Године 1998. префект централног московског округа, у којем се иначе налази Сретењски манастир, Александар Иљич Музикантски причао ми је о свом путовању у чеченски град Грозни и о ужасним условима у којима живи тамошња малобројна православна заједница. Заједно с братијом нашег манастира одмах сам тражио благослов од Његове Светости патријарха Алексија за прикупљање помоћи за цркву у Грозном. У року од три дана један огроман камион био је пун намирница, лекова и одеће. Осим тога, наши парохијани донели су и доста новца, а ми смо томе додали и нешто манастирске уштеђевине, тако да је то на крају била за оно доба поприлична сума. Било је дирљиво гледати како су неки људи давали и оно што је њима самима заиста било потребно и како су се радовали што бар нечим могу помоћи својој сабраћи.
Александар Иљич Музикантски успео је преко московских власти да се с властима тадашњег чеченског лидера Масхадова договори о нашем путу и о подели помоћи хришћанима у Грозном за Васкрс. Јевгеније Алексејевич Пархајев, директор радионицâ патријаршије у Софрину, за цркву у Грозном која је бомбардована и опљачкана приложио је све оно што је било потребно за богослужење.
Полазак на пут био је планиран за понедељак Страсне седмице. Два дана пре поласка рекао сам свом пријатељу Зурабу Михајловичу Чавчавадзеу да идем на пут и замолио га да се побрине за моју мајку уколико ми се нешто догоди. Међутим, Зураб ми је рекао да ће ићи са мном. И ма колико да сам га одговарао и покушавао да га убедим да он као муж и отац нипошто не сме да ризикује, кнез је био непопустљив. Чак се позвао на то да су Черкези крајем 19. века отели његову прабабу, кнегињу Нино Чавчавадзе, али да је убрзо била ослобођена. За њега је то био наводно добар знак да ће наше путовање бити успешно. На крају сам морао да пристанем па смо мој верни пријатељ и ја, замоливши за молитве Његову Светост патријарха Алексија, оца Јована (Крестјанкина) и остале печерске старце, кренули у Грозни.
У Грозном смо затекли стравичан призор. Цео град је после бомбардовања био у рушевинама тако да нисмо наишли ни на једну целу вишеспратницу. Будући да је у Ичкерији[1] алкохол био забрањен, једва смо успели да умолимо царинике да нам дозволе да пренесемо неколико флаша кахорског црног вина неопходног за богослужење у цркви. Хвала Богу, све се добро завршило и кад је реч о новцу који сам кришом пренео преко границе тако што сам га обмотао око тела. Требало га је пре свега поделити Русима који су живели у Грозном, а који већ неколико година нису добијали ни плате, ни пензије, нити било какву новчану помоћ. Један део новца био је намењен свештенику, а други мајкама које су по Чеченији тражиле своје заробљене синове.
Сместили смо се у просторијама званичног представника руског председника у Чеченији. Та група била је смештена у две старе бараке које су се налазиле на малом простору близу аеродрома Северни. У првој бараци налазило се званично представништво Русије у Ичкерији. Ту је живело неколико генерала и официра, где су сместили и Зураба и мене. У другој касарни налазило се шездесет специјалаца. Њихов задатак био је, како су ми објаснили, да у случају напада петнаест минута пружају отпор противнику док официри за то време не униште документацију и машине за шифровање.
Дочекали су нас веома топло. Једног од наших официра дали су нам као пратњу с тим да нас је руководство поштено упозорило да нам у тешкој ситуацији неће бити од велике помоћи, осим што може јуначки умрети за нас. По наређењу Масхадова, додељена су нам и четири наоружана Чечена. Кад смо забринуто упитали да ли су ти људи поуздани као пратња, рекли су нам да ће бити добро ако нас негде успут не продају. Да се не бисмо узалуд оптерећивали таквим стварима, Зураб и ја смо одлучили да то схватимо као шалу.
До касних вечерњих сати развозили смо намирнице и ствари и делили новац. Део хране и лекова однели смо у дечји вртић. С оцем Јефтимијем срели смо се у разрушеној цркви Архистратига Михаила и договорили се да за два дана служимо свету Литургију, то јест на Велики Четвртак. На Литургији је требало да се окупи неколико стотина преосталих хришћана из целог Грозног. Држава их је иначе препустила на милост и немилост. Немогуће је описати оно што су ти људи преживели током протеклих година. Било нам је драго што бар нечим можемо да им помогнемо.
После рата мржња према Русима била је тако велика да им понекад нису дозвољавали ни да засаде баштицу како би се колико-толико могли прехранити. Док смо пролазили кроз град, подрасник ми је био сав испљуван, али смо се Зураб и ја трудили да не обраћамо пажњу на то како не бисмо испровоцирали још гору реакцију.
Требало је да Зураб и ја решимо још нека питања, па су нам предложили да уместо у руском представништву преноћимо негде у граду, и то без пратње нашег официра. Он се, наравно, томе оштро успротивио, али Зураб и ја смо одлучили да се ослонимо на вољу Божју и поштење представника чеченске владе који је био у нашој пратњи. Официр нас је упозорио да у том случају скида са себе сваку одговорност, након чега се вратио у касарну, док су нас повезли у неку приватну кућу негде на периферију Грозног.
Наравно, није нам било свеједно, али је ипак све добро прошло. Једна велика чеченска породица љубазно нас је примила, а глава те породице био је веома утицајан човек, који је иначе одрастао у Русији и радио као инжењер у Иванову. Разговарали смо до дубоко у ноћ. У том разговору схватили смо и другу страну те трагедије која се односила на бројне, сасвим обичне чеченске породице. Решили смо скоро све своје недоумице, а онда смо очистили мој испљувани подрасник, усрдно се помолили и након тога Зураб и ја смо заспали чврстим сном.
Са истом оном групом наших пратилаца Чечена ујутро смо кренули назад кроз разрушени град. Била је Велика Среда. Наши пратиоци изгледали су много добронамернији. Било је очито да је на њих снажан утисак оставила чињеница да се нисмо плашили да преноћимо у кући код непознатих људи.
У руску базу поред аеродрома Северни стигли смо тек касно увече. Били смо уморни од мноштва догађаја међу којима је, нажалост, била и једносатна потера за нашим аутомобилом. Јурили су нас неки наоружани људи који су били непознати чак и нашој пратњи.
Док смо се приближавали касарни, Зураб и ја смо се унапред припремали да попијемо врућ чај уз мало хлеба, да након тога прочитамо службу на Велики Четвртак, коју смо понели из Москве, затим молитвено правило пред причешће и да одмах после тога одемо на спавање. Нисмо имали појма шта нас чека у касарни!
На капији су нас нестрпљиво чекала двојица официра. Снажно су нас загрлили и испричали нам како су војници, који се више нису надали да ће нас живе видети, припремили свечани дочек кад су сазнали да смо живи и здрави.
Чим смо прекорачили праг касарне, просто смо се скаменили. Огромни сто насред касарне био је препун разних јелâ. Ту су били врући комади јагњетине, печено прасе, риба… На једној полици налазила се урамљена икона испред које је горела парафинска свећа. Домаћини су за нас припремили све што су могли. С ужасом смо посматрали час то изобиље јелâ, час официре који су се силно обрадовали нашем повратку и који су нас просто опколили и, прекидајући један другог, позивали нас да седнемо за сто.
– Ја то не могу… Никад у животу нисам прекршио Велики Пост! – шапатом ће Зураб.
Али шта је требало да учинимо? Да ли је требало да почнемо да објашњавамо строгост поста током Страсне седмице, да тим људима, који су се од свег срца потрудили због нас, одржимо предавање о томе како се по црквеним правилима данас ни уље не користи, а камоли месо? Морам признати да тако нешто Зураб и ја нисмо могли очекивати ни у најгорим сновима… Обојица смо осећали да би сва та наша објашњења, ма колико била исправна, у том тренутку била много већи грех пред Богом, него ли потпуно непредвидиво кршење поста.
Зураб и ја смо за цео живот запамтили ту предивну трпезу препуну праве хришћанске љубави.
Наредних година имао сам прилике да с братијом нашег манастира често одлазим у Чеченију и у друге војне гарнизоне. Уколико би то наше путовање падало у време поста, унапред бисмо замолили да то узму у обзир кад је реч о храни.
[1] Ичкерија – тако се Чеченија звала у том кратком периоду.
Архимандрит Тихон (Шевкунов), НЕСВЕТИ А СВЕТИ
Са руског Божана Стојановић
извор: православие.ру
Александар Иљич Музикантски успео је преко московских власти да се с властима тадашњег чеченског лидера Масхадова договори о нашем путу и о подели помоћи хришћанима у Грозном за Васкрс. Јевгеније Алексејевич Пархајев, директор радионицâ патријаршије у Софрину, за цркву у Грозном која је бомбардована и опљачкана приложио је све оно што је било потребно за богослужење.
 |
| ЦРКВА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА, Грозни, 1989. |
У Грозном смо затекли стравичан призор. Цео град је после бомбардовања био у рушевинама тако да нисмо наишли ни на једну целу вишеспратницу. Будући да је у Ичкерији[1] алкохол био забрањен, једва смо успели да умолимо царинике да нам дозволе да пренесемо неколико флаша кахорског црног вина неопходног за богослужење у цркви. Хвала Богу, све се добро завршило и кад је реч о новцу који сам кришом пренео преко границе тако што сам га обмотао око тела. Требало га је пре свега поделити Русима који су живели у Грозном, а који већ неколико година нису добијали ни плате, ни пензије, нити било какву новчану помоћ. Један део новца био је намењен свештенику, а други мајкама које су по Чеченији тражиле своје заробљене синове.
Сместили смо се у просторијама званичног представника руског председника у Чеченији. Та група била је смештена у две старе бараке које су се налазиле на малом простору близу аеродрома Северни. У првој бараци налазило се званично представништво Русије у Ичкерији. Ту је живело неколико генерала и официра, где су сместили и Зураба и мене. У другој касарни налазило се шездесет специјалаца. Њихов задатак био је, како су ми објаснили, да у случају напада петнаест минута пружају отпор противнику док официри за то време не униште документацију и машине за шифровање.
Дочекали су нас веома топло. Једног од наших официра дали су нам као пратњу с тим да нас је руководство поштено упозорило да нам у тешкој ситуацији неће бити од велике помоћи, осим што може јуначки умрети за нас. По наређењу Масхадова, додељена су нам и четири наоружана Чечена. Кад смо забринуто упитали да ли су ти људи поуздани као пратња, рекли су нам да ће бити добро ако нас негде успут не продају. Да се не бисмо узалуд оптерећивали таквим стварима, Зураб и ја смо одлучили да то схватимо као шалу.
До касних вечерњих сати развозили смо намирнице и ствари и делили новац. Део хране и лекова однели смо у дечји вртић. С оцем Јефтимијем срели смо се у разрушеној цркви Архистратига Михаила и договорили се да за два дана служимо свету Литургију, то јест на Велики Четвртак. На Литургији је требало да се окупи неколико стотина преосталих хришћана из целог Грозног. Држава их је иначе препустила на милост и немилост. Немогуће је описати оно што су ти људи преживели током протеклих година. Било нам је драго што бар нечим можемо да им помогнемо.
Требало је да Зураб и ја решимо још нека питања, па су нам предложили да уместо у руском представништву преноћимо негде у граду, и то без пратње нашег официра. Он се, наравно, томе оштро успротивио, али Зураб и ја смо одлучили да се ослонимо на вољу Божју и поштење представника чеченске владе који је био у нашој пратњи. Официр нас је упозорио да у том случају скида са себе сваку одговорност, након чега се вратио у касарну, док су нас повезли у неку приватну кућу негде на периферију Грозног.
Наравно, није нам било свеједно, али је ипак све добро прошло. Једна велика чеченска породица љубазно нас је примила, а глава те породице био је веома утицајан човек, који је иначе одрастао у Русији и радио као инжењер у Иванову. Разговарали смо до дубоко у ноћ. У том разговору схватили смо и другу страну те трагедије која се односила на бројне, сасвим обичне чеченске породице. Решили смо скоро све своје недоумице, а онда смо очистили мој испљувани подрасник, усрдно се помолили и након тога Зураб и ја смо заспали чврстим сном.
Са истом оном групом наших пратилаца Чечена ујутро смо кренули назад кроз разрушени град. Била је Велика Среда. Наши пратиоци изгледали су много добронамернији. Било је очито да је на њих снажан утисак оставила чињеница да се нисмо плашили да преноћимо у кући код непознатих људи.
У руску базу поред аеродрома Северни стигли смо тек касно увече. Били смо уморни од мноштва догађаја међу којима је, нажалост, била и једносатна потера за нашим аутомобилом. Јурили су нас неки наоружани људи који су били непознати чак и нашој пратњи.
Док смо се приближавали касарни, Зураб и ја смо се унапред припремали да попијемо врућ чај уз мало хлеба, да након тога прочитамо службу на Велики Четвртак, коју смо понели из Москве, затим молитвено правило пред причешће и да одмах после тога одемо на спавање. Нисмо имали појма шта нас чека у касарни!
На капији су нас нестрпљиво чекала двојица официра. Снажно су нас загрлили и испричали нам како су војници, који се више нису надали да ће нас живе видети, припремили свечани дочек кад су сазнали да смо живи и здрави.
Чим смо прекорачили праг касарне, просто смо се скаменили. Огромни сто насред касарне био је препун разних јелâ. Ту су били врући комади јагњетине, печено прасе, риба… На једној полици налазила се урамљена икона испред које је горела парафинска свећа. Домаћини су за нас припремили све што су могли. С ужасом смо посматрали час то изобиље јелâ, час официре који су се силно обрадовали нашем повратку и који су нас просто опколили и, прекидајући један другог, позивали нас да седнемо за сто.
– Ја то не могу… Никад у животу нисам прекршио Велики Пост! – шапатом ће Зураб.
Али шта је требало да учинимо? Да ли је требало да почнемо да објашњавамо строгост поста током Страсне седмице, да тим људима, који су се од свег срца потрудили због нас, одржимо предавање о томе како се по црквеним правилима данас ни уље не користи, а камоли месо? Морам признати да тако нешто Зураб и ја нисмо могли очекивати ни у најгорим сновима… Обојица смо осећали да би сва та наша објашњења, ма колико била исправна, у том тренутку била много већи грех пред Богом, него ли потпуно непредвидиво кршење поста.
Зураб и ја смо за цео живот запамтили ту предивну трпезу препуну праве хришћанске љубави.
Наредних година имао сам прилике да с братијом нашег манастира често одлазим у Чеченију и у друге војне гарнизоне. Уколико би то наше путовање падало у време поста, унапред бисмо замолили да то узму у обзир кад је реч о храни.
[1] Ичкерија – тако се Чеченија звала у том кратком периоду.
Архимандрит Тихон (Шевкунов), НЕСВЕТИ А СВЕТИ
Са руског Божана Стојановић
извор: православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар