ближњег” могу да сведу на нулу све напоре мисионара. Као резултат људи одлазе у секту где ће наићи на најрадоснији пријем. А у томе, по мишљењу нашег Првојерарха, наша кривица: “људи одлазе од Православља због недостатака наше просветитељског и мисионарског рада, одсуства жеље поједини свештенослужитеља да се брижљиво труде над духовним васпитањем људи који долазе у Цркву“. Ето зашто је мисионарски дух неопходно разгоревати како свештеницима и професионалним мисионарима, тако и сваком члану православне парохије.


   Како и о чему говорити нецрквеном човеку?

   Али позабавимо се још једним питањем. Ми тако често видимо како се црквени људи са великим напором труде да уразуме “придошлице” и своје рођаке. Ревност постоји, али зашто њихово стремљење не наилази увек на живи одзив код људи?
   Није тајна да се просечни Рус више и не нада да ће чути живу реч о Христу, јер за протеклих двадесет године црквене слободе ми (тј. Људи из цркве) нисмо увек журили да нађемо време и силу за такво сведочење. Али “свето место не бива празно”. Уместо истинске религије, која се схвата као лични сусрет са Богом, нама предлажу псеудо-религиозне путеве достизања удобности “овде и сада”: замађијати, избајати успех и срећу у браку. У постхришћанском друштву сада нема места за речи као што су покајање, смирење и молитва, а зато су тако популарна размишљања о карми, астралу и наношењу штете некоме. Оно што хришћани називају благодаћу у ван-црквеним круговима редукује се у безличну “позитивну енергију”. Такo и добијамо да људе који дођу у храм, сада интересују питања која тешко да приводе спасењу: у који дан се помиње преминули и да или се при томе могу користити виљушке… зато садашњем руском покољењу нису потребне популарно-забавне причице о Цркви, већ управо “поновна христијанизација”. Под тим термином подразумевамо покушај да се поново осмисли суштина православног учења (у чијем фокусу стоји Сам Христос) заједно са оним људима који су били крштени у Православној цркви, али за које се црквени живот своди на освећење кулича и плодова, на изјаве о “Богу у души”, сједињеним са потпуно неприхватљивим за православне хришћане, погледима на Бога, Цркву и човека[1].
   Говорећи о мисији православни хришћана, треба да издвојимо два момента:

   ШТА и КАКО покушавамо да говоримо нецрквеном човеку о Православљу?

   Управо на овим питањима треба да се зауставимо, говорећи о мисионарским концепцијама и захтевима.
   Са којим речима се обраћамо људима овога света? Како се наша мисија односи са заповешћу које је Господ дао Својим апостолима? Шта журимо да поделимо са човеком који је први пут ушао у храм, или који нас пита о Православљу, далеко од Цркве?
   Неки од нас су потпуно уверени да је хришћанство религија која од човека тражи само сузе, поклоне, свеће. Као да се управо у томе састоји наше љубљено Православље! Чак црквени људи схватају Вест Христову као мноштво ограничења и “не сме се” (пити, јести, не додирнути, итд.). И управо тако многи од нас преносе црквени живот мало-религиозном човеку: не говоримо тим људима о слободи коју нам дарује Дух Свети, већ о баналном систему забрана и одредби, чији смисао је њима тешко схватљив. Уместо да “дамо” и приопштимо ми се трудимо да нешто “узмемо” и забранимо.
   При том заборављамо да се грех не састоји у простом нарушавању система забрана. То је дубинско откидање од Бога, и живот без Духа, без Љубави. Зато и спасење од греха треба да почне изнутра. Почевши са искреном молитвом и смирењем. На то је неопходно обратити пажњу од самог почетка. До момента док се Господ не дотакне људског срца, духовност му се чини далеком и нереалном, а световни начин живота у себи остварује читав круг интереса, све његове потребе. Управо зато ће се такав човек очајно држати за “радости” овога света, противећи се нашој речи о уздржању и самоконтроли. Тек нашавши “многоцено зрно бисера” (Мт. 13:46) он ће имати снаге да заборави на трулежна светска добра, да одбаци сопствени егоизам и испуњава заповести Божије. Само у дисању молитве, у приопштењу тајнама цркве он ће искуством осетити да заповести Христове “нису тешке“, а да је јарам Његов – благ (1 Јн. 5:3; Мт. 11:30). Код таквог човека, који је истински осетио искуство вечног Живота, потреба да љуби ближњег већа је од потребе да буде љубљен и жеља да се подели премашује егоистичне мисли о себи.
   Али до свих тих висина сваком човеку, који се интересује за Православље, неопходно је још да “расте”. И наш циљ као истинских мисионара је да му помогнемо у томе. У крајњој мери – да не сметамо.

