24. март 2015.

Прилог за биографију српског патријарха Павла


   Гој­ко Стој­че­вић, бу­ду­ћи Па­три­јарх срп­ски Па­вле, је у сеп­тем­бру 1936. упи­сао ре­дов­не сту­ди­је на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту (ПБФ) Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду. Од­мах по упи­су сту­ди­ја се укљу­чио у Хор сту­де­на­та Пра­во­слав­ног бо­го­слов­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду.

 
   Хор сту­де­на­та ПБФ је осно­ван 9. но­вем­бра 1931. а по­кро­ви­тељ му је био срп­ски Па­три­јарх Вар­на­ва. Хор је имао оба­ве­зу на­сту­па на свим бде­ни­ји­ма и ли­тур­ги­ја­ма у бе­о­град­ској Са­бор­ној цр­кви. Осни­вач и пред­сед­ник хо­ра био је про­фе­сор ПБФ Ду­шан Глу­мац. По­ред уо­би­ча­је­них на­сту­па у Са­бор­ној цр­кви, хор је то­ком пр­вих го­ди­на ра­да из­во­дио кон­цер­те у Бе­о­гра­ду, у свом од­ма­ра­ли­шту на Ви­су и дру­гим де­ло­ви­ма Ју­го­сла­ви­је, пе­вао на опе­ли­ма. Пре­ма за­пи­сни­ку са за­се­да­ња упра­ве хо­ра, ко­ји се на­ла­зи у ар­хи­ви Пра­во­слав­ног бо­го­слов­ског фа­кул­те­та, сти­че­мо сли­ку о ра­ду хо­ра и уло­зи ко­ју је Стој­че­вић имао као дру­ги те­нор. Био мар­љив и рев­но­стан члан па му је одо­бре­но бес­плат­но ле­то­ва­ње на Ви­су.
   Пре­ма из­ри­чи­тој же­љи бив­шег ди­рек­то­ра Бе­о­град­ске опе­ре, ком­по­зи­то­ра Сте­ва­на Хри­сти­ћа, Хо­ру сту­де­на­та ПБФ је при­па­ла част да 5. апри­ла 1937. на Ко­лар­цу пре­ми­јер­но из­ве­де Хри­сти­ће­ву Ли­тур­ги­ју за му­шки збор. Хо­ром је том при­ли­ком ди­ри­го­вао мла­ди Во­ји­слав Илић. Кон­цер­ту су при­су­ство­ва­ли Хри­стић, Па­три­јарх срп­ски Вар­на­ва и још пе­то­ри­ца срп­ских епи­ско­па. Ко­ла­рац је то­га да­на био пре­пун „ода­бра­не бе­о­град­ске му­зич­ке пу­бли­ке“. Из­во­ђе­ње је од стра­не струч­ња­ка оце­ње­но као ве­о­ма успе­шан му­зич­ки на­ступ, а упра­ва хо­ра је сма­тра­ла да је успех био и „дру­штве­ни и мо­рал­ни“.
   Ком­по­зи­тор Ми­ло­је Ми­ло­је­вић је у бе­о­град­ској По­ли­ти­ци 7. апри­ла 1937. на­пи­сао да Хри­сти­ће­ва Ли­тур­ги­ја „за­слу­жу­је па­жњу“ и да ју је ау­тор по­све­тио Па­три­јар­ху Вар­на­ви. Ми­ло­је­вић је оце­нио да је Хор сту­де­на­та ПБФ „у озбиљ­ној фор­ми, пун, со­чан у зву­ку, и очи­глед­но све­сно пре­дан јед­ној ми­си­ји ко­ја је исто то­ли­ко кул­тур­на ко­ли­ко је и хри­шћан­ска“. До­дао је да је овај хор „пе­вач­ко те­ло на ко­је сме­мо и тре­ба да ра­чу­на­мо у на­шој ак­ци­ји за об­на­вља­ње на­ше пра­во­слав­не цр­кве­не ли­те­ра­ту­ре. Уко­ли­ко се ин­тен­зив­ни­је бу­де ба­вио ин­тер­пре­та­ци­јом озбиљ­них му­зич­ких де­ла, уто­ли­ко ће се и ње­го­ви со­лид­ни ква­ли­те­ти све ви­ше утан­ча­ва­ти, ди­фе­рен­ци­ра­ти“. Ми­ло­је­вић је ве­о­ма по­хва­лио Во­ји­сла­ва Или­ћа „ко­ји се раз­ви­ја све со­лид­ни­је и по­ста­је на­да оних ком­по­зи­то­ра ко­ји ра­чу­на­ју на оба­ве­зан хри­шћан­ски од­нос пре­ма њи­ма од стра­не цр­кве­них љу­ди, јер се ин­те­ре­су­је цр­квом“. За Или­ћа је ре­као и да „во­ди хор са ин­стинк­том, и ње­гов на­чин ди­ри­го­ва­ња има ја­сну фор­му“. Доц­ни­је се по­ка­за­ло да је овај на­ступ био вр­ху­нац у ка­ри­је­ри Хо­ра сту­де­на­та ПБФ.
   По­нет успе­хом у Бе­о­гра­ду, Хор сту­де­на­та ПБФ је за­ка­зао кон­цер­те у За­гре­бу и Но­вом Са­ду. Ме­ђу­тим, ова два на­сту­па ко­ја су одр­жа­на у ма­ју 1937. ни­су до­бро про­шла. Сма­тра­но је да су за не­у­спех у За­гре­бу би­ли кри­ви ор­га­ни­за­ци­о­ни про­пу­сти, а за лош ути­сак у Но­вом Са­ду не­а­де­ква­тан на­ступ хо­ра. Ве­ли­ка ју­го­сло­вен­ска тур­не­ја о ко­јој је та­да раз­ми­шља­но (Бе­о­град, За­греб, Љу­бља­на, Са­ра­је­во, Мо­стар, Ду­бров­ник, Ко­тор, Це­ти­ње, Кра­ље­во) ни­је оства­ре­на.
   Слу­ша­о­ци бе­о­град­ског ра­ди­ја тра­жи­ли да на­сту­пи Хо­ра сту­де­на­та ПБФ на ли­тур­ги­ја­ма бу­ду пре­но­ше­ни пу­тем ра­дио-та­ла­са. Хо­ру су за ово хо­но­рар да­ли бе­о­град­ски ра­дио и Цр­ква Ру­жи­ца. То­ком 1938. на­сту­пи су углав­ном би­ли све­де­ни на бде­ни­ја у Са­бор­ној цр­кви и ра­дио-пре­но­се из Ру­жи­це. Ве­ћих кон­це­ра­та ни­је би­ло. Ни­је би­ло ма­те­ри­јал­них сред­ста­ва за ан­га­жо­ва­ње про­фе­си­о­нал­ног ди­ри­ген­та па се то осе­ти­ло на уве­жба­но­сти.
                             
