ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ
Коментари и напомене професора В. Н. Иљина
У овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. То су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових).
Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља.
Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. То је суштина речи пророка Исаије, који каже: „Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53,5).
Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.
Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо у самогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Логос страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.
Господе, жена која је пала у многе грехе,
осетивши Твоје Божанство,
узела је чин мироносице,
и ридајући Теби миро пре погреба приноси.
Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је
распаљивање блуда неиздрживог,
а мрачна и без зрака је жеља Греха!
Прими моје изворе суза,
Ти који облацима низводиш воду мора.
Пригни се мојим срдачним уздасима,
Ти који си приклонио небеса
неизрецивим снисхођењем твојим.
Да целивам пречисте ноге твоје,
и обришем их опет косом главе моје,
од којих се Ева у рају,
предвече шум ушима чувши,
страхом сакрила.
Мноштва Грехова мојих,
и бездане судова твојих ко ће испитати.
Душеспашче Спасв мој,
не презри мене, слушкињу твоју,
Ти који имаш неизмерну милост.
Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем… Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу.
Извор: Светосавље
Коментари и напомене професора В. Н. Иљина
У овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. То су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових).
Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља.
Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. То је суштина речи пророка Исаије, који каже: „Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53,5).
Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.
Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо у самогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Логос страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.
Господе, жена која је пала у многе грехе,
осетивши Твоје Божанство,
узела је чин мироносице,
и ридајући Теби миро пре погреба приноси.
Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је
распаљивање блуда неиздрживог,
а мрачна и без зрака је жеља Греха!
Прими моје изворе суза,
Ти који облацима низводиш воду мора.
Пригни се мојим срдачним уздасима,
Ти који си приклонио небеса
неизрецивим снисхођењем твојим.
Да целивам пречисте ноге твоје,
и обришем их опет косом главе моје,
од којих се Ева у рају,
предвече шум ушима чувши,
страхом сакрила.
Мноштва Грехова мојих,
и бездане судова твојих ко ће испитати.
Душеспашче Спасв мој,
не презри мене, слушкињу твоју,
Ти који имаш неизмерну милост.
Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем… Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу.
Извор: Светосавље
Нема коментара:
Постави коментар