   Однос према младима

  А још треба да се замислимо, ко и како сусреће у храму будућност Цркве – нашу омладину? “Злобне старице и строге баћушке, који траже од њих испуњавање спољашње форме побожности, често без објашњавања њиховог унутрашњег садржаја… Сваког човека, који је ушао у храм свештеник је обавезан да сусретне са љубављу, као жељеног госта, сећајући се да није он домаћин у храму, већ смирени слуга Господа и Његовог народа. Зато треба показати посебну снисходиљвост према онима који су први пут прешли црквени праг. Са њима се морамо опходити веома пажљиво да их случајно не би одгурнули и не би ставили на њихова рамена тешко бреме (Мт. 23:4)” – ето чему нас призива Свјатејши Патријарх Алексеј II.

   Не треба очекивати побожност, већ пружити руку помоћи

   И заиста наше сусретање малоцрквеног човека често подсећа ма спровођење “испита побожности” када девојку, која је ушла у храм, судије оцењују од главе до пете, изобличавају због “неправилне одеће” и наглас се “запрепашћују” због њеног незнања црквених обичаја. Међутим, однос хришћана према “људима овога века” са тачке гледишта Јеванђеља ничим није условљено: да би показали мисионарску дружељубивост не треба да очекујемо од оних који долазе показивање побожности и начитаности о Богу. ми уопште не треба да очекујемо нешто од људи, већ да сами покушамо да обдаримо човека тим искуством сусрета са Богом, који смо успели да задобијемо живећи у Цркви.
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА, ФОТО: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ


   Важно је са људима делити не своје страхове, већ радост због Васкрслог Христа

   Првојерарх Руске Цркве нас саветује да стремимо ка “таквом уређењу парохијског живота, да би свако ко дође у храм могао да се макар на тренутак приопшти тој радости због Васкрслог Христа, којом је испуњени хришћанство“. Са тачке гледишта хришћана “цео живот је празник… Радост је главна карактеристична црта Цркве” (Св. Климент Александријски). Међутим у низу случајева проповед се претвара у “псеудо-православну хистерију” када човека плаше признацима зацарења антихриста, призивају да се у свим догађајима световног и црквеног живота траже признаци свепоштег одступништва и издаје. Као резултат – човек чека не Христа, већ антихриста. Борба са непријатељима и страх од одступништва испуњује свест неофита, а Благовест Христова (управо се тако са грчког преводи јеванђеље) замењује се Злом вести о антихристу.
   Наравно веома је лако каменовати противника, веома је лако сматрати да је за спасење неопходно учинити само један или други низ поступака. Много је теже живети по Христу. Теже jе бити осетљив, теже је ослушкивати браћу по вери и оне ближње, које нам Господ данас шаље у сусрет. Али управо такву смирену љубав, истинску Христову љубав савремени свет и очекује од Цркве и хришћана.
   Шта се догађа са нама? Све је веома једноставно: ми сами до краја не успевамо да схватимо шта је “унутрашњи живот” хришћанина, зато и покушавамо да надокнадимо такав пропуст спољашњом делатношћу, стављајући нагласак на обреде, количину свећа и научене фразе.
   Какве све несреће не доводе човека у храм? И у многим случајевима њему се брижно покушава да укаже, како да закаже 40-дневно помињање и молебан, којим Светитељима да стави свећу, које плодове да не једе на дан Усековања главе Јована Крститеља… Неке од тих савета могу се директно оценити као сујеверје, незнање и незнабоштво. А остале, уз сву њихову важност за нас, треба одложити до уцрквењења човека.
   “Живот називам не то када ти постиш, када се посипаш пепелом, већ када презиреш богатство, дајеш хлеб свој гладноме, када уздржаваш гнев, када одбацујеш сујету, када искорењујеш завист у себи“, тако нас поучава Свети Јован Златоуст. Другим речима, важно је почети од јеванђелских заповести, чије испуњавање ће обавезно довести човека до чувања свих обреда и црквених обичаја.
   Другачије ће се хришћанин који почиње лако “запетљати” у средствима спасења, сматрајући их самим по себи довољним “добрим делима”. Игуман Никон (Воробјов) овако описује човека који се обмануо сопственом “праведношћу”: “ако она и буде некад у храму, или ако кући прочита још и акатист или Псалтир, она је онда већ све учинила и боље од ње нема, а ако још и поклоне уради понекад, или полуноћницу прочита, онда већ никога бољег од ње нема. Она све осуђује, а не види да је сама пуна свих грехова, да се цео свој живот никада није борила, није пазила на себе, није се чистила, није се трудила над тим. Она се сматра праведником јер иде у храм, понекада чита Псалтир и акатист. Али зар је суштина у томе? И акатисти и богослужење и молитва – све је то дано да се помогне човеку да истргне из себе сваку гадост, да му се помогне да се очисти, да понесе крст борбе са грехом“. Другим речима, религија је живи савез душе човека са Богом, и ти односи увек налазе за себе израз и подршку у спољашњи обредима и делима, али се не замењују њима.

