Четрдесетодневни пут Народа Божијег кроз Велики пост ка Пасхи, Васкрсу, црквени оци поредили су са четрдесетогодишњим путовањем Изабраног народа кроз пустињу, ка Обећаној земљи. На том путу, суботе и недеље су неке врсте одмора. Служи се Литургија и пост је нешто блажи. Поготово после прве недеље, коју многи из Народа Божијег целу посте на води, много значи мало окрепљење и одмор од почетка напорног пута када су сви још увек неприпремљени за појачане подвиге. У прву суботу (Теодорову) и прву недељу поста (Недељу Православља) причешћују се и многи који ће се поново причестити тек за Васкрс. Неки ће се причешћивати сваке недеље. Неки ће ићи и током недеље на Литургије Пређосвећених дарова, причешћивати се и средом и петком. Неки ће наставити с постом, неки ће га потпуно ублажити до Страсне седмице. Не морамо се тим разликама претерано бавити. Свакоме је дана слобода да искористи од понуђених правила колико може. Она су ионако пре средство помоћи на путу него апсолутна правна норма.
Али кад већ застајемо на првом одморишту великопосног пута, можда да се запитамо зашто се баш ова недеља зове Недеља Православља. Зар није цео наш живот живот у Православљу? Својевремено, деведесетих година, у време буђења свести о припадности Православљу у бившим социјалистичким земљама, у Русији и Србији посебно, појавило се у анкетама о верској припадности невероватно самоопредељење – „православни атеиста“. Почетком деведесетих и ја сам коначно схватио да припадам својој Цркви, у којој сам као дете крштен, али практично нисам улазио сем као туриста. Литургија и Причешће су ми били потпуно непознати појмови. Слава – то се већ знало шта је, али да је требало да буде посна о томе нисам имао појма. Кад сам почео редовно да одлазим на Богослужења и да се трудим да поштујем црквена правила, један део моје фамилије, иначе поштени српски националисти комунистичког „бекграунда“ мало су се забринули, па чак и увредили. „Сви смо ми православни, а што ти сад мораш да претерујеш, па мало-мало идеш у цркву?“. Тако је испало да је моје црквено буђење нешто као секташка активност међу „нама православнима“.
Колико ми само често помињемо нашу припадност Православљу као узрок најразличитијих проблема и неправди које смо због те припадности принуђени да трпимо. Завера против Православља, екуменистички напад на Православље, страдамо зато што смо чувари праве вере а кнез овога света ратује прво против праве неискварене вере... Кад покушамо да нађемо и нека позитивна одређења, обично се дохватимо топлине бројних сачуваних (или обновљених) обичаја, топлине међуљудских односа (иако у пракси често умемо једни другима да будемо много већи непријатељи него неки тамо римокатолици или протестанти). У сваком случају нејасна, топла интуиција нас учвршћује у уверењу да је наша вера права, иако о њој не знамо баш много. Поносни смо што наша вера није религија страха и насиљног ширења. Што нас нико не присиљава да поштујемо нека правила. И углавном не користимо оно што нам се кроз цркву нуди, све верујући да нас Бог неће заборавити и да ће помоћи кад буде најпотребније, да ће нам без обзира на то што смо и никакви сачувати место у Свом Небеском Царству. И у стању смо да за ту веру дамо живот. Има ту нешто дивно, али истовремено и нешто крајње неодговорно и детињасто.
У Недељу Православља прославља се победа над иконоборством. Баш поновно увођење прослављања икона 843. Године у Цариграду сматра се најважнијом победом Православља. Погледајмо само колико је обично целивање икона у цркви страно логици савременог образованог човека. Они који не спадају у најужи црквени круг, у најбољем случају доживљавају љубљење икона као неку врсту црквеног бон-тона, који кад се ту затекну могу и да испоштују, а и не морају. А баш поштовање и целивање икона је, ето, изгледа, најпрепознатљивије одређење Православља! Зашто би се иначе Недеља Православља везивала за победу иконопоштовања? О чему се заправо ради?
