Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога се дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма - где остаје преко целе седмице. После службе је предвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе - "Дан васкрсења" -а канон је парафразиран Ускршњи канон.
Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Јеванђељу: "Ко хоће за Мном (Мк.8,34) да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде". Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у несељу Крста:
"Ове недеље, а то је трећа несеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами себе разапињемо...и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради сећања на страдање нашег Господа и ради утехе...Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, Св. Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке...Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његове заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, Који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрсног дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ-Животворни Крст-који нас испуњава радошћу и припрема да, колико је то могуће, дочекамо Самог Цара и изразимо славу Његовој победи...Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор "али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе Својим Васкрсењем до духовног Јерусалима...јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у Рају, и зато су Оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући се како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно..."
Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Јеванђељу: "Ко хоће за Мном (Мк.8,34) да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде". Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у несељу Крста:
"Ове недеље, а то је трећа несеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами себе разапињемо...и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради сећања на страдање нашег Господа и ради утехе...Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, Св. Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке...Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његове заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, Који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрсног дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ-Животворни Крст-који нас испуњава радошћу и припрема да, колико је то могуће, дочекамо Самог Цара и изразимо славу Његовој победи...Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор "али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе Својим Васкрсењем до духовног Јерусалима...јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у Рају, и зато су Оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући се како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно..."
 |
| СТУДЕНИЧКИ КРСТ |
Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: "Сина Човечија предају у руке људске и убиће Га, и када Га убију, трећег дана васкрснуће"(Мк.9,31).Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио "ради нас и ради нашег спасења":
"О Господе, Који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно..."
На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон Св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај Канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за Апостолима "на њиховом путу за Јерусалим и за Христом Који иде испред њих". И Христос им рече: "Ево, идемо горе-у Јерусалим и Сина Човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће"(Мк.10,32-45). Ово је Јеванђеље пете недеље.
Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скреће пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању Тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са Апостолима пратимо у Јерусалим "задивљени смо и уплашени".
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
Нема коментара:
Постави коментар