   Лекару! Излечи се сам

   Проповедник још мора да се сећа неопходности живљења у пуној сагласности са вером коју објављује. Тај савет Свјатејшег Патријарха веома је важно да памте они мисионари, који бригом о спасењу Русије (или чак и целе Васељене) прикривају одсуство жеље да се баве исправљањем сопствених недостатака. Уз такав прилаз лични доживљај Бога је од другостепене важности пред лицем оних хоризоната мисије, који се откривају на територији некада Свете Русије.
   Таквим мисионарима треба напоменути речи Преподобног Исаака Сирина, које он обраћа Началнику наше мисије – Господу Исусу Христу: “Теби није толико важно да се множи дело проповеди Јеванђеља у свету, колико то да се моја душа сачува здравом у Теби.” Њему се придружује и свети Григорије Богослов: “Треба се, пре свега трудити да се сам очистиш, а затим и друге чистити; умудрити, затим друге учити; постати светим, а затим просвећивати; приближити се Богу, а затим приводити Њему и друге; осветити се, затим освећивати.”
   Памтићемо да свака реч и поука имају смисао само онда када иду из сопственог духовног искуства и знања. Свака реч, изречена устима, мртва је и лажна и они који слушају увек осете то без грешке. Свештеник Александар Jељчанинов указује при томе да “свака принуда, чак и на добро, уве изазива само отпор и раздраженост. Јединствени пут довођења човека било чему – деловати сопственим примером и привести га жељи да стане на тај исти пут; само онда, као самостални, слободни акт, преокрет ће бити чврст и плодоносан”.

   Не учити, већ заједно расти

   Овај мисионарски принцип је примењив на све узрастне категорије. Са сваким човеком треба говорити не просто са позиција учитеља, већ смирено и поверљиво делити са њим оно што нам је Црква подарила. Ради тога треба трошити своје време и енергију. Сваки талант који нам је поверен од Бога, треба да користимо на корист ближњег.
   И чак ако не можемо ефикасно да штитимо нашу веру пре изазовима овога света, нека наша дела говоре за нас боље од сваке речи. Свако од нас позван је да покаже људима који га окружују лепоту Православља. Неки су позвани да то раде речју, а сви – целокупним својим животом.

   НАПОМЕНЕ:

    Како ово важи и за српског православца. Све се сведе на сечење славског колача, паљење свеће и “на има нешто”.. – прим. прев.

   Свештеник Александар Усатов

   извор: ПРАВОСЛАВНИ КАТИХЕТА

Нема коментара:

Постави коментар