О ХРИСТОВОЈ МАЊИНИ

   Беседа у Саборној цркви у Пожаревцу на Велики Петак, 1964.

   Пре пет година био сам на Велики Петак на Христовом Гробу у Јерусалиму.
   На данашњи дан се тамо по црквама подигнутим на местима где је био распет и погребен Господ Христос држе непрекидне службе Божје.
   Служе неизменично скоро сви православни народи. Прво служе и певају по старом византијском напеву Грци, певају затим у хору на словенском Руси и Рускиње који тамо имају своја два манастира; извијају затим своје напеве Абсинци; кликћу потом на за нас необичан, пустињски начин православни Арабљани.
   Служи се данас и по православним црквама које су далеко од Јерусалима и горе вечерас свеће пред Плаштаницама широм целог православног света.
   Вечерас су исто тако осветљене црквице - брвнаре у далеком Сибиру, велике цркве у Москви, Кијеву и Одеси; служи се вечерас доле на југу у Грчкој и по малим каменим црквама на средоземним острвима. Прилазиће исто овако као и код нас Плаштаници вечерас Бугари и Румуни. Клањаће се вечерас пред гробом Христовим побожни народ по Далмацији и онај у Битољу и око Охридског језера. Стојаће вечерас стрпљиво, у дугачким редовима пред београдским црквама, наши људи у којима искра вере још помало тиња и који не пропуштају да бар на тај једини дан у години дођу у цркву.

Манастир Вазнесење

 Дошли смо и ми да се придружимо тој својој браћи широм православног света, да се нађемо на овај дан пред Христовом Плаштаницом, пред којом се скоро двадест столећа скупља та Христова мањина из поколења у поколење.

   Господ Христос је представљао највећи Дар Неба Земљи, најсветију и најсветлију појаву у историји. А стајао је на данашњи дан везаних руку пред ниским и бедним душама и подносио шамарање, пљување, ругање и срамоћење.

   Док је висио разапет, под Његовим крстом су се налазили у већини Његови непријатељи. Од пријатеља били су ту само Мати, један ученик и две до три жене које су биле дошле с Његовом Мајком из Галилеје.

   Распети Христос био је на данашњи дан у мањини. Он је био у мањини и онда када се родио у Витлејемској пећини. Крај Њега су се нашли само неколико пастира. Цар Ирод је био у већини.

   Био је у мањини и када је Мајка бежала с Њим, испред царевог гнева, у Египат. Египатски фараон био је у већини.

   Христос је у мањини и данас.

   Он је у мањини и у нашем граду.

   Мени ова Христова пожаревачка црква тако често личи на остарелу мајку коју су деца заборавила. Увек ми се некако следи срце кад уђем у полупразну пожаревачку цркву на Божић или на Ускрс. Обично само неколико дана пре  тога буде грађанска Нова година и Први мај када се на све стране празнује и слави. А када дођу ти наши стари српски велики празници жалост је погледати...И не примећује се да је празник.

   Пре недељу дана имали смо Врбицу. У овоме граду је преко 20.000 становника. Двадесетак жена је довело десеторо деце - и то је било све. Ишли смо око цркве с врбицом у рукама као нека бедна, мала, сиротињска пратња.

   Када сам то испричао једној госпођи, рекла је; "Морате разумети. Свако мора да чува свој хлеб". Добро, чувају свој хлеб запослени, али толико је старијег света у нашем граду, којима нико неће одузети хлеб. Зар је толико тешко узети унуче за руку и довести га у цркву на тај - поред Светог Саве - једини дечји црквени празник? Ако већ школска деца не могу, зашто не довести оне мале који још не иду у школу и којима ни учитељи, ни професори неће пребацивати?

   Јако је жалосна и црквена слава у нашем граду. Када су се 1690. године неки наши Пожаревљани преселили с патријархом Арсенијем Чарнојевићем у Аустроугарску, они су, за успомену на своју цркву Светих Арханђела, подигли у Сентандреји, у данашњој Мађарској, цркву опет посвећену Арханђелима. И сада, после 300 година та се црква назива "пожаревачка црква". У Сентандреји свакако и не слуте да сада о црквеној слави, 26. јула, у Пожаревцу не буде у цркви ни 10 Пожаревљана. Да није оно мало сељака - богомољаца из околине, не бисмо имали с ким да обиђемо с литијом око цркве, нити с ким окретати црквени славски колач.

   Сећам се, једне године, свратио је на тај дан овамо професор Иван Ђаја. Имао је тога дана неко предавање на Народном универзитету - а он има овде у Пожаревцу и неку родбину - па је дошао и у цркву. Једино је он био у грађанском оделу.

   Гледао сам га: он - професор универзитета, француски ђак, негдашњи најдаровитији студент на париској Сорбони, научник светског гласа, а око њега сам гуњ и сељачки прслуци, сељачке рекле и мараме. Од пожаревачког грађанског света - нико.

   У Пољској, у Словенији, па и у нашој Војводини, тако се шта не би могло ни замислити. Код нас је то некако постало обично.

   У књизи Ива Андрића "На Дрини ћуприја" постоји онај дирљиви опис како мале српске мушкарчиће одводе у Цариград да тамо промене веру и заувек остану. За децом иду војници, а за њима поворка мајки које кукају и, обневиделе од плача, хоће још последњи пут да издалека виде драге дечје главе које заувек одлазе из очинске куће. Кад дођу до Дрине, оне довикују свака своме детету последње поруке које би желеле да дете упамти. Једна је, као последњи поздрав, довикнула своме малишану:

- Раде, сине, немој мајке заборавит'!

   Ту поруку усуђујем се да упутим и ја вама вечерас пред Гробом Христовим:

   Браћо и сестре, немојте своју стару мајку, Христову цркву, заборавити!

Епископ Хризостом(Војиновић), ТИХИ ГЛАС, Београд, 2010.