Пасхалне седмице, у петак, 17. априла 2015. године, прослављен је празник Живоносног Источника Пресвете Богородице у манастиру Стјеник, подно Јелице планине. Сабрање је отпочело у јутарњим часовима у порти манастира, одакле се, стазом кроз шуму, кренуло путем Извора свете воде стјеничке, око километар удаљене. Верни народ је за својим пастирима молитвено кренуо путем извора уз васкршњи тропар и химне Богородици.
Божанствену Литургију предводио је протосинђел Сава (Илић) из Епархије жичке, а саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић) и јеромонах Герман (Авакумовић) из манастира Јежевица, протојереј Милорад Милидраг из Чачка, јереј Војислав Рисимовић из Прањана, као и јеромонах Пајсије, игуман манастира Стјеник. Појање је величанствено произносио верни народ и монаштво Богом чуване Епархије жичке, предвођени Ђорђем Милидрагом, студентом Богословског факултета.
Уз хуке изворске воде, шумских птица и благог ветра, све што дише величало је Господа, као што нам и говоре богослужбене химне!
Сјединивши се у причешћу са самим Христом, народ је пришао на благослов код извора, одакле смо, опет молитвеним песмама пошли назад пут манастира Стјеника, где је игуман јеромонах Пајсије уготовио трпезу љубави за свештенослужитеље, монаштво и верни народ. На трпези се беседом присутнима обратио о. Јован Радосављевић, говорећи о данашњем празнику и његовом значају, а чију беседу преносимо у целини.
презвитер Владе Г. Капларевић
о. Јован Радосављевић, БЕСЕДА НА ИСТОЧНИ ПЕТАК
Источник манастира Светог Јована – СТЈЕНИК, 17. април 2015. године
На данашњи петак по Васкрсу, сједињује се служба „на Пресвету Богородицу – Живоносни Источник“.
Због тога се у Триоду меша данашња служба Васкрса и служба Живоносном Источнику, храму посвећеном Пресветој Богородици код Цариграда. Слично овом Источнику и светињи, и овај стјенички манастир је прво био посвећен Пресветој Богородици (Мала Госпојина).
Ову службу храму Живоносном Источнику написао је Христифор Калист – Ксантопул у 14. веку, на успомену његовог обновљења и ради великих надприродних чуда која су се догодила у овоме храму, како стоји у Синаксару овог дана, у коме се износи историја ове цркве и болести које су лечене при извору у овој цркви и ко се ту све исцелио.
Ову цркву подигао је цар Лав Велики, звани Макел, следећим поводом: На овом месту шумовитом са разним дрвећем, недалеко од Цариграда, где је била црква Живопријемног Источника, нашао је Лав пре но што је постао цар једног слепог човека, који није знао куда да иде. Лав га је повео са собом, и после неког времена слепи је молио воде од Лава, који пође у дубину шуме да нађе воде, али је није могао наћи. Тада је Лав чуо глас: „Лаве, не малаксавај, јер је вода коју тражиш близу тебе. Окрени се да је нађеш.“ Лав се окренуо, али воде није нашао. Поново је чуо глас: „Царе Лаве, уђи у унутрашњи део ове шуме и узми својим рукама ове мутне воде и утоли жеђ слепога и помажи његове помрачене очи, и одмах ћеш познати ко сам и одавно живим на овом месту.“ Лав тако учини и слепи одмах прогледа. За кратко време Лав је постао цар и на том месту код извора, подигао је цркву.
Пошто су се тамо догађала чуда, цар Јустинијан је после много година, пошто се тамо исцелио од водене болести, обновио, проширио и украсио прву цркву јер је страдала од многих земљотреса. Затим су је опет подигли цареви Василије Македонац и син му Лав Мудри.
Синаксар даље наводи лица која су се исцелила пићем воде од Живопријемног Источника, и о од ових болести: задржање воде, бесноћа, суха болест, рак, течење крви, разне грознице и врућице, неизлечиве ране, неплодство, болови утробе, проказа, скорбут, женски тумори, душевне и очне болести, оспе и камен у телу.