   Пре­да­ност хор­ским ак­тив­но­сти­ма до­не­ла је Стој­че­ви­ћу по­чет­ком школ­ске 1937/38. члан­ство у управ­ном од­бо­ру. Био је је­ди­ни сту­дент дру­ге го­ди­не у упра­ви хо­ра, док су оста­ли би­ли сту­ден­ти ста­ри­јих го­ди­на. Вред­ни чла­но­ви хо­ра су на­гра­ђи­ва­ни фи­нан­сиј­ским сред­стви­ма за ле­то­ва­ње. Је­дан од на­гра­ђе­них је био и Гој­ко Стој­че­вић чи­ме је ње­го­ва мар­љи­вост по­но­во по­твр­ђе­на. Већ у ок­то­бру се на на­шао на ме­сту за­ме­ни­ка се­кре­та­ра хо­ра, а 22. но­вем­бра 1938. је иза­бран за се­кре­та­ра хо­ра. Рев­ност на хор­ским про­ба­ма би­ла је очи­глед­но раз­лог за ње­го­во на­пре­до­ва­ње јер на сед­ни­ца­ма упра­ве и скуп­шти­не хо­ра ни­је узео реч пре 23. но­вем­бра 1938.
   Ме­ђу­тим, ка­да је 23. но­вем­бра 1938. узео реч, ни­је био благ. Су­прот­ста­вио се Глум­цу и стао је у за­шти­ту ди­ри­ген­та Пи­шче­ви­ћа. Стој­че­вић је ре­као да Глу­мац „не­ма пра­во у сво­је име да тра­жи да се не­што учи или не учи“, од­но­сно да на­ре­ђу­је. Глу­мац му је уз­вра­тио ка­ко „има пра­во да хор прет­ста­вља у сва­кој при­ли­ци и да од ди­ри­ген­та тра­жи да му се по­ко­ра­ва и по­сту­па пре­ма ње­го­вим зах­те­ви­ма“. Још не­ки сту­ден­ти су ста­ли у за­шти­ту ди­ри­ген­та, а Глу­мац им је за­пре­тио: „Хор има да би­ра: или ја да идем или он. Ком­пр­о­ми­са не мо­же би­ти.“ Ни на­кон не­ко­ли­ко да­на Стој­че­вић ни­је про­ме­нио ми­шље­ње. Глу­мац му је љу­ти­то ре­као ка­ко „ни­је до­шао да се с њим пре­пи­ре и да му до­ка­зу­је оно шта он има а шта не­ма пра­во“. На­кон при­ти­ска дру­гих чла­но­ва хо­ра Глу­мац је при­хва­тио да Пи­шче­вић оста­не. Бу­ду­ћи да му је би­ла по­вре­ђе­на су­је­та, Глу­мац ни­је пре­ста­јао да вр­ши при­ти­сак на Стој­че­ви­ћа.
                                    
   По­го­ђен Глум­че­вим од­но­сом пре­ма ње­му, Стој­че­вић је 24. апри­ла 1939. под­нео остав­ку на ме­сто се­кре­та­ра. Ре­као је да је на јед­ној од прет­ход­них сед­ни­ца „увре­ђен и да не же­ли ви­ше оста­ти у Упра­ви“. Глу­мац му је од­го­во­рио да је био „из­ве­ден из так­та“ и по­звао га да по­ву­че остав­ку. Стој­че­вић је од­го­во­рио ка­ко је „ствар зре­ло про­ми­слио и да од остав­ке не од­у­ста­је“. Глу­мац је по­том по­звао упра­ву хо­ра да остав­ку не при­хва­ти, „а се­кре­тар да се за­мо­ли да на свом до­са­да­шњем ме­сту, у ин­те­ре­су хо­ра оста­не и на­да­ље“. Глум­чев пред­лог је усво­јен и Стој­че­вић је остао на ме­сту се­кре­та­ра. На­кон ових рас­пра­ва Глу­мац ни­је ви­ше вр­шио при­ти­сак на Стој­че­ви­ћа. Из­гле­да да су од­но­си из­гла­ђе­ни на обо­стра­но за­до­вољ­ство.
   Стој­че­вић је био ме­ђу пе­де­се­то­ри­цом чла­но­ва Хо­ра сту­де­на­та ПБФ ко­ји су кра­јем апри­ла 1940. от­пу­то­ва­ли на уз­врат­ну тур­не­ју по Бу­гар­ској (Со­фи­ја, Плов­див, Ста­ра За­го­ра, Тр­но­во). Упра­ва хо­ра је из­ве­сти­ла да је има­ла успе­шне на­сту­пе, али да је због стал­них из­да­та­ка фи­нан­сиј­ски сла­бо про­шла. Хор је у Бу­гар­ској из­вео сле­де­ћи ре­пер­то­ар: Во­збра­ној вој­во­де Сте­ва­на Мо­крањ­ца, До­стој­но јест Кор­не­ли­ја Стан­ко­ви­ћа, Те­бе Бо­га хва­лим Сте­ва­на Мо­крањ­ца, Иже хе­ру­ви­ми Ми­ло­ја Ми­ло­је­ви­ћа, Свја­ти Бо­же Сте­ва­на Хри­сти­ћа, Пр­ва ру­ко­вет Сте­ва­на Мо­крањ­ца, По­ну­да дра­го­га Ја­ко­ва Го­тов­ца, Хеј тру­ба­чу, с бој­не Дри­не Јо­си­фа Ма­рин­ко­ви­ћа, Пој­ди, пој­ди ма­мо и Чер­њеј Го­ро.
   По­след­ња сед­ни­ца упра­ве хо­ра одр­жа­на је 1. апри­ла 1941. ка­да је кон­ста­то­ва­но да су мно­ги сту­ден­ти мо­би­ли­са­ни ра­ди од­бра­не Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је од на­ци­стич­ке прет­ње. Стој­че­вић је ав­гу­сту 1940. оти­шао на ше­сто­ме­сеч­но од­слу­же­ње вој­ног ро­ка, ко­ли­ко су слу­жи­ли кан­ди­да­ти за све­штен­ство и мо­на­штво. Од­мах по­том је мо­би­ли­сан у ју­го­сло­вен­ску вој­ску. На ПБФ је ди­пло­ми­рао 9. ок­то­бра 1942. Про­сек ње­го­вих оце­на на сту­ди­ја­ма из­но­сио је 8,91. Стој­че­вић је, да­кле, био од­ли­чан сту­дент.
   Гој­ко Стој­че­вић (бу­ду­ћи Па­три­јарх срп­ски Па­вле) се при­ка­зао као вре­дан члан Хо­ра сту­де­на­та ПБФ. Као се­кре­тар хо­ра бра­нио је свој став и ула­зио је у рас­пра­ве са пред­сед­ни­ком хо­ра Ду­ша­ном Глум­цем. Из не­су­гла­си­ца са Глум­цем је иза­шао као по­бед­ник.

др Алек­сан­дар Ра­ко­вић
Извор: Православље бр. 1151,1. март,2015.

Нема коментара:

Постави коментар