Јеванђеље, које се
чита у недељама по Васкрсу у Источној Цркви, бави се сломљеношћу, надом и
исцељењем. Болести се најпре појављују као физичка обољења, као код раслабљеног
и слепог човека, а ипак Господ, Бог и Спаситељ Исус Христос је увек усредсређен
на душевно исцељење. Да, излечио је оне који су имали телесна обољења, али је
Његова превасходна брига била духовна немоћ и греховна болест. То се тако јасно
види у Његовој поруци раслабљеном: „Ето, постао си здрав! Више не греши, да ти
се што горе не догоди“. (Јн 5, 15). Значење великог празника Педесетнице,
силаска Светога Духа на Апостоле и ученике у горњој соби педесет дана по
Васкрсу, може нам дати увид у Господње усредсређивање на духовно исцељење.
Да бисмо разумели
значење Педесетнице и исцељења морамо се вратити на запис Св. Луке о Тајној
вечери, и Исусовој првосвештеничкој молитви на тој вечери, по речима Св.
Јована, док читамо Дванаест страсних јеванђеља на Велики четвртак Страсне
седмице. То је било на пасхалној вечери на којој је наш Господ, Бог и Спаситељ
променио обичан хлеб и вино у своје Тело, Крв, Душу и Божанство и којим је
заповедио, то јест послао своје Апостоле, а затим и њихове следбенике, да „ово
чине у мој спомен“. Сетите се Његових божанствених речи као што их бележи Св.
Лука (22): „И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: „Ово је
тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен.“ А тако и чашу по
вечери, говорећи: „Ова је чаша Нови завет у крви мојој, која се за вас излива.“
Напомињемо из Јеванђеља Светог јеванђелисте Јована, вољеног апостола, да Апостоли нису разумели значај онога што је Исус управо учинио. Исус каже да ће им послати Утешитеља, Духа Светога, али до доласка Духа Светога Апостоли и ученици ће остати слепи. Св. Јован бележи Исусове речи: "Ако ме љубите, заповести моје држите, и ја ћу умолити Оца и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примиити, јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сироте; доћи ћу к вама. А Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох", (Јн. 14, 15-18, 26).
Сведочанство о силаску Светога Духа на Педесетницу, дато је у празничној посланици, као што пише Св. Лука у Делима апостолским: "И кад се наврши педесет дана, бејаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху; и показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога..." (Дела 2, 1-4). А где су се пламени језици спустили? У срца оних који љубе Христа. Сам Исус је рекао: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети". (Мт. 5, 8). Уколико Бог дође и усели се у нас, обитаваће у нашим срцима.
Препрека за боговиђење долази из срца
"Који у мене верује, као што писмо рече, из његова тела потећи ће реке живе воде." Понекад када чујемо реч, често је узимамо здраво за готово. У модерној истраживачкој психологији овај процес се назива "навикавање". Навикавање се може сматрати прогресивним слабљењем одговора на поновљено увођење надражаја. Као надражај "реч" која се понавља постаје на практичан начин "мање значајна". Једна реч коју често чујемо у учењу отаца Цркве и у разним беседама и омилијама је "срце". У секуларном свету "срце" и његова сапутница, "љубав", су вероватно неке од најчешће коришћених речи у стиховима и песмама: постају тако честе, тако тривијалне. После неког времена ми узимамо такве исказе здраво за готово и ове речи постају тако бесмислене. Узмите у обзир савет Господњи окупљеном народу: "А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба прије но што заиштете од њега." (Мт 6, 7, 8). Понављање само по себи доноси "празнословље".
Чување срца
Тако не чине наши духовни оци. Они називају срце: средиштем људске личности (Св. Симеон Нови Богослов), извором живота и тела (Св. Никифор Монах), телом у самој унутрашњости тела и извором (како) добрих (тако) и лоших помисли (Св. Григорије Палама, Добротољубље IV), унутрашњим храмом срца (Св. Јован Карпатски, Добротољубље I), Христос обитава у срцу (Св. Исихије свештеник, Добротољубље I), силазећи у срце (Св. Симеон Нови Богослов, Добротољубље IV), и највећа је молитва срца (Св. Григорије Синајски, Добротољубље IV), Наше потребе у срцу Отац зна и пре него што Га замолимо. Што се тиче наших потреба Исус Христос је рекао: "А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово". (Мт. 6, 32).
Могло би се рећи да су духовни Оци Цркве сматрали да се срце исцељује чувањем његовог средишта. Свети Исихије свештеник нам говори о ономе што назива "обрезањем срца": "Чување ума је осматрачница која заповеда погледу на наш целокупан духовни живот". Добар светитељ такође тражи од нас да размишљамо о важности духовне осматрачнице да бисмо пазили и штитили град своје душе (своје срце). Самуило се присећа: "А Давид сеђаше међу двојим вратима, и стражар изиде на кров од врата, на зид, и подигавши очи своје угледа, а то један човек трчи..." (2 Сам. 18, 24). Морамо гледати, стражити, видети и расуђивати о томе шта ће повредити или излечити нашу душу. (Добротољубље I).
Ових неколико фраза изабраних из ризнице учења наших Светих Отаца садржи суштину поруке Господње: да чување срца доводи до обожења или просвећења. Може ли се то десити само од себе? Да ли је оно што је потребно за исцељење срца и само исцељење производ пуких људских напора? На дан Педесетнице Свети Дух је сишао на Апостоле и ученике, објаснивши им значење учења Господњег. Како је пригодно да нам у недељу Педесетнице Црква даје читање Јеванђеља које се бави суштином нашег спасења: срцем и како се оно мора разумети - не на неки површан људски начин већ као усредсређено стражење.
Разумевање срца
Као помоћ да на неки осмишљен начин разумемо шта је срце на овај људски начин, размотримо беседу Светог Јована Златоуста. Он описује човека који хвали другога због доброг изгледа, величанственог држања, богатства, лепе куће, фине одеће, и тако даље. Касније је светитељ рекао говорнику: "Зашто ми ништа ниси рекао о самом човеку? Ништа од онога што си ми рекао није о самом човеку." Шта би Бог видео у нама? Наша доброчинства или оно што чини да изгледамо добро? Да ли нас види како помажемо другима у Његово Име, или то радимо да се покажемо или због престижа? Обављамо ли то због славе? Да ли би нас видео како дајемо од себе другима или искоришћавамо или манипулишемо другима како бисмо побољшали своју сопствену моћ или задовољили своју пожуду? Давање милостиње, помагање другима, доброчинства или стицање титула не чине нас светима: већ је то оно што је у нашим срцима. Мртва вода може потећи и из нашег срца. Зар нам Исус није рекао: "Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца." (Лк. 6, 45). Међутим, Исус нам даје кључ о томе шта је "жива вода": "Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју." (Мк. 9, 40). Дакле, оно што чинимо у име Исусово је оно што ће се посветити и бити жива вода, а шта чинимо у своје име, из својих мотива, биће проклето и биће мртва вода. Као што је Исус обећао на дан Педесетнице, онима присутним, као и целокупној Цркви све до нас данас: "А Утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох". (Јн. 14, 26) "Блажени чисти срцем..." (Мт. 5, 8).
Свети Дух даје живот срцу
Право исцељење укључује Духа Светога, и то нам је Дух Свети обзнанио на дан Педесетнице. Наравно, Дух дела свуда и свеприсутан је. Запамтите Исусове речи: "Заиста, заиста вам кажем ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије" (Јн. 3, 5). Свети Јован Златоусти говори: "А благодат Духа никада не бива мала и оскудна већ велика, чудесна и достојна милосрђа Дародавчева. Да би означио ово непресушно напајање и неограничено дејство, Он га је назвао 'извором' и 'рекама', не једном реком већ бројним." (Свети Јован Златоусти, 51, Омилија на Јована, гл. 7; http://www.bulletin.goarch.org/quotes/index.asp).
Узмите у обзир речи Светог Григорија Богослова: "Ако заиста нешто треба сматрати великим и достојним величанства Божијег, што је било обећано или предато...погледајте ове чињенице: Христос се родио; Дух је његов Претеча. Крстио се; Дух сведочи. У искушењу је; Дух Га води. Он чини чуда; Дух их прати. Вазноси се; Дух заузима Његово место." (Свети Григорије Богослов, Пета богословска беседа; http://www. bulletin.goarch.org/quotes/index.asp). Свети Дух прати све што Христос ради, у ствари Света Тројица је једнодушна, једносушна и једнодејствујућа, иако остаје велика тајна - три лица увек делују у јединству. Где је Христос који исцељује, рођен од Оца, тамо је као што смо сазнали, Дух који исцељује. Као што нам каже Свети Григорије Назијански (2002): "Све што Бог активно обавља то Он (Дух Свети) обавља". И Светитељ нас подсећа: "Он открива, озарује, даје живот - или, радије, Он је апсолутна светлост и живот".
Свети Дух: Дух исцељења
Подсетимо се речи Светог Павла упућених Титу: "А када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим, којега изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашега, да бисмо, оправдани његовом благодаћу, постали наследници живота вечнога као што се надамо." (Тит 3, 4 - 7).
Света тајна јелеосвећења
Посланица Светог Јакова нам говори о Христовом послању презвитера да исцељује болесне: "Злопати ли се неко међу вама? Нека се моли Богу...Је ли ко весео? Нека пева Богу. Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере Цркве, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ, и ако је грехе учинио, опростиће му се." (Јак. 5, 13 - 15).
У Светој тајни јелеосвећења то се постиже помазањем светим уљем Духа Светога. Једна од молитава јелеосвећења гласи: "Да се овај јелеј благослови силом и дејством и наитијем Духа Светога..."
Исцељење: употреба свих Божијих дарова
Дар исцељивања није само ограничен на молитву, већ може бити и дар физичког исцељења. Свако исцељење се постиже дејством Светога Духа. Подсетите се писма Светог Павла Коринћанима, Свети Дух даје различите дарове:"...а другоме дарови исцељивања истим Духом; а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће." (1. Кор. 12, 9-11).
Црква као болница
Свети Јован Златоусти нам је представио идеју да је цела Црква Христова болница, тиме изражавајући јаснијим теолошким терминима однос између лечења тела и душе који су упражњавали разни исцелитељи. Прича о милосрдном Самарјанину је образац који је користио Св. Јован (Лк. 1, 33 и даље), где добри Самарјанин представља Христа који, као Велики лекар, долази до сломљеног човека (човека кога су претукли разбојници и који је лежао на путу) да би га излечио. Гостионица у коју је добри Самарјанин донео настрадалог човека је Црква. (Влахос, 1994).
Манастирске болнице
У IV веку Православна Црква је отворила разне установе за лечење, укључујући и домове за сиромашне, сирочад, старе и болнице (Демакис, 2004). Многе од ових установа су биле повезане са манастирима. Здравствени радници, лекари, медицинске сестре, тадашњи психолози су често и сами били монаси. Свети Василије Кесаријски (370 - 379) је био обучен у медицини, а каже се да је радио са монасима, служећи болеснима и немоћнима (Морели, 2006).
Свети Јован Златоусти као патријарх цариградски (390) користи богатство Цркве за отварање болница и других добротворних установа, због чега су му људи указивали велику љубав. У року од два века, брзи раст ових установа је захтевао државно финансирање иако је Црква и даље активно управљала и пружала негу. Цар Јустинијан је преселио најважније лекаре у болнице, што је увећало углед ових установа(Демакис 2004).
Исцељење на лажном темељу
Неки лекари, психолози, и други исцелитељи душе и тела су изградили интелектуални темељ своје праксе исцељивања на филозофском песку. Сетите се Исусових речи које нам је рекао Св, Матеј (7, 24-27). "Сваки, дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша ове речи моје и не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бејаше страшан."
Одлучио сам да користим модел личности Абрахама Маслова (1970), јер је он посебно сматрао да се (како их он назива) "религиозна људска искуства" у потпуности могу објаснити само природним средствима. Поглед Абрахама Маслова на религиозна искуства је у потпуној супротности са учењем Христа и Његове Цркве. Маслов сматра да духовна реалност не постоји. Његова песак - премиса јесте у томе што он сматра да је основа наших заблуда то што верујемо да Црква долази од Бога, као што кажу црквени духовни Оци. Ова премиса од песка заслепљује нас за реалност Божанске стварности и духовног виђења и узрок је нашег слепила.
Божија истина се не може видети због нашег духовног слепила
За Маслова, прелепа молитва Анафоре Литургије Светог Василија била би мит и плод човекове маште. Треба узети у обзир да је духовно виђење било темељ надахнутих речи Светог Василија којима он описује историју спасења:
Изагнао си га (људски род) Боже, из раја у овај свет и вратио си га у земљу од које је био узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твом...него си га по милосном обиљу самилости твоје посећивао на разне начине...Слао си Пророке; чинио си чудеса преко Светитеља твојих...одредио си нам Анђеле као чуваре. А кад се наврши пуноћа времена, говорио си нам самим Сином твојим...И очистивши нас водом, и осветивши нас Духом Светим даде себе у замену смрти...и сишавши крстом у Ад да собом испуни све и сва...и васкрсе из мртвих...сваком телу отвори пут у васкрсење из мртвих...предавши себе за живот света..."
Оно што Маслов назива "врхунским (граничним) искуствима", које означава као "трансценденцију", за њега су само психолошки догађаји, који се могу једноставно и у потпуности разумети, како каже, само науком. Парадоксално, постоји наговештај истине у Масловљевим идејама, али ту није у питању наука, већ лоша филозофија из фотеље и још горе разумевање духовног виђења. (Види Морели 2006).
Јер без Светог Духа, ниједна људска личност се не може бавити духовним богомислијем. Свети Максим Исповедник нам каже: "Баш као што је немогуће да очи виде опипљиве предмете без сунчеве светлости, тако се људски ум не може бавити духовним размишљањем без светлости Духа. Јер физичка светлост природно осветљава чула да би она могла схватити физичка тела; док духовна светлост обасјава ум да би се могао бавити размишљањем и тако схватити шта се крије иза чула." (Добротољубље II).
Црквени оци су нас упозорили да смо подложни заблудама и да их можемо погрешно примити као да долазе од Бога, или да будемо склони томе да потпуно негирамо Бога у свету. Маслов нема духовно виђење или увид у то да је Бог Дух. Бог не само да одржава свет и управља њиме, већ доноси свему исцељење уколико благоизволи. И Бог, и Његов јединородни Син и Његов Дух и Његово исцељење, може се само схватити ако се превазиђу гордост и охолост а тиме и прелашћеност.
Ово је тако прелепо описао Св. Григорије Синаит: "Прелест се пројављује...у облику умних слика и маштања...иако је њихов једини узрок и порекло увек охолост. Први облик, виђење уобразиље, проуроковано је самообманом; јер нас то наводи да припишемо божанско неком облику уобразље, чиме се обмањујемо кроз умне слике и машту: Ова прелест заузврат ствара богохуљење..." (Добротољубље IV).
Само смирени, какви су били Пророци, Апостоли и Свети оци, и они који су до данас надахнути Светим Духом, у стању су да осете пребивање Бога у средишту свог срца и Његово чудесно дејство на њих и свет који их окружује. Само они који имају духовно виђење могу се молити од срца коленопреклоном молитвом навечерњој Педесетнице:
"Ко је велики као Бог наш. Ти си Бог који чини чудеса."
Отуда, темељ, на камену сазидан, сваког исцељења јесте духовно виђење које је једино могуће Духом Светим.
Изворник: http://www. antiochian.org/node/17834
Превод: Милена Тејлор
Протојереј др Џорџ Морели је лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта службе Антиохијске православне архиепископије, (www. antioshian.org/counseling - ministries) и верски координатор (веза Антиохијске Архиепископије) Православног Удружења за медицину, психологију и религију. О. Џорџ је свештеник антиохијске православе цркве Св. Георгија, Сан Дијего, Калифорнија, САД.
Референце
1. Демакис Ј. (2004). Историјски преседани синергије: Удруживање медицине, ђаконата и светих тајни у време Византије. У књизи С. Мусе (ур.), Лазарево васкрсење: Целовито лечење у православном хришћанству. Бруклин, Масачусетс: Holy Cross Orthodox Press.
2.Маслов, А. Х. (1970), Мотивација и личност, Њујорк: Harper & Row.
3. Морели, Џ. (2006a, 08. мај), Православље и наука психологије
http.//www.orthodoxtoday,org/artisles6/MorelliHealing.php.
4. Морели, Џ. (2006, 21. децембар). Етос православног исцељења http://www, orthodoxytoday.org/articles6/MorelliHealing.php.
5. Свети Григорије Назијански (2002), О Богу и Христу. Крествуд, Њујорк: Штампарија Богословије Св. Владимира.
6. Палмер, Г. Е. Х, Шерард, П. & Вер, К. (Ур.) (1979). Добротољуље, том I: Цео текст приредили: Св. Никодим Светогорац и Св. Макарије Коринтски, Лондон: Faber and Faber.
7. Palmer, G.E.H, Sherrard, P.&Ware, K. (Eds.). (1995). Доботољубље, том IV: Цео текст приредили: Св. Никодим Светогорац и Св. Макарије Коринтски, Лондон: Faber and Faber.
8. Влахос, епископ Јеротеј, (1994). Православна психотерапија: Наука Отаца, Лавадија, Грчка: Манастир Рођења Пресвете Богородице.
9. Влахос, епископ Јеротеј, (1998), Ум Православне Цркве Лавадија, Грчка; Манастир Рођења Пресвете Богородице.
Напомињемо из Јеванђеља Светог јеванђелисте Јована, вољеног апостола, да Апостоли нису разумели значај онога што је Исус управо учинио. Исус каже да ће им послати Утешитеља, Духа Светога, али до доласка Духа Светога Апостоли и ученици ће остати слепи. Св. Јован бележи Исусове речи: "Ако ме љубите, заповести моје држите, и ја ћу умолити Оца и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примиити, јер га не види, нити га познаје: а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити. Нећу вас оставити сироте; доћи ћу к вама. А Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох", (Јн. 14, 15-18, 26).
Сведочанство о силаску Светога Духа на Педесетницу, дато је у празничној посланици, као што пише Св. Лука у Делима апостолским: "И кад се наврши педесет дана, бејаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху; и показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога..." (Дела 2, 1-4). А где су се пламени језици спустили? У срца оних који љубе Христа. Сам Исус је рекао: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети". (Мт. 5, 8). Уколико Бог дође и усели се у нас, обитаваће у нашим срцима.
Препрека за боговиђење долази из срца
"Који у мене верује, као што писмо рече, из његова тела потећи ће реке живе воде." Понекад када чујемо реч, често је узимамо здраво за готово. У модерној истраживачкој психологији овај процес се назива "навикавање". Навикавање се може сматрати прогресивним слабљењем одговора на поновљено увођење надражаја. Као надражај "реч" која се понавља постаје на практичан начин "мање значајна". Једна реч коју често чујемо у учењу отаца Цркве и у разним беседама и омилијама је "срце". У секуларном свету "срце" и његова сапутница, "љубав", су вероватно неке од најчешће коришћених речи у стиховима и песмама: постају тако честе, тако тривијалне. После неког времена ми узимамо такве исказе здраво за готово и ове речи постају тако бесмислене. Узмите у обзир савет Господњи окупљеном народу: "А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба прије но што заиштете од њега." (Мт 6, 7, 8). Понављање само по себи доноси "празнословље".
Чување срца
Тако не чине наши духовни оци. Они називају срце: средиштем људске личности (Св. Симеон Нови Богослов), извором живота и тела (Св. Никифор Монах), телом у самој унутрашњости тела и извором (како) добрих (тако) и лоших помисли (Св. Григорије Палама, Добротољубље IV), унутрашњим храмом срца (Св. Јован Карпатски, Добротољубље I), Христос обитава у срцу (Св. Исихије свештеник, Добротољубље I), силазећи у срце (Св. Симеон Нови Богослов, Добротољубље IV), и највећа је молитва срца (Св. Григорије Синајски, Добротољубље IV), Наше потребе у срцу Отац зна и пре него што Га замолимо. Што се тиче наших потреба Исус Христос је рекао: "А зна и Отац ваш небески да вама треба све ово". (Мт. 6, 32).
Могло би се рећи да су духовни Оци Цркве сматрали да се срце исцељује чувањем његовог средишта. Свети Исихије свештеник нам говори о ономе што назива "обрезањем срца": "Чување ума је осматрачница која заповеда погледу на наш целокупан духовни живот". Добар светитељ такође тражи од нас да размишљамо о важности духовне осматрачнице да бисмо пазили и штитили град своје душе (своје срце). Самуило се присећа: "А Давид сеђаше међу двојим вратима, и стражар изиде на кров од врата, на зид, и подигавши очи своје угледа, а то један човек трчи..." (2 Сам. 18, 24). Морамо гледати, стражити, видети и расуђивати о томе шта ће повредити или излечити нашу душу. (Добротољубље I).
Ових неколико фраза изабраних из ризнице учења наших Светих Отаца садржи суштину поруке Господње: да чување срца доводи до обожења или просвећења. Може ли се то десити само од себе? Да ли је оно што је потребно за исцељење срца и само исцељење производ пуких људских напора? На дан Педесетнице Свети Дух је сишао на Апостоле и ученике, објаснивши им значење учења Господњег. Како је пригодно да нам у недељу Педесетнице Црква даје читање Јеванђеља које се бави суштином нашег спасења: срцем и како се оно мора разумети - не на неки површан људски начин већ као усредсређено стражење.
Разумевање срца
Као помоћ да на неки осмишљен начин разумемо шта је срце на овај људски начин, размотримо беседу Светог Јована Златоуста. Он описује човека који хвали другога због доброг изгледа, величанственог држања, богатства, лепе куће, фине одеће, и тако даље. Касније је светитељ рекао говорнику: "Зашто ми ништа ниси рекао о самом човеку? Ништа од онога што си ми рекао није о самом човеку." Шта би Бог видео у нама? Наша доброчинства или оно што чини да изгледамо добро? Да ли нас види како помажемо другима у Његово Име, или то радимо да се покажемо или због престижа? Обављамо ли то због славе? Да ли би нас видео како дајемо од себе другима или искоришћавамо или манипулишемо другима како бисмо побољшали своју сопствену моћ или задовољили своју пожуду? Давање милостиње, помагање другима, доброчинства или стицање титула не чине нас светима: већ је то оно што је у нашим срцима. Мртва вода може потећи и из нашег срца. Зар нам Исус није рекао: "Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца." (Лк. 6, 45). Међутим, Исус нам даје кључ о томе шта је "жива вода": "Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју." (Мк. 9, 40). Дакле, оно што чинимо у име Исусово је оно што ће се посветити и бити жива вода, а шта чинимо у своје име, из својих мотива, биће проклето и биће мртва вода. Као што је Исус обећао на дан Педесетнице, онима присутним, као и целокупној Цркви све до нас данас: "А Утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох". (Јн. 14, 26) "Блажени чисти срцем..." (Мт. 5, 8).
Свети Дух даје живот срцу
Право исцељење укључује Духа Светога, и то нам је Дух Свети обзнанио на дан Педесетнице. Наравно, Дух дела свуда и свеприсутан је. Запамтите Исусове речи: "Заиста, заиста вам кажем ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије" (Јн. 3, 5). Свети Јован Златоусти говори: "А благодат Духа никада не бива мала и оскудна већ велика, чудесна и достојна милосрђа Дародавчева. Да би означио ово непресушно напајање и неограничено дејство, Он га је назвао 'извором' и 'рекама', не једном реком већ бројним." (Свети Јован Златоусти, 51, Омилија на Јована, гл. 7; http://www.bulletin.goarch.org/quotes/index.asp).
Узмите у обзир речи Светог Григорија Богослова: "Ако заиста нешто треба сматрати великим и достојним величанства Божијег, што је било обећано или предато...погледајте ове чињенице: Христос се родио; Дух је његов Претеча. Крстио се; Дух сведочи. У искушењу је; Дух Га води. Он чини чуда; Дух их прати. Вазноси се; Дух заузима Његово место." (Свети Григорије Богослов, Пета богословска беседа; http://www. bulletin.goarch.org/quotes/index.asp). Свети Дух прати све што Христос ради, у ствари Света Тројица је једнодушна, једносушна и једнодејствујућа, иако остаје велика тајна - три лица увек делују у јединству. Где је Христос који исцељује, рођен од Оца, тамо је као што смо сазнали, Дух који исцељује. Као што нам каже Свети Григорије Назијански (2002): "Све што Бог активно обавља то Он (Дух Свети) обавља". И Светитељ нас подсећа: "Он открива, озарује, даје живот - или, радије, Он је апсолутна светлост и живот".
Свети Дух: Дух исцељења
Подсетимо се речи Светог Павла упућених Титу: "А када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим, којега изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашега, да бисмо, оправдани његовом благодаћу, постали наследници живота вечнога као што се надамо." (Тит 3, 4 - 7).
Света тајна јелеосвећења
Посланица Светог Јакова нам говори о Христовом послању презвитера да исцељује болесне: "Злопати ли се неко међу вама? Нека се моли Богу...Је ли ко весео? Нека пева Богу. Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере Цркве, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ, и ако је грехе учинио, опростиће му се." (Јак. 5, 13 - 15).
У Светој тајни јелеосвећења то се постиже помазањем светим уљем Духа Светога. Једна од молитава јелеосвећења гласи: "Да се овај јелеј благослови силом и дејством и наитијем Духа Светога..."
Исцељење: употреба свих Божијих дарова
Дар исцељивања није само ограничен на молитву, већ може бити и дар физичког исцељења. Свако исцељење се постиже дејством Светога Духа. Подсетите се писма Светог Павла Коринћанима, Свети Дух даје различите дарове:"...а другоме дарови исцељивања истим Духом; а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће." (1. Кор. 12, 9-11).
Црква као болница
Свети Јован Златоусти нам је представио идеју да је цела Црква Христова болница, тиме изражавајући јаснијим теолошким терминима однос између лечења тела и душе који су упражњавали разни исцелитељи. Прича о милосрдном Самарјанину је образац који је користио Св. Јован (Лк. 1, 33 и даље), где добри Самарјанин представља Христа који, као Велики лекар, долази до сломљеног човека (човека кога су претукли разбојници и који је лежао на путу) да би га излечио. Гостионица у коју је добри Самарјанин донео настрадалог човека је Црква. (Влахос, 1994).
Манастирске болнице
У IV веку Православна Црква је отворила разне установе за лечење, укључујући и домове за сиромашне, сирочад, старе и болнице (Демакис, 2004). Многе од ових установа су биле повезане са манастирима. Здравствени радници, лекари, медицинске сестре, тадашњи психолози су често и сами били монаси. Свети Василије Кесаријски (370 - 379) је био обучен у медицини, а каже се да је радио са монасима, служећи болеснима и немоћнима (Морели, 2006).
Свети Јован Златоусти као патријарх цариградски (390) користи богатство Цркве за отварање болница и других добротворних установа, због чега су му људи указивали велику љубав. У року од два века, брзи раст ових установа је захтевао државно финансирање иако је Црква и даље активно управљала и пружала негу. Цар Јустинијан је преселио најважније лекаре у болнице, што је увећало углед ових установа(Демакис 2004).
Исцељење на лажном темељу
Неки лекари, психолози, и други исцелитељи душе и тела су изградили интелектуални темељ своје праксе исцељивања на филозофском песку. Сетите се Исусових речи које нам је рекао Св, Матеј (7, 24-27). "Сваки, дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша ове речи моје и не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бејаше страшан."
Одлучио сам да користим модел личности Абрахама Маслова (1970), јер је он посебно сматрао да се (како их он назива) "религиозна људска искуства" у потпуности могу објаснити само природним средствима. Поглед Абрахама Маслова на религиозна искуства је у потпуној супротности са учењем Христа и Његове Цркве. Маслов сматра да духовна реалност не постоји. Његова песак - премиса јесте у томе што он сматра да је основа наших заблуда то што верујемо да Црква долази од Бога, као што кажу црквени духовни Оци. Ова премиса од песка заслепљује нас за реалност Божанске стварности и духовног виђења и узрок је нашег слепила.
Божија истина се не може видети због нашег духовног слепила
За Маслова, прелепа молитва Анафоре Литургије Светог Василија била би мит и плод човекове маште. Треба узети у обзир да је духовно виђење било темељ надахнутих речи Светог Василија којима он описује историју спасења:
Изагнао си га (људски род) Боже, из раја у овај свет и вратио си га у земљу од које је био узет, устројавајући му спасење кроз поновно рођење у самом Христу твом...него си га по милосном обиљу самилости твоје посећивао на разне начине...Слао си Пророке; чинио си чудеса преко Светитеља твојих...одредио си нам Анђеле као чуваре. А кад се наврши пуноћа времена, говорио си нам самим Сином твојим...И очистивши нас водом, и осветивши нас Духом Светим даде себе у замену смрти...и сишавши крстом у Ад да собом испуни све и сва...и васкрсе из мртвих...сваком телу отвори пут у васкрсење из мртвих...предавши себе за живот света..."
Оно што Маслов назива "врхунским (граничним) искуствима", које означава као "трансценденцију", за њега су само психолошки догађаји, који се могу једноставно и у потпуности разумети, како каже, само науком. Парадоксално, постоји наговештај истине у Масловљевим идејама, али ту није у питању наука, већ лоша филозофија из фотеље и још горе разумевање духовног виђења. (Види Морели 2006).
Јер без Светог Духа, ниједна људска личност се не може бавити духовним богомислијем. Свети Максим Исповедник нам каже: "Баш као што је немогуће да очи виде опипљиве предмете без сунчеве светлости, тако се људски ум не може бавити духовним размишљањем без светлости Духа. Јер физичка светлост природно осветљава чула да би она могла схватити физичка тела; док духовна светлост обасјава ум да би се могао бавити размишљањем и тако схватити шта се крије иза чула." (Добротољубље II).
Црквени оци су нас упозорили да смо подложни заблудама и да их можемо погрешно примити као да долазе од Бога, или да будемо склони томе да потпуно негирамо Бога у свету. Маслов нема духовно виђење или увид у то да је Бог Дух. Бог не само да одржава свет и управља њиме, већ доноси свему исцељење уколико благоизволи. И Бог, и Његов јединородни Син и Његов Дух и Његово исцељење, може се само схватити ако се превазиђу гордост и охолост а тиме и прелашћеност.
Ово је тако прелепо описао Св. Григорије Синаит: "Прелест се пројављује...у облику умних слика и маштања...иако је њихов једини узрок и порекло увек охолост. Први облик, виђење уобразиље, проуроковано је самообманом; јер нас то наводи да припишемо божанско неком облику уобразље, чиме се обмањујемо кроз умне слике и машту: Ова прелест заузврат ствара богохуљење..." (Добротољубље IV).
Само смирени, какви су били Пророци, Апостоли и Свети оци, и они који су до данас надахнути Светим Духом, у стању су да осете пребивање Бога у средишту свог срца и Његово чудесно дејство на њих и свет који их окружује. Само они који имају духовно виђење могу се молити од срца коленопреклоном молитвом навечерњој Педесетнице:
"Ко је велики као Бог наш. Ти си Бог који чини чудеса."
Отуда, темељ, на камену сазидан, сваког исцељења јесте духовно виђење које је једино могуће Духом Светим.
Изворник: http://www. antiochian.org/node/17834
Превод: Милена Тејлор
Протојереј др Џорџ Морели је лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта службе Антиохијске православне архиепископије, (www. antioshian.org/counseling - ministries) и верски координатор (веза Антиохијске Архиепископије) Православног Удружења за медицину, психологију и религију. О. Џорџ је свештеник антиохијске православе цркве Св. Георгија, Сан Дијего, Калифорнија, САД.
Референце
1. Демакис Ј. (2004). Историјски преседани синергије: Удруживање медицине, ђаконата и светих тајни у време Византије. У књизи С. Мусе (ур.), Лазарево васкрсење: Целовито лечење у православном хришћанству. Бруклин, Масачусетс: Holy Cross Orthodox Press.
2.Маслов, А. Х. (1970), Мотивација и личност, Њујорк: Harper & Row.
3. Морели, Џ. (2006a, 08. мај), Православље и наука психологије
http.//www.orthodoxtoday,org/artisles6/MorelliHealing.php.
4. Морели, Џ. (2006, 21. децембар). Етос православног исцељења http://www, orthodoxytoday.org/articles6/MorelliHealing.php.
5. Свети Григорије Назијански (2002), О Богу и Христу. Крествуд, Њујорк: Штампарија Богословије Св. Владимира.
6. Палмер, Г. Е. Х, Шерард, П. & Вер, К. (Ур.) (1979). Добротољуље, том I: Цео текст приредили: Св. Никодим Светогорац и Св. Макарије Коринтски, Лондон: Faber and Faber.
7. Palmer, G.E.H, Sherrard, P.&Ware, K. (Eds.). (1995). Доботољубље, том IV: Цео текст приредили: Св. Никодим Светогорац и Св. Макарије Коринтски, Лондон: Faber and Faber.
8. Влахос, епископ Јеротеј, (1994). Православна психотерапија: Наука Отаца, Лавадија, Грчка: Манастир Рођења Пресвете Богородице.
9. Влахос, епископ Јеротеј, (1998), Ум Православне Цркве Лавадија, Грчка; Манастир Рођења Пресвете Богородице.
Нема коментара:
Постави коментар