Ово што је Никифор Калист написао у Синаксару је само извод из његовом опширнијег дела о Живоносном Источику (ЗОДОХУ ПИГИ), што га је 1802. године штампао Амвросије јеромонах, у коме се расправља о самом Извору, његовим лековитим дејствима и чудесним исцељењима (54 на броју, толико смо нашли од времена Лава Маркела и даље).
Интересантно је приметити да је Живоносни или Живопријемни овај Источник са храмом описан и објављен 1802. године, дакле, исте године када је наш Источник, ова светиња и манастир Стјеник порушен од турака, са познатим јањичарем Кучук Алијом. А затим, одмах, народ је српски обновио и светињу и манастир, али је незнано: зашто је обновљени из основа манастир Стјеник тада променио своју црквену славу. До тада манастир Стјеник славио је Рођење Богородице – Малу Госпојину, а од тада манастир слави на Ивањдан, Рођење Пророка, Претече и Крститеља Јована.
Црква Живопријемног Источника приписује се Цару Јустинијану. Данас је то капела Балуклу иза Златних врата, са својих легендарних красних рибица, удаљена један стадиј од градских зидова. Заузима место цркве Богородичине, Живопријемног Источника и старог двора Пиги у Цариграду где се налазе лугови са растињем и великим кипарисима за шетање и излетиште истамбулских турака.
Вук Врчевић помињући српске народне свечаности 1888. године овако каже о данашњем празнику: „Источник исцељенија народ зове светли петак (први по Васкрсу). Тога дана, верни народ излази на најближи извор живе воде са вером, где умивају образ, очи и главу (од главобоље). Том приликом понесе се јело и пиће и у своје време породице поседају око воде. После ручка бива игра и песма, скромна и безазлена и народне игре. А када се пође при заласку сунаца кући, женскиње успут беру цвеће да се не врате кући празних руку“.
Врчевић је питао старе људе: „Од куда овај обичај“, а они су му овако одговорили: „У Цариграду има једна вода, која се зове Балуклија, у којој живе некакве рибе, полупригане и полунепригане, и да на овај дан иду болесници те се овом водом купају“.
О овим рибама, каже Вук Врчевић, овако народ приповеда: „Кад су јавили Цару Константину Драгашу (српског порекла) да су турци опколили Цариград, а он потрчао на прозор од кухиње да турке види, па виде да кувар прига (пржи) неколико риба у тигању, иронично је рекао: „Кад ове рибе опет у воду побегну, онда ће и турци у Цариград ући.“
Ово је историја овог празника. Васкрсли Господ Исус Христос, као Бог и Син Божији појавио се ваплоћењем међу људима кроз пресвету Богородицу Дјеву Марију и показао се као човек међу људима, да исправи пад наших прародитеља у смртни грех непослушношћу својом Богу преварени од ђавола. Зато Он Јединородни Син Божји, показује нам се не само као човек, већ као Богочовек, да нас својом троједином божанском љубављу и жртвом искупи Богу и Оцу и измири грех првог палог човека Адама и свих нас као његово потомство са Богом.
Зато Господ Христос у првој својој јеванђелској проповеди тражи од нас људи покајање; „покајте се јер се приближи Царство Небеско“. Ради те лековите и спасоносне заповести показује нам се да је Он наш пут, истина и живот. И то једини пут којим се кроз истиниту Његову јеванђелску науку иде у Царство Небеско, где је вечни живот са анђелима и светима. Сав његов рад, многа чуда и исцељења која је чинио водила су људе кроз веру тим путем.
