Марио Варгас Љоса о распаду естетског кода и декаденцији масовне културе
Перуански нобеловац Марио Варгас Љоса објавио је прошле године на шпанском језику збирку изванредних есеја у срџби и бесу, насловљених „La civilizacion del espectaculo“ која је недавно објављена у немачком преводу под насловом Mario Vargas Llosa: „Alles Boulevard - Wer seine Kultur verliert, verliert sich selbst“, Берлин 2013. Немачки издавач је шпански изворник преиначио у „Свеопшти булевар“, додавши наслову и максиму која гласи: “онај ко губи своју културу, губи и самог себе“, која суштински одражава смисао Љосиног ангажованог културно-песимистичког пледоајеа. Наслов ове књиге асоцира на дело француског аутора Guy Debod(a): „La societé du Spectacle“ , 1967. које је настало под утицајем Адорнове и Хоркхајмерове анализе „Културне индустрије“ (1944), с једне стране, као и студентских револта и њихове критике културе капитализма и цензурисане културе у државама источног блока, са друге.
Класична култура доброг, истинитог и лепог је дезавуисана као „англосаксонска“, „бела“, „мушка“ и „елитистичка“. У хијерархији културних вредности она важи за политички некоректну, догматичну или реакционарну, шовинистичку или, штавише, и расистичку! Ово је подстакло седамдестседмогодишњег Перуанца не као провокација таштине, већ пре као сума његових дугогодишњих промишљања о томе шта човека у дубини свог стваралачког потенцијала чини непоновивим.
За Љосу је култура аутономна (независна од државе), индивидуална (опире се стереотипима), висока (супротност тривијалном), елитистичка (насупрот масовној), иновативна (не серијална), свесна форми (насупрот кичу), традиционална (насупрот флуктуирајућој). О чему је реч? Љоса је аподиктичан: реч је о губљењу грађанске културе. Бразилијанска теленовела, Боливуд-филмови или Шакира – за Љосу су изрази фриволизације и тривилизације које глобална масовна култура 21. века носи са собом. Вредности су релативизоване, те је све постало истог ранга - Кант, Верди, Cirque du Soleil, Rolling Stones . Узрок томе је талас масовне културе која је "џентрификовала" кулу од слоноваче када је развалила зид разлика између „забавног“ и „класичног“.
Култура је за Љосу феномен који дефинише шта је „горе“ а шта „доле“, нека врста регулативне инстанце поретка ствари. „Култура је забава, и све што не забавља, није култура“, могла би цинично гласити крилатица Љосине жестоке критике савременог друштва. Широки спектар феномена савременог света подлеже културном распаду – језик, култура, новац, политика, еротика, сексуалност. Оно што prima vista можда некоме диспаратним изгледа, за Љосу је узрок културног посрнућа: губљење колективног идентитета западног света кроз галопирајуће тривијализовање свих области.
У поглављу „Доба шарлатана“ Љоса дијагностички жигоше философа Бодријара, који у своје дискурсе уплиће Спилбергов „Џурасик парк“ или једног енглеског сликара који измет слона маже по својим платнима или, пак, у тексту „Нестајање еротског“ види неспутану инвазију порнографије. Љосин фацит би могао гласити – образованост и висока култура ишчезавају, заглупљујућа псевдо-култура која води пасивности све већма јача. Булевар наместо духа, воајеризам наместо мишљења, забава, провод и потрошачки дух наместо образовања. Тривијалност за тривијалношћу је категорични императив масовних медија и ритуала карневализације културе: телевизијске емисије о кувању и модним дизајнерима, филмским звездама и онима који би то по сваку цену желели да буду постају носиоци булеварске културе.
Спектакуларност по сваку цену захватила је и област политике и журнализма (Мардох-ефекат). Политика је замењена пропагандом и демагогијом. Подмитљивост влада на све стране, а углед политике је потпуно срозан. Границе између приватног и јавног све су блеђе. И књижевност и журнализам су заражени „вирусом забаве“, који, као при узимању дроге, не води узношењу свести у друге сфере, већ напросто баналној разбибризи. Овде је на делу позиција коју је Теодор Адорно заступао у „Дијалектици просветитељства“. Аутор жали за Пикасом и Томасом Маном, а идеали су му Џејмс Џојс, Вирџинија Вулф, Борхес и Т.С. Елиот на чију се теорију културе - „Notes Towards the Definition of Culture“ - он често позива.
