Међу моралним поукама које су расуте по текстовима богослужења и у поучним изрекама учитеља Цркве има много речи о духовном смислу поста. О томе да пост захтева обуздавање језика, помирење с ближњима, скрушеност срца, усрдно творење добрих дела и др. Односно, наводи се потпуно тачна мисао о томе да пост умногоме треба да превазилази границе дијете и да се претвори у школу врлина. О томе је говорио Исаија (подели гладнима хлеб, уведи у дом путника, поцепај дужничку цедуљу свог дужника). О томе су грмела света уста Златоустог. «Ако желиш да постиш Богу угодним постом – заједно с утробом обуздај језик, подели милостињу, устани усред ноћи на молитву.» О томе је говорила припремна недеља митара и фарисеја – немој се гордити! О томе је говорио чин праштања – помири се! Али, поставља се питање: зар само у данима поста треба да се смиравамо, да дајемо милостињу, да мирно живимо с ближњима, да обуздавамо језик и да ходимо у страху Божијем? Зар то није свагдашња обавеза? Да не постављамо помало сужен временски оквир својим напорима да живимо свето? Очигледно – не. Али зашто онда о светом и покајничком животу тако много говоримо у данима Четрдесетнице и тако релативно мало у току осталих дана?
За некога је то можда и лажно питање, које не захтева посебну анализу. Можда није лажно, али је сувишно и извештачено. Међутим, за некога је другачије. Управо ради ових других ћемо нешто рећи. Увек, у све дане смо дужни да ходимо пред Богом и да живимо побожно. Али, то већини лоше полази за руком. Чак и онима који се веома труде да се угледају на Аврама у његовом хођењу пред Богом то лоше полази за руком. А да не говоримо о основној маси. И у данима поста свима нама се нуди још једна могућност да научимо да обуздавамо језик, да гушимо гнев, да се клонимо таштине и сплетки, да делимо милостињу и тако даље. На тај начин нам се пружа могућност да се привикнемо на врлину и да то постане наша навика. А навика је потребна свима како бисмо касније, ван поста, већ по обичају проводили побожан живот. Ако си се за време поста одвикао од пушења – настави да се уздржаваш и после Васкрса. Ако си оставио псовке – немој поново почињати. Човек оно што му је прешло у навику чини без напора. Дакле, наше вежбање није ограничено на време поста. Оно је ради стицања навике, а сама навика је за цео живот.
На сличан начин је Израиљ, изашавши из Египта, добио Закон. Управо зато је Израиљ лутао безводним и страшним местима толико дуго да би се навикао на Закон који је за њега био нов. И да би се касније, кад се већ нераздвојно сјединио с учењем које је добио од Бога, настанио у земљи у којој тече мед и млеко. Односно: прилепи се уз Бога, сједини се мишљу и срцем са заповестима морала који је за тебе нов, а онда наследи оно што је за тебе припремљено и што ти је Бог обећао.
Пост је попут дугог путовања ради навикавања на врлину. А сама навика је свакако потребна за добијање наследства, за стицање друге реалности која очекује верујућег човека. Ако не научиш да ходиш пред Богом целог живота и да Му посвећујеш сва дела у свом срцу – твоје учествовање у вечном блаженству се налази под великим знаком питања. А није могуће да човек научи да ходи пред Богом одједном, за један дан, за недељу дана. И најбоље је обуку започети у току поста. У то време многи чак и међу најмање вреднима, клече пред Распећем, уздржавају се у храни, исповедају грехове. Сам ваздух у данима поста постаје чистији, кад се очисте мисли оних који овај ваздух удишу. Дакле, оно што чине многи постаје лако за многе.
Али треба рећи себи: оно чему будем посвећивао време поста биће ми потребно и ван поста. Учим и навикавам се на духовни труд како не бих само у току поста, већ у току целог живота био ученик безгрешног Исуса. Посебно опрезан човек треба да буде кад се пост завршава, кад се обично за неколико дана и сати изгуби оно што смо сакупљали више од месец дана. Нека је још рано да се говори о томе. Нека је још посно путовање кроз пустињу тек почело. Свеједно треба да знамо: наша обавеза је да увек живимо свето. Да живимо у складу са заповешћу «Будите свети, јер сам свет Ја, Господ Бог ваш.» А сад је право време да се учимо извршавању ове свеобухватне заповести, да се навикавамо да је имамо на уму.