Колико год има места критици православне (поготово српске) опуштености у односу на црквену праксу, свепрожимајућа интуиција о блискости Божијој са Његовим, Православним народом у коме је Црква разливена, без јасних граница, није без основа. Наиме, најважније историјско постигнуће Православља је очување вере у могућност додира Бога и човека. Иконе нису никакви магични објекти већ „прозори у онострано“, места додира овог света и Божијег Царства, видљива и опипљива места контакта нас и Божијих светитеља, нас Богродице нас и самог Христа, Сина Божијег. Велико чудо. Преко живописаног лика светитеља љубављу успостављамо с њим чвршћу везу. Самим тим све црквене иконе су чудотворне, као место сусрета видљивог и невидљивог, створеног и нествореног, с тим да се код неких то својство дуже и препознатљивије задржава, па њих посебно прослављамо и прилазимо им са посебном пажњом. То очување везе нас, створених и самим тим смртних бића, са Нествореним, Неспознатљивим, Бесмртним, чврста вера у могућност те везе - потврђена бројним светитељима, њиховим светим и чудотворним моштима - то и јесте можда најважнија одлика Православља. Не-западна. Дух Запада је због свог активизма углавном ставио ту везу у овом свету у дебеле заграде. Православни монаси исихасти сведочили су могућност везе Творца и Творевине и праксом сталне умносрдачне молитве. Свети Григорије Палама је одбранио њихову праксу и веру у могућност за запад "немогуће" везе и њему је због тога посвећена Друга недеља Великог Поста, али полако. Део по део пута ка Васкрсу, одмориште по одмориште.
У одломку јеванђеља које се чита у Недељу Православља Христос каже ученицима, зачуђеним што он може да види на даљину и кроз време - „Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијег“. И ми можемо да видимо „отворено небо“ ако верујемо и покајемо се, ако се трудимо и прихватимо напор, подвиг. Ако се сетимо да је одговорност припадности Православљу управо држање небеса отвореним са ове, човечанске стране, јер Бог их је Христовим рођењем у телу, Његовим Страдањем, Васкрсењем и Вазнесењем оставио за нас отвореним, до краја историје. Та одговорност није само наша одговорност за нас, Православне – то је одговорност за цело човечанство. И наравно да ћемо због такве улоге у историји страдати. Једино што ћемо ако испуњавамо своју велику обавезу страдати као Христови, смислено и у радосној вери у Васкрсење, а ако не испуњавамо – бесмислено, глупо и тужно.
Настављамо посни пут ка Крсту иза кога чека Васкрсење. А Бог нам даје дане одмора да можемо да се радујемо, мало и уживамо, да сагледамо лепоту отворених небеса, заједно се подсетимо величанствености циља, и тако смогнемо снаге за наставак заједничког пута. Ми, Православни.
ђакон Ненад Илић
Али кад већ застајемо на првом одморишту великопосног пута, можда да се запитамо зашто се баш ова недеља зове Недеља Православља. Зар није цео наш живот живот у Православљу? Својевремено, деведесетих година, у време буђења свести о припадности Православљу у бившим социјалистичким земљама, у Русији и Србији посебно, појавило се у анкетама о верској припадности невероватно самоопредељење – „православни атеиста“. Почетком деведесетих и ја сам коначно схватио да припадам својој Цркви, у којој сам као дете крштен, али практично нисам улазио сем као туриста. Литургија и Причешће су ми били потпуно непознати појмови. Слава – то се већ знало шта је, али да је требало да буде посна о томе нисам имао појма. Кад сам почео редовно да одлазим на Богослужења и да се трудим да поштујем црквена правила, један део моје фамилије, иначе поштени српски националисти комунистичког „бекграунда“ мало су се забринули, па чак и увредили. „Сви смо ми православни, а што ти сад мораш да претерујеш, па мало-мало идеш у цркву?“. Тако је испало да је моје црквено буђење нешто као секташка активност међу „нама православнима“.