Љоса види узрок декаденције, односно културног суноврата у „погрешно схваћеном појму слободе“ који је пропагирао master mind постмодерне, француски философ Мишел Фуко. Љоса цитира и Михаила Бахтина, легендарног руског теоретичара књижевности, који је у вези са феноменом 1968.г. писао „да су тада избрисане међе између културе и некултуре, омогућивши овој другој посебно достојанство“. Љоса сматра Фукоа, Бодријара, Барта, Дериду одговорним за сугестивна учења, сходно којима „реална стварност“ уопште не постоји, чиме су разорени темељи традиционалне културе. Интелектуалци су сувишни у таквој култури спектакла, булевара. Љоса сматра да су они сами себи заболи нож у срце, као и многе генерације, симпатишући са тоталитаризмом: фашизмом, националсоцијализмом, совјетским комунизмом, маоизмом и сличним погубним покретима. Холокауст, гулази или културна револуција многих није их се тицала. Иако Љоса дели мишљење са својим латиноамеричким колегом спистељем Хорхе Волпијем да „Е-Боок представља највећи импулс у демократизацији културе“, он ипак сматра да се кроз „дигитализацију мења садржај и начин формулисања“. Љосу у овоме ставу подржава и други велики мексички писац Октавио Паз, који у новој култури свеопштег булевара види опасност „губитка сећања и тиме губитка савести“. Не остаје ништа друго – у томе су Љоса и Паз једномишљеници – до „велика и безимена досада која обухвата читав свет“. Фацит је очигледан: ко губи своју културу, губи сопствени идентитет.
Ови бриљантно написани есеји су грандиозни сеизмограф декаденције савремене културе, написан руком великог књижевника и великог културног песимисте нашег времена, те их зарад новог сазнања и зарад оригиналног аргументативног дуктуса треба што пре превести на наш језик.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Перуански нобеловац Марио Варгас Љоса објавио је прошле године на шпанском језику збирку изванредних есеја у срџби и бесу, насловљених „La civilizacion del espectaculo“ која је недавно објављена у немачком преводу под насловом Mario Vargas Llosa: „Alles Boulevard - Wer seine Kultur verliert, verliert sich selbst“, Берлин 2013. Немачки издавач је шпански изворник преиначио у „Свеопшти булевар“, додавши наслову и максиму која гласи: “онај ко губи своју културу, губи и самог себе“, која суштински одражава смисао Љосиног ангажованог културно-песимистичког пледоајеа. Наслов ове књиге асоцира на дело француског аутора Guy Debod(a): „La societé du Spectacle“ , 1967. које је настало под утицајем Адорнове и Хоркхајмерове анализе „Културне индустрије“ (1944), с једне стране, као и студентских револта и њихове критике културе капитализма и цензурисане културе у државама источног блока, са друге.
 |
Чтение Пасхального Евангелия
Храм св. Великомученика Георгия Победоносца в Коптево
Фото: Александр Данилюшин, православие.ру |
Класична култура доброг, истинитог и лепог је дезавуисана као „англосаксонска“, „бела“, „мушка“ и „елитистичка“. У хијерархији културних вредности она важи за политички некоректну, догматичну или реакционарну, шовинистичку или, штавише, и расистичку! Ово је подстакло седамдестседмогодишњег Перуанца не као провокација таштине, већ пре као сума његових дугогодишњих промишљања о томе шта човека у дубини свог стваралачког потенцијала чини непоновивим.
За Љосу је култура аутономна (независна од државе), индивидуална (опире се стереотипима), висока (супротност тривијалном), елитистичка (насупрот масовној), иновативна (не серијална), свесна форми (насупрот кичу), традиционална (насупрот флуктуирајућој). О чему је реч? Љоса је аподиктичан: реч је о губљењу грађанске културе. Бразилијанска теленовела, Боливуд-филмови или Шакира – за Љосу су изрази фриволизације и тривилизације које глобална масовна култура 21. века носи са собом. Вредности су релативизоване, те је све постало истог ранга - Кант, Верди, Cirque du Soleil, Rolling Stones . Узрок томе је талас масовне културе која је "џентрификовала" кулу од слоноваче када је развалила зид разлика између „забавног“ и „класичног“.
Култура је за Љосу феномен који дефинише шта је „горе“ а шта „доле“, нека врста регулативне инстанце поретка ствари. „Култура је забава, и све што не забавља, није култура“, могла би цинично гласити крилатица Љосине жестоке критике савременог друштва. Широки спектар феномена савременог света подлеже културном распаду – језик, култура, новац, политика, еротика, сексуалност. Оно што prima vista можда некоме диспаратним изгледа, за Љосу је узрок културног посрнућа: губљење колективног идентитета западног света кроз галопирајуће тривијализовање свих области.
У поглављу „Доба шарлатана“ Љоса дијагностички жигоше философа Бодријара, који у своје дискурсе уплиће Спилбергов „Џурасик парк“ или једног енглеског сликара који измет слона маже по својим платнима или, пак, у тексту „Нестајање еротског“ види неспутану инвазију порнографије. Љосин фацит би могао гласити – образованост и висока култура ишчезавају, заглупљујућа псевдо-култура која води пасивности све већма јача. Булевар наместо духа, воајеризам наместо мишљења, забава, провод и потрошачки дух наместо образовања. Тривијалност за тривијалношћу је категорични императив масовних медија и ритуала карневализације културе: телевизијске емисије о кувању и модним дизајнерима, филмским звездама и онима који би то по сваку цену желели да буду постају носиоци булеварске културе.
Спектакуларност по сваку цену захватила је и област политике и журнализма (Мардох-ефекат). Политика је замењена пропагандом и демагогијом. Подмитљивост влада на све стране, а углед политике је потпуно срозан. Границе између приватног и јавног све су блеђе. И књижевност и журнализам су заражени „вирусом забаве“, који, као при узимању дроге, не води узношењу свести у друге сфере, већ напросто баналној разбибризи. Овде је на делу позиција коју је Теодор Адорно заступао у „Дијалектици просветитељства“. Аутор жали за Пикасом и Томасом Маном, а идеали су му Џејмс Џојс, Вирџинија Вулф, Борхес и Т.С. Елиот на чију се теорију културе - „Notes Towards the Definition of Culture“ - он често позива.
Љоса види узрок декаденције, односно културног суноврата у „погрешно схваћеном појму слободе“ који је пропагирао master mind постмодерне, француски философ Мишел Фуко. Љоса цитира и Михаила Бахтина, легендарног руског теоретичара књижевности, који је у вези са феноменом 1968.г. писао „да су тада избрисане међе између културе и некултуре, омогућивши овој другој посебно достојанство“. Љоса сматра Фукоа, Бодријара, Барта, Дериду одговорним за сугестивна учења, сходно којима „реална стварност“ уопште не постоји, чиме су разорени темељи традиционалне културе. Интелектуалци су сувишни у таквој култури спектакла, булевара. Љоса сматра да су они сами себи заболи нож у срце, као и многе генерације, симпатишући са тоталитаризмом: фашизмом, националсоцијализмом, совјетским комунизмом, маоизмом и сличним погубним покретима. Холокауст, гулази или културна револуција многих није их се тицала. Иако Љоса дели мишљење са својим латиноамеричким колегом спистељем Хорхе Волпијем да „Е-Боок представља највећи импулс у демократизацији културе“, он ипак сматра да се кроз „дигитализацију мења садржај и начин формулисања“. Љосу у овоме ставу подржава и други велики мексички писац Октавио Паз, који у новој култури свеопштег булевара види опасност „губитка сећања и тиме губитка савести“. Не остаје ништа друго – у томе су Љоса и Паз једномишљеници – до „велика и безимена досада која обухвата читав свет“. Фацит је очигледан: ко губи своју културу, губи сопствени идентитет.
Ови бриљантно написани есеји су грандиозни сеизмограф декаденције савремене културе, написан руком великог књижевника и великог културног песимисте нашег времена, те их зарад новог сазнања и зарад оригиналног аргументативног дуктуса треба што пре превести на наш језик.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Нема коментара:
Постави коментар