ПУТЕВИМА МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА, Недостајући 166. лист у Београду

   Не зна се поуздано који је био мотив кнеза Мирослава да наручи израду Јеванђеља, које је касније по свом наручиоцу и добило име - Мирослављево јеванђеље. Ово Јеванђеље се по много чему разликује од других православних јеванђелистара (Јеванђелистар - богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године). Формат је четири пута већи од уобичајеног, сви иницијали су међусобно различити, богато украшени и великих димензија, налик западној илуминацији. Садрже највише позлате. Људски ликови приказани у иницијалима природни су, животни и нису идеализовани. Године 1845/46. манастир Хиландар посетила је руска духовна мисија на челу са Архимандритом, доцније Епископом кијевским, Порфиријем Успенским. Порфирије, иначе љубитељ и колекционар старих рукописа, фасциниран изгледом Мирослављевог јеванђеља, исекао је 166. лист и однео га са собом. На њему се налазе чтенија за 7. (20) јануар, празник Св. Јобана Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице - метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу Светог Јована.

Раздаљина између Бијелог Поља, где је настало, и Београда где се данас чува, је 332 км. На свом, седам и по векова дугом путу до Београда, Мирослављево јеванђеље је прешло више од 15 хиљада километара. Овај неми сведок српске историје на свом путешествију избегао је судбину многих других украдених и спаљених књига.

   То је био једини наги женски лик у књизи. У то време Бугари су чинили већину монаха у Хиландару и захваљујући томе су управљали манастиром. Никада није утврђено да ли је Порфирије Успенски у тајности исекао тај лист, сакрио га и однео у Украјину, или су му то бугарски монаси дозволили. Тај лист се од 1846. до 1883. године налазио у Кијеву, а након тога је пренесен у Императорску јавну библиотеку, сада Руску народну библиотеку у Санкт Петербургу, где се данас чува.

фото: Народни музеј, Београд

Мирослављево јеванђеље је писано на танком белом пергаменту, димензија 415 X 285 мм, уставном ћирилицом у два ступца. Садржи 181 лист, односно 362 стране. Украшено је са 296 иницијала и минијатура. Григорије Дијак аутор је свих минијатура и иницијала. Овај најстарији српски ћирилични рукопис 2005. је уписан на Унескову листу Памћење света.

  

Недостајућа страница 166. лист овог јединственог писаног споменика у историји српске, али и светске културе, захваљујући сарадњи Министарства културе Републике Србије и Министарства културе Републике Србије и Министарства културе Руске Федерације, Народног музеја у Београду и Руске народне библиотеке од уторка 10. марта до 5. априла ове године може се видети у Оџаклији Музеја Вука и Доситеја у Београду.

   Директор националне библиотеке Русије Антон Ликхоманов, на отварању ове изузетно медијски пропраћене и за српску јавност важне изложбе је рекао да је Јеванђење симбол заједничког наслеђа две земље...

О. Стојановић, ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1152, 15.3.2015.