Колико ми само често помињемо нашу припадност Православљу као узрок најразличитијих проблема и неправди које смо због те припадности принуђени да трпимо. Завера против Православља, екуменистички напад на Православље, страдамо зато што смо чувари праве вере а кнез овога света ратује прво против праве неискварене вере... Кад покушамо да нађемо и нека позитивна одређења, обично се дохватимо топлине бројних сачуваних (или обновљених) обичаја, топлине међуљудских односа (иако у пракси често умемо једни другима да будемо много већи непријатељи него неки тамо римокатолици или протестанти). У сваком случају нејасна, топла интуиција нас учвршћује у уверењу да је наша вера права, иако о њој не знамо баш много. Поносни смо што наша вера није религија страха и насиљног ширења. Што нас нико не присиљава да поштујемо нека правила. И углавном не користимо оно што нам се кроз цркву нуди, све верујући да нас Бог неће заборавити и да ће помоћи кад буде најпотребније, да ће нам без обзира на то што смо и никакви сачувати место у Свом Небеском Царству. И у стању смо да за ту веру дамо живот. Има ту нешто дивно, али истовремено и нешто крајње неодговорно и детињасто.
У Недељу Православља прославља се победа над иконоборством. Баш поновно увођење прослављања икона 843. Године у Цариграду сматра се најважнијом победом Православља. Погледајмо само колико је обично целивање икона у цркви страно логици савременог образованог човека. Они који не спадају у најужи црквени круг, у најбољем случају доживљавају љубљење икона као неку врсту црквеног бон-тона, који кад се ту затекну могу и да испоштују, а и не морају. А баш поштовање и целивање икона је, ето, изгледа, најпрепознатљивије одређење Православља! Зашто би се иначе Недеља Православља везивала за победу иконопоштовања? О чему се заправо ради?
Колико год има места критици православне (поготово српске) опуштености у односу на црквену праксу, свепрожимајућа интуиција о блискости Божијој са Његовим, Православним народом у коме је Црква разливена, без јасних граница, није без основа. Наиме, најважније историјско постигнуће Православља је очување вере у могућност додира Бога и човека. Иконе нису никакви магични објекти већ „прозори у онострано“, места додира овог света и Божијег Царства, видљива и опипљива места контакта нас и Божијих светитеља, нас Богродице нас и самог Христа, Сина Божијег. Велико чудо. Преко живописаног лика светитеља љубављу успостављамо с њим чвршћу везу. Самим тим све црквене иконе су чудотворне, као место сусрета видљивог и невидљивог, створеног и нествореног, с тим да се код неких то својство дуже и препознатљивије задржава, па њих посебно прослављамо и прилазимо им са посебном пажњом. То очување везе нас, створених и самим тим смртних бића, са Нествореним, Неспознатљивим, Бесмртним, чврста вера у могућност те везе - потврђена бројним светитељима, њиховим светим и чудотворним моштима - то и јесте можда најважнија одлика Православља. Не-западна. Дух Запада је због свог активизма углавном ставио ту везу у овом свету у дебеле заграде. Православни монаси исихасти сведочили су могућност везе Творца и Творевине и праксом сталне умносрдачне молитве. Свети Григорије Палама је одбранио њихову праксу и веру у могућност за запад "немогуће" везе и њему је због тога посвећена Друга недеља Великог Поста, али полако. Део по део пута ка Васкрсу, одмориште по одмориште.
У одломку јеванђеља које се чита у Недељу Православља Христос каже ученицима, зачуђеним што он може да види на даљину и кроз време - „Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијег“. И ми можемо да видимо „отворено небо“ ако верујемо и покајемо се, ако се трудимо и прихватимо напор, подвиг. Ако се сетимо да је одговорност припадности Православљу управо држање небеса отвореним са ове, човечанске стране, јер Бог их је Христовим рођењем у телу, Његовим Страдањем, Васкрсењем и Вазнесењем оставио за нас отвореним, до краја историје. Та одговорност није само наша одговорност за нас, Православне – то је одговорност за цело човечанство. И наравно да ћемо због такве улоге у историји страдати. Једино што ћемо ако испуњавамо своју велику обавезу страдати као Христови, смислено и у радосној вери у Васкрсење, а ако не испуњавамо – бесмислено, глупо и тужно.
Настављамо посни пут ка Крсту иза кога чека Васкрсење. А Бог нам даје дане одмора да можемо да се радујемо, мало и уживамо, да сагледамо лепоту отворених небеса, заједно се подсетимо величанствености циља, и тако смогнемо снаге за наставак заједничког пута. Ми, Православни.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар