Прво увек боље и лакше успева. Ради се са више труда и мање свесно, али оно што се ради срцем лакше се доведе до циља. Оно што се ради други пут укључује више вољне активности, тражи истрајност. Однос између почетка и наставка помало личи на на однос заљубљености и љубави. Стигли смо до друге недеље Великог поста. У суботу је било нешто мало мање људи у цркви, нешто мало мање њих се причестило него прве суботе. Слично бива у недељу. Али још увек је Народ Божији мобилисан.
Одломак јеванђеља који се чита у Другу недељу поста подсећа на оно најважније, и храбри нас да пронађемо и не губимо лако веру. И да не попуштамо у труду. Подсећа нас и да је наш пут ка Царству Небеском заједнички.
О чему се ради у јеванђељу за ову недељу?
"И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.
И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји! " (Марко 2, 1-5)
Даље одломак прати сумњу образованих Јевреја, законика, да Христос хули на Бога кад говори да може да опрашта грехе, и његову поуку. Најзад Христос каже узетоме једноставно: "Устани и узми одар свој, и иди!" На велико удивљење свих присутних Узети устаје и износи свој лежај пред народ који се окупио испред.
Да бисмо заиста схватили шта нам заправо Господ саветује овим поступком и зашто су и Матеј и Марко и Лука сачували у својим извештајима овај догађај, зашто је он кроз векове често приказиван у црквеној уметности, покушајмо за почетак да га "оживимо", то јест да га доживимо како се он вероватно догодио, да сагледамо његове важне моменте.
Огромна гужва. И у самој кући где Христос проповеда и око куће. Много њих није успело да уђе, а четворица пријатеља узетог човека покушавају да се пробију са све одром који носе између себе и својим несрећним пријатељем који на одру непокретно лежи. То наравно у великој гужви изгледа као немогућ подухват. Међутим, они нису дошли да само чују мудре речи које ће им колико толико тачно или искривљено пренети они најближе вратима. Они су дошли нешто да ураде. Да принесу свог пријатеља милости Господњој. И шта они раде. Пењу се на кров. Подижу непокретног. Затим разваљују кров! Уклањају сасушену земљу са плевом и сламом, размичу греде и конопцима спуштају одар са својим пријатељем пред ноге Христу! Можемо само да замислимо колико је прашине пало на сабијене у кући Христове слушаоце, тренутни страх у гомили, каква је граја настала кад су схватили о чему се ради, гнев... Ту је и власник куће који гледа како му непознати или можда тек површно познати људи разваљују кров. Све у свему – нема у догађају ничег «хигијенског» и грађански исправног. Пријатељи узетог се не обазиру, нису посебно учтиви. Они имају јасан циљ и успевају да га испуне. Одар са болесником је пред Христовим ногама. А Христос погледа болеснога и погледа његове пријатеље и видевши велику веру пријатеља говори узетоме: "Синко, опраштају ти се греси твоји!"
Величанствено! Црква је заједница и пост је заједничка активност. Не би то требало да заборавимо, поготово кад нас ухвати малодушност. Моја вера утиче на друге и вера других на мене. И нико не зна чијом вером и чијом љубављу ће се ко и кад спасити, оздравити, заблистати. Радимо на својој вери и својој љубави и увек најпре притом мислимо на друге, а Бог већ зна шта је за кога од нас најбоље. Сви смо ми својим страстима и понављаним грешкама и гресима као тај узети из јеванђеља. И свима нам је потребна вера у Господа и љубав према Богу и људима. То је оно на чему ми радимо током поста. Подвиг. Двиг је стара словенска реч за кретање, а подвиг је брже, интензивније кретање – двиг и по. И то заједничко интензивније кретање. То је кретање које не мора да се види споља, али које осим «самопоправљања» и «самоусавршавања» укључује и дела љубави – не заборавимо на то. Колико год се трудили, не можемо сами ништа без Господа добити, али ако се не трудимо да му будемо ближи, зашто да се и надамо. Онда нам и није стало. А вера се кроз дела испољава.
Свети Николај Српски кад тумачи овај одломак јеванђеља каже да је "најглавнија ствар на путу спасења: доћи с вером у присуство Господа, и осетити то присуство". А има, каже он, три основна начина да се дође у присуство Господа: "Понекад сам Господ долази и открива нам своје благотворно присуство, као што је дошао Марти и Марији и Витанији, као што се показао изненадно апостолу Павлу на друму, или другим апостолима на мору Галилејском, и на путу за Емаус, и у затвореној соби, или Магдалени у врту, или многим светитељима у сну и на јави. Понекад опет људи долазе у присуство Господа приведени од апостола, као што је Андреја привео Симона Петра, и Филип Натанаила, и као што су наследници апостола и мисионари привели ка Господу хиљаде и милионе верних, и као што су уопште једни верни приводили друге верне. Најзад, понекад људи само улажу огроман труд да дођу у присуство Господа, као што је био случај са овом четворицом људи, који се дигоше на кров од куће, да би свога болесника спустили пред Господа".
Наше је да се трудимо, а на Богу је да нас пусти у своју близину и да нас озари својим присуством. "Зато морамо узети обрнутим редом ова три начина, па рећи: ми морамо е вером и чежњом чинити све што до нас стоји да би дошли у присуство Господа, даље, морамо следовати позиву и упуту свете апостолске Цркве, и црквених отаца и учитеља; и најзад, тек после испуњеног првог и другог услова. молитвено с надом очекивати да нас Господ припусти к Себи, и да нас Својим присуством озари, оснажи, излечи и спасе".
А колико наш труд треба да буде искрен и велики показују нам и четворица пријатеља узетога – инспирација и модел живе Цркве заувек.