Али највише кроз Његово као Сина Божијег страдање и васкрсење. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина свог дао“ – жртвовао да нико не погине него да има живот вечни. Е то, то је чинио за нас Бог Син Божји кроз сву нашу људску историју од тада до сада као што је историја и овога данашњег празника у овим васкршњим данима и празницима. Све што ми људи чинимо треба да чинимо ради Господа, као што је и Он сам чинио и чини све ради нас и нашег спасења. Зато браћо и сестре морамо у свом животу своје кораке усмерити не путем сатанске преваре, греха, смрти и зла, већ путем Христовим, путем његове Јеванђелске науке, путем његове вере дате нама људима кроз његову љубав, смирење, трпљење, пост, молитву, послушност, свете тајне и све свете врлине које нам је Господ оставио и собом практикујући осветио и нама их као пут истинског живота кроз свето причешће његовог тела и крви предао, за нашу заједницу са Њим, спасење и вечни живот у Царству небесном.
Господу нашем васкрслом Христу нека је за све слава и хвала. Амин.
ХРИСТОС ВАКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
извор: Епархија жичка
Уз хуке изворске воде, шумских птица и благог ветра, све што дише величало је Господа, као што нам и говоре богослужбене химне!
презвитер Владе Г. Капларевић
о. Јован Радосављевић, БЕСЕДА НА ИСТОЧНИ ПЕТАК
Источник манастира Светог Јована – СТЈЕНИК, 17. април 2015. године
На данашњи петак по Васкрсу, сједињује се служба „на Пресвету Богородицу – Живоносни Источник“.
Због тога се у Триоду меша данашња служба Васкрса и служба Живоносном Источнику, храму посвећеном Пресветој Богородици код Цариграда. Слично овом Источнику и светињи, и овај стјенички манастир је прво био посвећен Пресветој Богородици (Мала Госпојина).
Ову службу храму Живоносном Источнику написао је Христифор Калист – Ксантопул у 14. веку, на успомену његовог обновљења и ради великих надприродних чуда која су се догодила у овоме храму, како стоји у Синаксару овог дана, у коме се износи историја ове цркве и болести које су лечене при извору у овој цркви и ко се ту све исцелио.
Ову цркву подигао је цар Лав Велики, звани Макел, следећим поводом: На овом месту шумовитом са разним дрвећем, недалеко од Цариграда, где је била црква Живопријемног Источника, нашао је Лав пре но што је постао цар једног слепог човека, који није знао куда да иде. Лав га је повео са собом, и после неког времена слепи је молио воде од Лава, који пође у дубину шуме да нађе воде, али је није могао наћи. Тада је Лав чуо глас: „Лаве, не малаксавај, јер је вода коју тражиш близу тебе. Окрени се да је нађеш.“ Лав се окренуо, али воде није нашао. Поново је чуо глас: „Царе Лаве, уђи у унутрашњи део ове шуме и узми својим рукама ове мутне воде и утоли жеђ слепога и помажи његове помрачене очи, и одмах ћеш познати ко сам и одавно живим на овом месту.“ Лав тако учини и слепи одмах прогледа. За кратко време Лав је постао цар и на том месту код извора, подигао је цркву.
Пошто су се тамо догађала чуда, цар Јустинијан је после много година, пошто се тамо исцелио од водене болести, обновио, проширио и украсио прву цркву јер је страдала од многих земљотреса. Затим су је опет подигли цареви Василије Македонац и син му Лав Мудри.
Синаксар даље наводи лица која су се исцелила пићем воде од Живопријемног Источника, и о од ових болести: задржање воде, бесноћа, суха болест, рак, течење крви, разне грознице и врућице, неизлечиве ране, неплодство, болови утробе, проказа, скорбут, женски тумори, душевне и очне болести, оспе и камен у телу.
Ово што је Никифор Калист написао у Синаксару је само извод из његовом опширнијег дела о Живоносном Источику (ЗОДОХУ ПИГИ), што га је 1802. године штампао Амвросије јеромонах, у коме се расправља о самом Извору, његовим лековитим дејствима и чудесним исцељењима (54 на броју, толико смо нашли од времена Лава Маркела и даље).
