На великом кандилу манастира Жича читамо: „Оковао раб божји среброделац Горан Ристовић“. Није издржао да и он поименце не учествује у слави и хвали манастира. Идеје овог уметника, уметничка воља и умеће, усмерни су ка стварању светих предмета, а они нису ни несавремени, нити антимодерни већ вечни, припадају сасвим другачијој сфери мишљења и делања од модерне – сфери божанског. Чиста срца и душе он ствара јер воли да ствара, а свој дар приноси Богу и људима. Ристовић се бави радом који усрећује и има смисла, који вреди на физичком и метафизичком плану. Иза њега остаје материјални траг који може вековима да зрачи лепотом. У старим текстовима, традицији и мистицизму, говори се о томе да очи не опажају само светлост већ да она долази из њих. У том смислу Ристовићеви предмети су прожети животном силом, не само да одражавају већ исијавају светлост. Његова остварења су симетрична и центрична као изрази божанске чврстине и постојаности. У њима су сливене божанске енергије, посредством личног дара, усавршавања и љубави, вредношћу духовног подвига.
извор: Народни музеј, Краљево
 |
| Манастир Вазнесење, рад монахиње Јелене(Манастир Каменац) и Филигран Покимица |
Нема коментара:
Постави коментар