Пролази и друга недеља, а ми са новом снагом идемо даље у великопосном путовању, да бисмо на крају, преко Крста и Страдања, стигли и до Васкрса!
ђакон Ненад Илић
Одломак јеванђеља који се чита у Другу недељу поста подсећа на оно најважније, и храбри нас да пронађемо и не губимо лако веру. И да не попуштамо у труду. Подсећа нас и да је наш пут ка Царству Небеском заједнички.
О чему се ради у јеванђељу за ову недељу?
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.
И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји! " (Марко 2, 1-5)
Даље одломак прати сумњу образованих Јевреја, законика, да Христос хули на Бога кад говори да може да опрашта грехе, и његову поуку. Најзад Христос каже узетоме једноставно: "Устани и узми одар свој, и иди!" На велико удивљење свих присутних Узети устаје и износи свој лежај пред народ који се окупио испред.
Да бисмо заиста схватили шта нам заправо Господ саветује овим поступком и зашто су и Матеј и Марко и Лука сачували у својим извештајима овај догађај, зашто је он кроз векове често приказиван у црквеној уметности, покушајмо за почетак да га "оживимо", то јест да га доживимо како се он вероватно догодио, да сагледамо његове важне моменте.
Огромна гужва. И у самој кући где Христос проповеда и око куће. Много њих није успело да уђе, а четворица пријатеља узетог човека покушавају да се пробију са све одром који носе између себе и својим несрећним пријатељем који на одру непокретно лежи. То наравно у великој гужви изгледа као немогућ подухват. Међутим, они нису дошли да само чују мудре речи које ће им колико толико тачно или искривљено пренети они најближе вратима. Они су дошли нешто да ураде. Да принесу свог пријатеља милости Господњој. И шта они раде. Пењу се на кров. Подижу непокретног. Затим разваљују кров! Уклањају сасушену земљу са плевом и сламом, размичу греде и конопцима спуштају одар са својим пријатељем пред ноге Христу! Можемо само да замислимо колико је прашине пало на сабијене у кући Христове слушаоце, тренутни страх у гомили, каква је граја настала кад су схватили о чему се ради, гнев... Ту је и власник куће који гледа како му непознати или можда тек површно познати људи разваљују кров. Све у свему – нема у догађају ничег «хигијенског» и грађански исправног. Пријатељи узетог се не обазиру, нису посебно учтиви. Они имају јасан циљ и успевају да га испуне. Одар са болесником је пред Христовим ногама. А Христос погледа болеснога и погледа његове пријатеље и видевши велику веру пријатеља говори узетоме: "Синко, опраштају ти се греси твоји!"
Величанствено! Црква је заједница и пост је заједничка активност. Не би то требало да заборавимо, поготово кад нас ухвати малодушност. Моја вера утиче на друге и вера других на мене. И нико не зна чијом вером и чијом љубављу ће се ко и кад спасити, оздравити, заблистати. Радимо на својој вери и својој љубави и увек најпре притом мислимо на друге, а Бог већ зна шта је за кога од нас најбоље. Сви смо ми својим страстима и понављаним грешкама и гресима као тај узети из јеванђеља. И свима нам је потребна вера у Господа и љубав према Богу и људима. То је оно на чему ми радимо током поста. Подвиг. Двиг је стара словенска реч за кретање, а подвиг је брже, интензивније кретање – двиг и по. И то заједничко интензивније кретање. То је кретање које не мора да се види споља, али које осим «самопоправљања» и «самоусавршавања» укључује и дела љубави – не заборавимо на то. Колико год се трудили, не можемо сами ништа без Господа добити, али ако се не трудимо да му будемо ближи, зашто да се и надамо. Онда нам и није стало. А вера се кроз дела испољава.
Свети Николај Српски кад тумачи овај одломак јеванђеља каже да је "најглавнија ствар на путу спасења: доћи с вером у присуство Господа, и осетити то присуство". А има, каже он, три основна начина да се дође у присуство Господа: "Понекад сам Господ долази и открива нам своје благотворно присуство, као што је дошао Марти и Марији и Витанији, као што се показао изненадно апостолу Павлу на друму, или другим апостолима на мору Галилејском, и на путу за Емаус, и у затвореној соби, или Магдалени у врту, или многим светитељима у сну и на јави. Понекад опет људи долазе у присуство Господа приведени од апостола, као што је Андреја привео Симона Петра, и Филип Натанаила, и као што су наследници апостола и мисионари привели ка Господу хиљаде и милионе верних, и као што су уопште једни верни приводили друге верне. Најзад, понекад људи само улажу огроман труд да дођу у присуство Господа, као што је био случај са овом четворицом људи, који се дигоше на кров од куће, да би свога болесника спустили пред Господа".
Наше је да се трудимо, а на Богу је да нас пусти у своју близину и да нас озари својим присуством. "Зато морамо узети обрнутим редом ова три начина, па рећи: ми морамо е вером и чежњом чинити све што до нас стоји да би дошли у присуство Господа, даље, морамо следовати позиву и упуту свете апостолске Цркве, и црквених отаца и учитеља; и најзад, тек после испуњеног првог и другог услова. молитвено с надом очекивати да нас Господ припусти к Себи, и да нас Својим присуством озари, оснажи, излечи и спасе".
А колико наш труд треба да буде искрен и велики показују нам и четворица пријатеља узетога – инспирација и модел живе Цркве заувек.
Пролази и друга недеља, а ми са новом снагом идемо даље у великопосном путовању, да бисмо на крају, преко Крста и Страдања, стигли и до Васкрса!
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар