Христос говори: "А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с леве. Тада ће рећи цар оним што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме, наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад ли те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо теби?'. И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем - кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје са леве стране: Идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем, ожеднех, и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не посетисте ме. Тада ће му одговорити и они говорећи: Господе, кад те видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: 'Заиста вам кажем, кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте'. И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25,31-46).
Тако гласи прича о "Страшном суду", како је од давнина називају Хришћани, прича која се чита недељу дана пре почетка Великог Поста[1] у дане када нас Црква позива да проверимо себе, своју савест, свој живот пунотом хришћанске благовести, то јест - пунотом Христовог учења и да се, свако према својим могућностима, вратимо ка ономе што је главно, ка суштини Хришћанства.
Многим људима се често чини да су управо обреди и обичаји оно што је главно у Хришћанству, да је главна лепота богослужења, као и могућност да човек кроз ту лепоту дотакне ово што је свештено, небеско и божанско. Но, Христова прича о Последњем суду открива нам да све то остаје бесплодно и непотребно, да све то остаје празна и мртва религија ако није засновано на љубави и ако не приводи к љубави.
На концу конца оно што ће нам судити јесте Љубав. И то не нека општа љубав, не љубав према апстрактном и нереалном човечанству, већ љубав према живом и конкретном човеку. У наше време смисао љубави је потпуно извитоперен. У име љубави према апстрактном човечанству безбожници данас захтевају од нас да мрзимо и прогонимо друге људе, да их сматрамо непријатељима. Свако сажаљење и самилост према тим људима који су проглашени за непријатеље сматра се преступом. Али, Христос у причи о Страшном Суду говори супротно: ако, пак, од самог почетка своју љубав и бригу - и то не неку апстрактну и теоријску, већ конкретну и практичну љубав и бригу - не усмеримо на конкретног човека, сва наша маштања о срећи апстрактног човечанства не само да остају пусти снови, већ се неминовно претварају у мржњу и окрутност... "Бејах у тамници" – говори Христос - гладан, бејах жедан, бејах болестan". И шта то значи ако не управо то да је Христос, једном и засвагда, поистоветио Себе са сваким човеком и да се, отуда, хришћанска љуљубав управо и састоји у тој "немогућој могућности" - да у сваком згледамо, препознамо и сретнемо Христа.
Није нам заповеђено да испитујемо и анализирамо да ли је тај и тај човек достојан наше помоћи, да ли он заслужује нашу бригу. Није нам речено да треба да испитујемо зашто је неко бачен у тамницу, и зашто је гладан, и зашто је наг. Речено нам је да идемо к њему са љубављу, да у тој и таквој љубави – без икаквог запиткивања о заслугама, достојности, погледу на свет и убеђењима - сусрећемо свакога кога је Бог послао у наш живот, мој живот... Опет и опет сазнајемо главну и најрадоснију тајну Хришћанства - тајну личности која представља божанску вредносг свакога човека - оно што је могуће волети и што се мора волети у сваком човеку. Управо ту је тајну одбацио и наставља да одбацује свет и идеологије које њим владају. За те идеологије човек је биће које одређују искључиво спољашњи фактори: класна и расна или национална припадност, корисност за своју земљу, заслуге или, напротив, грешке и преступи. Свој, туђи... Савезници, непријатељи... Ми, они...
И сви као да ништа друго и не раде него што говоре о ''ослобођењу" човека, о човековој "срећи", о назначењу човека, о борби за светли, срећан и слободан живот. А у стварности сви се они уједињују против човека, све њих покрећу страх, подозрење и мржња.
И тако ће бити све дотле док људи не схвате да волети човечанство, служити човечанству не само да је лажно, него и немогуће уколико та љубав и то служење нису укорењени у љубави према конкретном човеку, према сваком човеку: у љубави која не зависи ни од каквих наших земних и "људских, исувише људских" мера и категорија на које сводимо и којима процењујемо људе.
Истину о свему томе је једном засвагда и у име свакога рекао Христос говорећи: Бејах у тамници...". А то Христово ''бејах'' значи да је сваки човек - мој брат, да је сваком човеку дошао Бог и да сваког човека воли Бог, као и да ми је у сваком човеку дата могућност да остварим самог себе кроз божанску, обновитељску и спасоносну љубав.
[1] Ова недеља се још зове и "месопусна", јер се њоме завршава време у коме је Црквом допуштено да верни једу месо. Та седмица се завршава тзв. месним покладама, после којих се више не једе месо све до Васкрса. Идуће, "сиропусне" седмице, последње пред почетак Великог Поста, Црква прописује ограничени "пост" - уздржавање од меса, тј. испуштање меса из исхране и прелазак на млечну храну. Црква то чини по својој мудрости знајући да је верницима потребна постепена духовно-физичка припрема за велики напор који треба да уследи када почне васкршњи пост (прим. прев.)
Александар Шмеман, Тајне празника
Тако гласи прича о "Страшном суду", како је од давнина називају Хришћани, прича која се чита недељу дана пре почетка Великог Поста[1] у дане када нас Црква позива да проверимо себе, своју савест, свој живот пунотом хришћанске благовести, то јест - пунотом Христовог учења и да се, свако према својим могућностима, вратимо ка ономе што је главно, ка суштини Хришћанства.
Многим људима се често чини да су управо обреди и обичаји оно што је главно у Хришћанству, да је главна лепота богослужења, као и могућност да човек кроз ту лепоту дотакне ово што је свештено, небеско и божанско. Но, Христова прича о Последњем суду открива нам да све то остаје бесплодно и непотребно, да све то остаје празна и мртва религија ако није засновано на љубави и ако не приводи к љубави.
На концу конца оно што ће нам судити јесте Љубав. И то не нека општа љубав, не љубав према апстрактном и нереалном човечанству, већ љубав према живом и конкретном човеку. У наше време смисао љубави је потпуно извитоперен. У име љубави према апстрактном човечанству безбожници данас захтевају од нас да мрзимо и прогонимо друге људе, да их сматрамо непријатељима. Свако сажаљење и самилост према тим људима који су проглашени за непријатеље сматра се преступом. Али, Христос у причи о Страшном Суду говори супротно: ако, пак, од самог почетка своју љубав и бригу - и то не неку апстрактну и теоријску, већ конкретну и практичну љубав и бригу - не усмеримо на конкретног човека, сва наша маштања о срећи апстрактног човечанства не само да остају пусти снови, већ се неминовно претварају у мржњу и окрутност... "Бејах у тамници" – говори Христос - гладан, бејах жедан, бејах болестan". И шта то значи ако не управо то да је Христос, једном и засвагда, поистоветио Себе са сваким човеком и да се, отуда, хришћанска љуљубав управо и састоји у тој "немогућој могућности" - да у сваком згледамо, препознамо и сретнемо Христа.
Није нам заповеђено да испитујемо и анализирамо да ли је тај и тај човек достојан наше помоћи, да ли он заслужује нашу бригу. Није нам речено да треба да испитујемо зашто је неко бачен у тамницу, и зашто је гладан, и зашто је наг. Речено нам је да идемо к њему са љубављу, да у тој и таквој љубави – без икаквог запиткивања о заслугама, достојности, погледу на свет и убеђењима - сусрећемо свакога кога је Бог послао у наш живот, мој живот... Опет и опет сазнајемо главну и најрадоснију тајну Хришћанства - тајну личности која представља божанску вредносг свакога човека - оно што је могуће волети и што се мора волети у сваком човеку. Управо ту је тајну одбацио и наставља да одбацује свет и идеологије које њим владају. За те идеологије човек је биће које одређују искључиво спољашњи фактори: класна и расна или национална припадност, корисност за своју земљу, заслуге или, напротив, грешке и преступи. Свој, туђи... Савезници, непријатељи... Ми, они...
И сви као да ништа друго и не раде него што говоре о ''ослобођењу" човека, о човековој "срећи", о назначењу човека, о борби за светли, срећан и слободан живот. А у стварности сви се они уједињују против човека, све њих покрећу страх, подозрење и мржња.
И тако ће бити све дотле док људи не схвате да волети човечанство, служити човечанству не само да је лажно, него и немогуће уколико та љубав и то служење нису укорењени у љубави према конкретном човеку, према сваком човеку: у љубави која не зависи ни од каквих наших земних и "људских, исувише људских" мера и категорија на које сводимо и којима процењујемо људе.
Истину о свему томе је једном засвагда и у име свакога рекао Христос говорећи: Бејах у тамници...". А то Христово ''бејах'' значи да је сваки човек - мој брат, да је сваком човеку дошао Бог и да сваког човека воли Бог, као и да ми је у сваком човеку дата могућност да остварим самог себе кроз божанску, обновитељску и спасоносну љубав.
[1] Ова недеља се још зове и "месопусна", јер се њоме завршава време у коме је Црквом допуштено да верни једу месо. Та седмица се завршава тзв. месним покладама, после којих се више не једе месо све до Васкрса. Идуће, "сиропусне" седмице, последње пред почетак Великог Поста, Црква прописује ограничени "пост" - уздржавање од меса, тј. испуштање меса из исхране и прелазак на млечну храну. Црква то чини по својој мудрости знајући да је верницима потребна постепена духовно-физичка припрема за велики напор који треба да уследи када почне васкршњи пост (прим. прев.)
Александар Шмеман, Тајне празника
Нема коментара:
Постави коментар