Мислим да се тако укида привидна противречност између обавезе да човек увек свето живи, и нарочитог, појачаног позива на праведност у дане кад се поје Посни Триод. А ви, којима је и онако све јасно, опростите ми. Ови кратки редови нису писани за вас.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: православие.ру
 |
| Манастир Вазнесење |
За некога је то можда и лажно питање, које не захтева посебну анализу. Можда није лажно, али је сувишно и извештачено. Међутим, за некога је другачије. Управо ради ових других ћемо нешто рећи. Увек, у све дане смо дужни да ходимо пред Богом и да живимо побожно. Али, то већини лоше полази за руком. Чак и онима који се веома труде да се угледају на Аврама у његовом хођењу пред Богом то лоше полази за руком. А да не говоримо о основној маси. И у данима поста свима нама се нуди још једна могућност да научимо да обуздавамо језик, да гушимо гнев, да се клонимо таштине и сплетки, да делимо милостињу и тако даље. На тај начин нам се пружа могућност да се привикнемо на врлину и да то постане наша навика. А навика је потребна свима како бисмо касније, ван поста, већ по обичају проводили побожан живот. Ако си се за време поста одвикао од пушења – настави да се уздржаваш и после Васкрса. Ако си оставио псовке – немој поново почињати. Човек оно што му је прешло у навику чини без напора. Дакле, наше вежбање није ограничено на време поста. Оно је ради стицања навике, а сама навика је за цео живот.
На сличан начин је Израиљ, изашавши из Египта, добио Закон. Управо зато је Израиљ лутао безводним и страшним местима толико дуго да би се навикао на Закон који је за њега био нов. И да би се касније, кад се већ нераздвојно сјединио с учењем које је добио од Бога, настанио у земљи у којој тече мед и млеко. Односно: прилепи се уз Бога, сједини се мишљу и срцем са заповестима морала који је за тебе нов, а онда наследи оно што је за тебе припремљено и што ти је Бог обећао.
Пост је попут дугог путовања ради навикавања на врлину. А сама навика је свакако потребна за добијање наследства, за стицање друге реалности која очекује верујућег човека. Ако не научиш да ходиш пред Богом целог живота и да Му посвећујеш сва дела у свом срцу – твоје учествовање у вечном блаженству се налази под великим знаком питања. А није могуће да човек научи да ходи пред Богом одједном, за један дан, за недељу дана. И најбоље је обуку започети у току поста. У то време многи чак и међу најмање вреднима, клече пред Распећем, уздржавају се у храни, исповедају грехове. Сам ваздух у данима поста постаје чистији, кад се очисте мисли оних који овај ваздух удишу. Дакле, оно што чине многи постаје лако за многе.
Али треба рећи себи: оно чему будем посвећивао време поста биће ми потребно и ван поста. Учим и навикавам се на духовни труд како не бих само у току поста, већ у току целог живота био ученик безгрешног Исуса. Посебно опрезан човек треба да буде кад се пост завршава, кад се обично за неколико дана и сати изгуби оно што смо сакупљали више од месец дана. Нека је још рано да се говори о томе. Нека је још посно путовање кроз пустињу тек почело. Свеједно треба да знамо: наша обавеза је да увек живимо свето. Да живимо у складу са заповешћу «Будите свети, јер сам свет Ја, Господ Бог ваш.» А сад је право време да се учимо извршавању ове свеобухватне заповести, да се навикавамо да је имамо на уму.
Мислим да се тако укида привидна противречност између обавезе да човек увек свето живи, и нарочитог, појачаног позива на праведност у дане кад се поје Посни Триод. А ви, којима је и онако све јасно, опростите ми. Ови кратки редови нису писани за вас.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар