Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива "Недељом праштања". На тај дан у црквама се читају Христове речи: "Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески оиростити вама ваша прегрешења". Увече тог дана, уочи самог почетка Великог поста у црквама се врши обред узајамног праштања и ми - мирећи једни са другима - улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.
Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и проме-ном нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести и јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој "недељи праштања". Зашто?
Зашто се у нама - истовремено са буђењем наше савести - јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: "Свако је пред свима крив за све...". Ове речи нам - на први поглед - изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ и као потпуни апсурд.
"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.
Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".
Смири се: а то пре свега значи - спаси се од те своје исконске поробљености отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату свих против свих у коме живимо.
Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".
И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено... Као што мало дете које нешто скривило својој мајци тугује, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављење срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говорим било било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог огрубелог живота у коме наметнути "колективизам" човеку и доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.
Александар Шмеман, Тајне празника
Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и проме-ном нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести и јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој "недељи праштања". Зашто?
Зашто се у нама - истовремено са буђењем наше савести - јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: "Свако је пред свима крив за све...". Ове речи нам - на први поглед - изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ и као потпуни апсурд.
"По чему сам ја крив пред другима?" - увређено и надмено протестује наш разум, наше "спољашње" сазнање. Што се тиче "морала" сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог "морала" нас умирују тврдњом да је то нешто штоје сасвим "нормално" за људски живот.
Смири се: а то пре свега значи - спаси се од те своје исконске поробљености отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату свих против свих у коме живимо.
Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".
И, гле, ту је она светла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено... Као што мало дете које нешто скривило својој мајци тугује, јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави, тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе, од тог раскрављење срца, од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама. И стога, ма колико све ово о чему говорим било било страно духу времена и далеко од нашег охладнелог огрубелог живота у коме наметнути "колективизам" човеку и доноси обећану срећу, већ само још више појачава његову самоћу, јасно је да се искључиво ту, у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.
Александар Шмеман, Тајне празника
Нема коментара:
Постави коментар