ПОНЕДЕЉАК
Свети Стефан говори: Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима... Какав ћете ми дом сазидати, говори Господ, или које је место за почивање моје? (Дап.7,48-49). Само нерукотворени храм срца може Бога да прими, као што је рекао Господ: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23). Ми не можемо да схватимо како се то дешава. Ипак, то је тако, јер је очигледно да тада Бог чини у нама да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13). И зато не расуђуј о томе, него само дај Господу срце своје, и при томе - дај без деобе. Он сам ће од њега себи да направи храм. Ако нешто не буде предато, неће моћи да се направи целовит храм. Јер, нешто ће бити трошно, нешто разбијено. И испашће, ако уопште нешто испадне, храм са развалинама, или без крова, или без врата. У таквом се, пак, храму не може живети. Ни Господ неће у њему пребивати. То ће бити храм само по имену, док ће на делу представљати само гомилу камења.
УТОРАК
Симон (врач) и сам поверова и крстивши се остаде код Филипа (Дап.8,13). И веровао је и крстио се, а ништа од њега није испало. Треба разумети да у устројству његове вере нешто није било у реду. Искрена вера је одрицање од свога ума. Ум треба да се оголи и да се као чиста табла принесе вери. Она ће се тада на њему уписати онаква каква јесте, без икаквих примеса страних мисли и утицаја. Међутим, када у уму остају његови ставови, по утиснућу вере појављује се мешавина утицаја: сазнање се ремети, налазећи се између утицаја вере и мудровања ума. Такав је био и Симон - образац свих јеретика; такви су и сви који са својим мудровањем ступају у област вере, како раније, тако и сада. Они се уплићу у веру, при чему од њих не излази ништа осим штете - за њих саме, ако пребивају у ћутању, или за друге - ако се та збрка не задржава само у њима, него излази на видело услед њихове жеђи да буду учитељи. Одатле увек произилази одређена група људи која мање или више греши у односу на веру, и која пројављује несрећну увереност у непогрешивост и бедно призивање свих да стану у ред за њом.
СРЕДА
Свети Петар говори Симону: Нема теби дела ни удела у овој речи, јер срце твоје није право пред Богом. Зато се покај од те злоће твоје, и моли се Богу да би ти се опростила помисао срца твога (Дап.8,21-22). Нема удела! А Симон није ни помислио да је отишао тако далеко. Он није урадио нешто видљиво, нити нешто неприлично, већ је само неисправно помислио. Та помисао је, међутим, апостола довела у недоумицу да ли ће му се она опростити чак и ако се покаје, и ако се буде молио Богу. Ето шта значи устројство срца и помисли које излазе из одређеног устројства! Човек по спољашности може изгледати једно, а изнутра може бити нешто сасвим друго. И то изнутра види само Бог и они којима открије Дух Божији који испитује срца. Са каквим страхом и дрхтањем треба, дакле, да градимо своје спасење! И како искрено и усрдно треба да се молимо Богу: Срце чисто сачини у мени и дух прав обнови у унутрашњости мојој (Пс.50): И на Суду може да се деси нешто страшно и незамисливо. Господ може рећи: "Не познајем вас", и то онима који не само да су били убеђени да су Божији, него су их и очи свих таквима виделе. А шта ће тек са нама бити? Стога можемо само да призивамо: "Спаси нас Господе, како сам знаш! Како сам знаш, подај спасоносно устројство срцу нашем!"
ЧЕТВРТАК
Свети Филип пита оглашеног: Да ли разумеш то што читаш? Он одговори: Како бих могао ако ме ко не упути? (Дап.8,3031). Како се често налазе у сличној ситуацији они који читају реч Божију и светоотачка дела! Оно што читају не улази им у главу. Ум не може читано да прими и обухвати. Једном речју, ради се о нечему што им је страно, о предметима из њима непознате области. Ето потребе за тумачем који разуме о чему је реч. Свети Филип је имао духа којим је и пророковао, те му није било тешко да протумачи оно што је било нејасно оглашеном. Тако је и са нама данас: треба да нађемо човека који би се налазио на таквом ступњу живота и знања да му неће бити тешко да протумачи тешкоће које за нас постоје у разумевању Писма, будући да поседује шири духовни хоризонт. Онај који стоји на нижем степену не види све што види онај који је на вишем. Стога он може само да нагађа. Може се десити да се нама нејасно место тиче предмета вишег степена, и да тумач кога смо нашли такође стоји на ступњу који је нижи од потребног за његово објашњење. Стога ни он неће моћи како треба да разјасни то место, већ ће га протумачити с обзиром на своје виђење, а ми ћемо и даље остати у тами што се њега тиче. И заиста је чудно како се прихватају тумачења Писма људи који су сасвим туђи области о којој се ради. И код њих ништа не испада како треба. Међутим, да се уздижу својим тумачењем - они не заборављају.
ПЕТАК
Свети Павле је у почетку ревносно бранио старозаветни поредак, јер је искрено веровао да се у његовој неизмењивости састоји безусловна воља Божија. Није ревновао због отачке вере, него зато што је сматрао да Богу службу приноси. У томе је био дух његовог живота - себе посветити Богу и све своје снаге посветити на вршење онога што је Њему угодно. Због тога је за његово преобраћање и за подстицање да остави старозаветно и да приђе новозаветном, било довољно очигледно му показати да Бог више неће Стари Завет него - Нови. Он је одмак своје благовољење пренео са једног на други. То се и догодило кад му се Господ јавио на путу за Дамаск. Тада је њему постало јасно да он своју ревност не усмерава где би требало и да не угађа Богу, већ да иде против Његове воље. Тај увид у значење његове делатности, уз помоћ благодати Божије, одмах је изменио његово стремљење, те је он узвикнуо: Господе, шта ћу да чиним? (Дап.9,6). И од тог момента је он сву своју ревност обратио на оно што му је било указано. Он више никада није заборавио тај догађај, него га се читавог свог живота са благодарношћу цећао, подгревајући њиме своју ревност и не штедећи снаге у делању за Господа свога. Тако раде, а тако и треба да раде сви они који су се искрено обратили Господу.
СУБОТА
Када је свети Павле почео да проповеда у Дамаску, сви су се чудили говорећи: Није ли ово онај што сатираше оне који призиваше Име ово? (Дап.9,21). То се увек дешава: они у чијој се среди ни неко обрати од неверја ка вери или од греха ка врлини, исказују чуђење због онога што се десило са обраћеним. "Код њега је све било као и код нас, а сад је одједном постало све другачије - и говор, и изглед, и поступци и мисли и подухвати и места кретања". То је као кад би неко ко је ишао на запад одједном променио свој правац и пошао на исток. Та два живота су супротна и један другог искључују. Ко би хтео да их сједини, или да споји у целину део из једног и део из другог, узалуд би губио време и труд, будући да не би имао никаквог успеха. Каква је ту заједница! Само они који не разумеју у чему је ствар, могу да говоре: "Због чега тако строго!"
НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ
Ето постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди (Јн.5,14). Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха, и због греха - остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи - зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао [духовну припрему].
извор: Светосавље
Свети Стефан говори: Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима... Какав ћете ми дом сазидати, говори Господ, или које је место за почивање моје? (Дап.7,48-49). Само нерукотворени храм срца може Бога да прими, као што је рекао Господ: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23). Ми не можемо да схватимо како се то дешава. Ипак, то је тако, јер је очигледно да тада Бог чини у нама да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13). И зато не расуђуј о томе, него само дај Господу срце своје, и при томе - дај без деобе. Он сам ће од њега себи да направи храм. Ако нешто не буде предато, неће моћи да се направи целовит храм. Јер, нешто ће бити трошно, нешто разбијено. И испашће, ако уопште нешто испадне, храм са развалинама, или без крова, или без врата. У таквом се, пак, храму не може живети. Ни Господ неће у њему пребивати. То ће бити храм само по имену, док ће на делу представљати само гомилу камења.
 |
| Манастир Вазнесење |
УТОРАК
Симон (врач) и сам поверова и крстивши се остаде код Филипа (Дап.8,13). И веровао је и крстио се, а ништа од њега није испало. Треба разумети да у устројству његове вере нешто није било у реду. Искрена вера је одрицање од свога ума. Ум треба да се оголи и да се као чиста табла принесе вери. Она ће се тада на њему уписати онаква каква јесте, без икаквих примеса страних мисли и утицаја. Међутим, када у уму остају његови ставови, по утиснућу вере појављује се мешавина утицаја: сазнање се ремети, налазећи се између утицаја вере и мудровања ума. Такав је био и Симон - образац свих јеретика; такви су и сви који са својим мудровањем ступају у област вере, како раније, тако и сада. Они се уплићу у веру, при чему од њих не излази ништа осим штете - за њих саме, ако пребивају у ћутању, или за друге - ако се та збрка не задржава само у њима, него излази на видело услед њихове жеђи да буду учитељи. Одатле увек произилази одређена група људи која мање или више греши у односу на веру, и која пројављује несрећну увереност у непогрешивост и бедно призивање свих да стану у ред за њом.
СРЕДА
Свети Петар говори Симону: Нема теби дела ни удела у овој речи, јер срце твоје није право пред Богом. Зато се покај од те злоће твоје, и моли се Богу да би ти се опростила помисао срца твога (Дап.8,21-22). Нема удела! А Симон није ни помислио да је отишао тако далеко. Он није урадио нешто видљиво, нити нешто неприлично, већ је само неисправно помислио. Та помисао је, међутим, апостола довела у недоумицу да ли ће му се она опростити чак и ако се покаје, и ако се буде молио Богу. Ето шта значи устројство срца и помисли које излазе из одређеног устројства! Човек по спољашности може изгледати једно, а изнутра може бити нешто сасвим друго. И то изнутра види само Бог и они којима открије Дух Божији који испитује срца. Са каквим страхом и дрхтањем треба, дакле, да градимо своје спасење! И како искрено и усрдно треба да се молимо Богу: Срце чисто сачини у мени и дух прав обнови у унутрашњости мојој (Пс.50): И на Суду може да се деси нешто страшно и незамисливо. Господ може рећи: "Не познајем вас", и то онима који не само да су били убеђени да су Божији, него су их и очи свих таквима виделе. А шта ће тек са нама бити? Стога можемо само да призивамо: "Спаси нас Господе, како сам знаш! Како сам знаш, подај спасоносно устројство срцу нашем!"
ЧЕТВРТАК
Свети Филип пита оглашеног: Да ли разумеш то што читаш? Он одговори: Како бих могао ако ме ко не упути? (Дап.8,3031). Како се често налазе у сличној ситуацији они који читају реч Божију и светоотачка дела! Оно што читају не улази им у главу. Ум не може читано да прими и обухвати. Једном речју, ради се о нечему што им је страно, о предметима из њима непознате области. Ето потребе за тумачем који разуме о чему је реч. Свети Филип је имао духа којим је и пророковао, те му није било тешко да протумачи оно што је било нејасно оглашеном. Тако је и са нама данас: треба да нађемо човека који би се налазио на таквом ступњу живота и знања да му неће бити тешко да протумачи тешкоће које за нас постоје у разумевању Писма, будући да поседује шири духовни хоризонт. Онај који стоји на нижем степену не види све што види онај који је на вишем. Стога он може само да нагађа. Може се десити да се нама нејасно место тиче предмета вишег степена, и да тумач кога смо нашли такође стоји на ступњу који је нижи од потребног за његово објашњење. Стога ни он неће моћи како треба да разјасни то место, већ ће га протумачити с обзиром на своје виђење, а ми ћемо и даље остати у тами што се њега тиче. И заиста је чудно како се прихватају тумачења Писма људи који су сасвим туђи области о којој се ради. И код њих ништа не испада како треба. Међутим, да се уздижу својим тумачењем - они не заборављају.
ПЕТАК
Свети Павле је у почетку ревносно бранио старозаветни поредак, јер је искрено веровао да се у његовој неизмењивости састоји безусловна воља Божија. Није ревновао због отачке вере, него зато што је сматрао да Богу службу приноси. У томе је био дух његовог живота - себе посветити Богу и све своје снаге посветити на вршење онога што је Њему угодно. Због тога је за његово преобраћање и за подстицање да остави старозаветно и да приђе новозаветном, било довољно очигледно му показати да Бог више неће Стари Завет него - Нови. Он је одмак своје благовољење пренео са једног на други. То се и догодило кад му се Господ јавио на путу за Дамаск. Тада је њему постало јасно да он своју ревност не усмерава где би требало и да не угађа Богу, већ да иде против Његове воље. Тај увид у значење његове делатности, уз помоћ благодати Божије, одмах је изменио његово стремљење, те је он узвикнуо: Господе, шта ћу да чиним? (Дап.9,6). И од тог момента је он сву своју ревност обратио на оно што му је било указано. Он више никада није заборавио тај догађај, него га се читавог свог живота са благодарношћу цећао, подгревајући њиме своју ревност и не штедећи снаге у делању за Господа свога. Тако раде, а тако и треба да раде сви они који су се искрено обратили Господу.
СУБОТА
Када је свети Павле почео да проповеда у Дамаску, сви су се чудили говорећи: Није ли ово онај што сатираше оне који призиваше Име ово? (Дап.9,21). То се увек дешава: они у чијој се среди ни неко обрати од неверја ка вери или од греха ка врлини, исказују чуђење због онога што се десило са обраћеним. "Код њега је све било као и код нас, а сад је одједном постало све другачије - и говор, и изглед, и поступци и мисли и подухвати и места кретања". То је као кад би неко ко је ишао на запад одједном променио свој правац и пошао на исток. Та два живота су супротна и један другог искључују. Ко би хтео да их сједини, или да споји у целину део из једног и део из другог, узалуд би губио време и труд, будући да не би имао никаквог успеха. Каква је ту заједница! Само они који не разумеју у чему је ствар, могу да говоре: "Због чега тако строго!"
НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ
Ето постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди (Јн.5,14). Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха, и због греха - остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи - зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао [духовну припрему].
извор: Светосавље
Нема коментара:
Постави коментар