Васкршња порука 2015. љета Господњег
Христос воскресе!
Ваистину воскресе!
Вјером у васкрслога Христа, браћо, као свједоци учесници у Христовим страдањима, призвани смо ”да објавимо врлине Онога који нас дозва из таме на чудесну свјетлост своју” (1. Петр. 2, 9), да бисмо се у откровењу славе Његове, радовали и веселили (1. Петр. 4, 13). Јер Христос, ”чијом се раном исцијелисмо” (1. Петр. 2, 29), чије Васкрсење прослављамо, пострадао је за нас, остављајући нам примјер да идемо стопама Његовим (ср. 1. Петр. 2, 21). Његова божанска сила нам је даровала све што је потребно за живот и побожност, ”познањем Онога који нас позва славом и врлином”, кроз које су нам дарована драгоцјена и превелика обећања, да кроз њих постанемо ”причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету” (2. Петр. 1, 3-4).
Призвани смо, дакле, божанском силом да на ово уложимо сву своју ревност, како би ”у вјери нашој пројавили врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав” (2. Петр. 1, 5-7). Само тако ће нам се ”преизобилно дати улазак у вјечно Царство Господа и Спаса нашега Исуса Христа” (2. Петр. 1, 11). Ово је оно на шта нас позива Првоврховни Апостол Петар, који нам, заједно са другим свједоцима Христовог Васкрсења, објављује силу и долазак Господа нашег Исуса Христа, сљедујући, како сам каже, не измишљеним бајкама, него као онај који је сам био ”очевидац величанства Његова” (2. Петр. 1, 16).
Безброј је оних, кроз вијекове, који су чули, видјели, сагледали, и рукама својим опипали Христа Васкрслога, и објавили га као Живот вјечни (ср. 1. Јн 1, 2). Тим јављањем и Његовим присуством се створила и ствара Црква Божја као ”наша заједница” која је ”са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом” у Духу Светом (1. Јн 1, 3). Тако ми, заједно са свима Светима, познајемо све дубине и ширине и висине Тајни Божјих. Као таква, Црква Христова је сабрање око Њега, била и остала. Кроз своје присуство и дјеловање у свијету, кроз Свете Саборе од апостолских времена, нарочито кроз Васељенске Саборе, она је свједочила и свједочи истину о Богочовјеку Христу као Свјетлости која преосвећује и обасјава вјечном свјетлошћу сваког човјека који долази у овај свијет, благовијестећи, већ оприсутњено у нама у Христу силом Духа Светога, Царство Божје, коме неће бити краја.
Тако и у наше дане, једна, света, саборна и апостолска Црква Христова припрема нови Свеправославни Велики Сабор за 2016. годину. На том Сабору ће узети учешће свих петнаест Православних Помјесних Цркава. И поред тога што је сама Црква – по својој природи и начину постојања и дјелања у свијету – Сабор; и поред бројних Сабора кроз вијекове на којима је рјешавала своја питања, свједочећи истину Божју свијету, послије Седмог васељенског сабора (787), овај Велики Сабор треба да буде хиљадугодишњи вијенац свих тих Сабора. Црква ће на њему посвједочити истину о себи, своју вјеру у Бога Љубави Оца, Сина и Светог Духа и призвати поново све људе и све народе на пут Истине и пут Правде, пут Богочовјека, обасјан свјетлошћу Васкрслог Христа. Помолимо се Господу васкрсломе да обдари мудрошћу Оце Цркве васељенске, да попут Апостола и древних Отаца буду и они, на овом Сабору, учитељи Пута који води у живот вјечни.
Поред овог изузетног догађаја за сву Цркву Христову и за савремено човјечанство, наша Митрополија, а преко ње сва наша Светосавска Црква Божја, припрема се за обиљежавање хиљадугодишњице мученичког упокојења Светог Јована Владимира, првог христоликог мученика српског и свих словенских народа (1016-2016). Тим поводом наша Митрополија припрема за идућу годину међународни научни скуп посвећен Светом Јовану Владимиру и његовом времену, градећи истовремено и величанствени Саборни храм у славу Имена Божјег, а у част овог мученика, у граду Бару. Послије градње и освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, уз учешће православних Патријараха и све пуноће Хришћанске Цркве у свијету, ово је други Храм такве врсте, васељенског значаја, који се код нас гради. Надамо се да ће он такође бити освећен уз учешће не само наше помјесне Цркве Српске, него и цијеле Цркве Православне, најдаље до септембра мјесеца идуће године. Тим поводом позивамо сав наш вјерни народ и све људе испуњене вјером и страхом Божјим, да својом молитвом и својим прилозима помогну довршетак овог величанственог богоугодног дјела и подвига у славу Божју, а на спасење и просвећење свих нас. Свети Јован Владимир је живио и за Христа пострадао у вријеме јединствене Цркве Истока и Запада. Својом личношћу и дјелом он обједињује све балканске народе, првјенствено православне. Зато није чудо да Часни Крст на коме је пострадао поштују сви његови потомци, било православни, римокатолици или муслимани. Зато их, како ове, тако нарочито идуће године, све позивамо на заједничко учешће у изношењу Крста Светог Јована Владимира на свету гору Румију, за празник Свете Тројице, Бога Љубави, на начин како је то чињено посљедњих вијекова. На то нас позива и мала црквица Свете Тројице, по народном предању, прије десет година, ”долетјела с неба” на мјесто 1571. године од Агарјана срушене истоимене цркве. Тиме је и овај храм, као и све свето и честито у историји рода људског, постао причасник славе и силе Васкрсења Христовога. Зато и ми, видјевши Васкрсење Христово, поклонимо се Господу, јединоме безгрјешноме, са сверадосним поздравом:
Христос воскресе!
Ваистину воскресе!
Ваш молитвеник пред васкрслим Христом,
Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
+Амфилохије
Егзарх Свештенога трона Пећког
Христос воскресе!
Ваистину воскресе!
Вјером у васкрслога Христа, браћо, као свједоци учесници у Христовим страдањима, призвани смо ”да објавимо врлине Онога који нас дозва из таме на чудесну свјетлост своју” (1. Петр. 2, 9), да бисмо се у откровењу славе Његове, радовали и веселили (1. Петр. 4, 13). Јер Христос, ”чијом се раном исцијелисмо” (1. Петр. 2, 29), чије Васкрсење прослављамо, пострадао је за нас, остављајући нам примјер да идемо стопама Његовим (ср. 1. Петр. 2, 21). Његова божанска сила нам је даровала све што је потребно за живот и побожност, ”познањем Онога који нас позва славом и врлином”, кроз које су нам дарована драгоцјена и превелика обећања, да кроз њих постанемо ”причасници божанске природе, избјегнувши похотну трулеж у свијету” (2. Петр. 1, 3-4).
 |
| Храм Васкрсења Христовог, Подгорица |
Призвани смо, дакле, божанском силом да на ово уложимо сву своју ревност, како би ”у вјери нашој пројавили врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав” (2. Петр. 1, 5-7). Само тако ће нам се ”преизобилно дати улазак у вјечно Царство Господа и Спаса нашега Исуса Христа” (2. Петр. 1, 11). Ово је оно на шта нас позива Првоврховни Апостол Петар, који нам, заједно са другим свједоцима Христовог Васкрсења, објављује силу и долазак Господа нашег Исуса Христа, сљедујући, како сам каже, не измишљеним бајкама, него као онај који је сам био ”очевидац величанства Његова” (2. Петр. 1, 16).