Интересантно је приметити да је Живоносни или Живопријемни овај Источник са храмом описан и објављен 1802. године, дакле, исте године када је наш Источник, ова светиња и манастир Стјеник порушен од турака, са познатим јањичарем Кучук Алијом. А затим, одмах, народ је српски обновио и светињу и манастир, али је незнано: зашто је обновљени из основа манастир Стјеник тада променио своју црквену славу. До тада манастир Стјеник славио је Рођење Богородице – Малу Госпојину, а од тада манастир слави на Ивањдан, Рођење Пророка, Претече и Крститеља Јована.
Црква Живопријемног Источника приписује се Цару Јустинијану. Данас је то капела Балуклу иза Златних врата, са својих легендарних красних рибица, удаљена један стадиј од градских зидова. Заузима место цркве Богородичине, Живопријемног Источника и старог двора Пиги у Цариграду где се налазе лугови са растињем и великим кипарисима за шетање и излетиште истамбулских турака.
Вук Врчевић помињући српске народне свечаности 1888. године овако каже о данашњем празнику: „Источник исцељенија народ зове светли петак (први по Васкрсу). Тога дана, верни народ излази на најближи извор живе воде са вером, где умивају образ, очи и главу (од главобоље). Том приликом понесе се јело и пиће и у своје време породице поседају око воде. После ручка бива игра и песма, скромна и безазлена и народне игре. А када се пође при заласку сунаца кући, женскиње успут беру цвеће да се не врате кући празних руку“.
Врчевић је питао старе људе: „Од куда овај обичај“, а они су му овако одговорили: „У Цариграду има једна вода, која се зове Балуклија, у којој живе некакве рибе, полупригане и полунепригане, и да на овај дан иду болесници те се овом водом купају“.
О овим рибама, каже Вук Врчевић, овако народ приповеда: „Кад су јавили Цару Константину Драгашу (српског порекла) да су турци опколили Цариград, а он потрчао на прозор од кухиње да турке види, па виде да кувар прига (пржи) неколико риба у тигању, иронично је рекао: „Кад ове рибе опет у воду побегну, онда ће и турци у Цариград ући.“
Ово је историја овог празника. Васкрсли Господ Исус Христос, као Бог и Син Божији појавио се ваплоћењем међу људима кроз пресвету Богородицу Дјеву Марију и показао се као човек међу људима, да исправи пад наших прародитеља у смртни грех непослушношћу својом Богу преварени од ђавола. Зато Он Јединородни Син Божји, показује нам се не само као човек, већ као Богочовек, да нас својом троједином божанском љубављу и жртвом искупи Богу и Оцу и измири грех првог палог човека Адама и свих нас као његово потомство са Богом.
Зато Господ Христос у првој својој јеванђелској проповеди тражи од нас људи покајање; „покајте се јер се приближи Царство Небеско“. Ради те лековите и спасоносне заповести показује нам се да је Он наш пут, истина и живот. И то једини пут којим се кроз истиниту Његову јеванђелску науку иде у Царство Небеско, где је вечни живот са анђелима и светима. Сав његов рад, многа чуда и исцељења која је чинио водила су људе кроз веру тим путем.
Али највише кроз Његово као Сина Божијег страдање и васкрсење. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина свог дао“ – жртвовао да нико не погине него да има живот вечни. Е то, то је чинио за нас Бог Син Божји кроз сву нашу људску историју од тада до сада као што је историја и овога данашњег празника у овим васкршњим данима и празницима. Све што ми људи чинимо треба да чинимо ради Господа, као што је и Он сам чинио и чини све ради нас и нашег спасења. Зато браћо и сестре морамо у свом животу своје кораке усмерити не путем сатанске преваре, греха, смрти и зла, већ путем Христовим, путем његове Јеванђелске науке, путем његове вере дате нама људима кроз његову љубав, смирење, трпљење, пост, молитву, послушност, свете тајне и све свете врлине које нам је Господ оставио и собом практикујући осветио и нама их као пут истинског живота кроз свето причешће његовог тела и крви предао, за нашу заједницу са Њим, спасење и вечни живот у Царству небесном.
Господу нашем васкрслом Христу нека је за све слава и хвала. Амин.
ХРИСТОС ВАКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
извор: Епархија жичка
Нема коментара:
Постави коментар