Безброј је оних, кроз вијекове, који су чули, видјели, сагледали, и рукама својим опипали Христа Васкрслога, и објавили га као Живот вјечни (ср. 1. Јн 1, 2). Тим јављањем и Његовим присуством се створила и ствара Црква Божја као ”наша заједница” која је ”са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом” у Духу Светом (1. Јн 1, 3). Тако ми, заједно са свима Светима, познајемо све дубине и ширине и висине Тајни Божјих. Као таква, Црква Христова је сабрање око Њега, била и остала. Кроз своје присуство и дјеловање у свијету, кроз Свете Саборе од апостолских времена, нарочито кроз Васељенске Саборе, она је свједочила и свједочи истину о Богочовјеку Христу као Свјетлости која преосвећује и обасјава вјечном свјетлошћу сваког човјека који долази у овај свијет, благовијестећи, већ оприсутњено у нама у Христу силом Духа Светога, Царство Божје, коме неће бити краја.
Тако и у наше дане, једна, света, саборна и апостолска Црква Христова припрема нови Свеправославни Велики Сабор за 2016. годину. На том Сабору ће узети учешће свих петнаест Православних Помјесних Цркава. И поред тога што је сама Црква – по својој природи и начину постојања и дјелања у свијету – Сабор; и поред бројних Сабора кроз вијекове на којима је рјешавала своја питања, свједочећи истину Божју свијету, послије Седмог васељенског сабора (787), овај Велики Сабор треба да буде хиљадугодишњи вијенац свих тих Сабора. Црква ће на њему посвједочити истину о себи, своју вјеру у Бога Љубави Оца, Сина и Светог Духа и призвати поново све људе и све народе на пут Истине и пут Правде, пут Богочовјека, обасјан свјетлошћу Васкрслог Христа. Помолимо се Господу васкрсломе да обдари мудрошћу Оце Цркве васељенске, да попут Апостола и древних Отаца буду и они, на овом Сабору, учитељи Пута који води у живот вјечни.
Поред овог изузетног догађаја за сву Цркву Христову и за савремено човјечанство, наша Митрополија, а преко ње сва наша Светосавска Црква Божја, припрема се за обиљежавање хиљадугодишњице мученичког упокојења Светог Јована Владимира, првог христоликог мученика српског и свих словенских народа (1016-2016). Тим поводом наша Митрополија припрема за идућу годину међународни научни скуп посвећен Светом Јовану Владимиру и његовом времену, градећи истовремено и величанствени Саборни храм у славу Имена Божјег, а у част овог мученика, у граду Бару. Послије градње и освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, уз учешће православних Патријараха и све пуноће Хришћанске Цркве у свијету, ово је други Храм такве врсте, васељенског значаја, који се код нас гради. Надамо се да ће он такође бити освећен уз учешће не само наше помјесне Цркве Српске, него и цијеле Цркве Православне, најдаље до септембра мјесеца идуће године. Тим поводом позивамо сав наш вјерни народ и све људе испуњене вјером и страхом Божјим, да својом молитвом и својим прилозима помогну довршетак овог величанственог богоугодног дјела и подвига у славу Божју, а на спасење и просвећење свих нас. Свети Јован Владимир је живио и за Христа пострадао у вријеме јединствене Цркве Истока и Запада. Својом личношћу и дјелом он обједињује све балканске народе, првјенствено православне. Зато није чудо да Часни Крст на коме је пострадао поштују сви његови потомци, било православни, римокатолици или муслимани. Зато их, како ове, тако нарочито идуће године, све позивамо на заједничко учешће у изношењу Крста Светог Јована Владимира на свету гору Румију, за празник Свете Тројице, Бога Љубави, на начин како је то чињено посљедњих вијекова. На то нас позива и мала црквица Свете Тројице, по народном предању, прије десет година, ”долетјела с неба” на мјесто 1571. године од Агарјана срушене истоимене цркве. Тиме је и овај храм, као и све свето и честито у историји рода људског, постао причасник славе и силе Васкрсења Христовога. Зато и ми, видјевши Васкрсење Христово, поклонимо се Господу, јединоме безгрјешноме, са сверадосним поздравом:
Христос воскресе!
Ваистину воскресе!
Ваш молитвеник пред васкрслим Христом,
Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
+Амфилохије
Егзарх Свештенога трона Пећког
Нема коментара:
Постави коментар