Свети владика Николај, ОБНОВА МАНАСТИРА ЈОВАЊА

Боже мили а Боже једини

Што кроз Христа грешнике усини,

Боже мили, на свему Ти хвала.

Што се оно чује од Каблара,

Оно блеје под планином овце,

Под Кабларом наспрам Овчара

Кано стадо без свога пастира.

Заспао им Витор чобанине

Крај Мораве реке водоплавне

А на камен положио главу;

Спава Витор на зеленој трави,

Ал, немирно ка' у некој страви.

Манастир Јовање, Овчар Бања

1.

У сну му се свети Јован јави,

Руке су му свијетли чираци,

Прсти су му свјеће запаљене,

Лице му је као пламен бјели,

Рекао би огрнут је сунцем;

Па Витори светац бесједио:

„Почуј мене Витор чобанине

„Да ти речем тајне из давнине,

„Што је некад свима знано било,

„Знано било па се загубило.

„Ту ђе лежиш и санак боравиш,

Ту је негда моја црква била,

„Некад била па се разградила,

„Кад Србијом владаше султани,

Полумјесец над Крстом попираше,

„Вражја сила Христу се ругаше

„Због гријеха ваших прађедова,

„него чуј ме чобанине млади,

„Заповјед је од Бога вишњега

„Да ми моју ти обновиш цркву

„На темељу на коме је била“.

2.

Кад то чуо Витор чобанине

Са страхом је 'вако запитао:

„Кажи мени грјешну, недостојну,

„Како ћу те звати по имену

„Јер код нас је обичај од старих,

„Кад сретнемо за име питамо,

„С ким зборимо да му име знамо,

„Још ми реци, свече непознати,

„Са чим ћу ти сазидати цркву

„Кад ја немам паре ни динара

„Сем ајлука од мог господар,

„Мален ајлук што му овце пасем,

„Један дукат на годину дана,

„Један дукат и двоји опанци“.

Ал' му светац 'вако одговара:

„Почуј мене Витор чобанине,

„Кад ме питаш право да ти кажем;

„Ја сам главом Крститељ Јоване

„Што но Христа крсти у Јордану

„И за правду што положи главу.

„Ту је негда моја црква била,

„Божја слава у њој се славила,

„Бајна црква међ' црквама бајним,

„Сјајна звјезда међ' звјездама сјајним,

„Међ' дванаест српских манастира

„Заштићених са два див близанца

„Крш – Кабларом и Зелен – Овчаром,

Црква моја чудесна прилика,

Бјела црква сва од тесаника,

„Ту се име моје спомињало,

„А на уста многијех монаха

„Пред свијетом пуких сиромаха,

„Сад на небу вјечних богаташа.

„Ту на смјену Богу послужише,

„Вишњем Богу и српскоме роду,

„Вјек за вјеком, појас за појасом,

„Од земних се отресоше сласти,

„Од плотских се окупише страсти,

„Са сузама и са молитвама,

„Гледећи се на светог Јована;

„Ту су њине кости погребене,

„Кроз кости им проникнула трава,

„Проникнула коприва и боца,

„Нит ко кади нити их прелива.

„Где је некад свети олтар био

„Ту се змије под камењем крију,

„Ој чобане, зар не видиш јада,

„Кака пустош на том мјесту влада,

„Ко гођ прође свак окреће главу,

„А ко дође тај ухвати страву,

„Из далека друг казује другу,

„Отац дјеци шапће у потаји:

„Давно давним ту је црква била,

„Красна црква светог Јована,

„А Јована стид на небу гризеж“

„Пред анђели и пред светитељи,

„И пред војском Јовањских монаха,

„Што му с' име с пропашћу везује“.

3.

Кад то чуо Витор чобанине,

У сну га је срце забољело,

Од жалости сузе прољевао,

Па овако свецу бесједио:

„О велики и свети Јоване,

„Ја сам мален, од најмањи' мањи,

Сиромах сам, од просјака тањи,

„Али ево толико година

„Како чувам по Каблару овце,

„Ја три пута седмично доходим,

„Ову твоју светињу походим,

„Сваке среде, петка инеђеље,

„Сузе лијем, камење милујем,

„И одгоним змије у Мораву;

„Па што чињех, то ћу и чињети,

Ал' ти цркву зидати не могу,

„Свак ће рећи, неприлика то је,

„Да чобанин манастире зида,

„Како негда цари и царице;

„Газда ће ми службу отказати,

„Мој чобански ајлук одузети,

„И нико ме пожалити неће,

„Но свак рећи да сам полуђео

„Што се мјешам у послове царске.

„Но, молим те, велики Јоване,

„Не мути ми моје ведре дане,

„Туђе бреме не товари на ме,

„Манастир се не прави од сламе“.

4.

С пажњом слуша светитељ Јоване,

С пажњом слуша све што чобанин збори,

Па се благо на њег' осмјехнуо

И овако њему бесједио:

„Рјач је твоја мудра и разумна,

„Све је знано код нас на небеси,

„Па су знани и твоји подвизи,

„Што седмично по трипут долазиш

„И црквиште моје обилазиш,

Бога молиш, на кољена клечиш.

„Сузе рониш и змије прогониш.

Баш зато сам тебе изабрао

„И од Христа благослов добио

„Да ми цркву из гроба повратиш“.

  5.

  Опет збори Витор чобанине:

„Свече Божји, не срди се на ме,

„Ја сам нико и ја ништа не знам,

„Ал' када је с Божјим благословом

„И кад хоћеш да ти цркву градим,

„Ти ми јави некоје знамење,

„Да бих знао, да бих вјеровао

„А и другим да бих доказао“.

Тад му вели Крститељ Јоване:

„Нећу једно него три ти дајем,

„Три знамења ради вјеровања.

„Прво ти је овакво знамење,

„Кад се будеш из сна пробудио

„У десници ти ћеш имат цвијећа,

„Киту цвјећа од жутога смиља,

„То је цвјеће светога Јована,

„Јер што сувље то љепше мирише.

„Друго ти је овакво знамење,

„Кад се будеш из сна пробудио

„Змију шарку ти ћеш угледати

„С лјеве стране до лијеве руке,

„Спремила се да т' угризе руку.

„Но ти мани китом жутог смиља,

„Озго доље, с лијеве на десно,

„Крст  направи преко змије шарке,

„Од ње ће се створит павитина.

„Треће ти је овако знамење,

„Под каменом испод твоје главе,

„Ту ћеш наћи лонац жута злата,

„Со тим ћеш ми саградит цркву,

„Само пази, ђевојачки живи,

„Нит' се жени, нит' на жену гледи,

„Тјело стегни и језик устегни,

„Посте држи, молитве продужи,

„Јер кад будеш цркву обновио

„Обновићеш и монаштво старо,

„Бићеш монах и игуман први

„Обновљеног светога Јовања,

„Манастира светога Јована.

6.

Ај, овце блеје под Кабларом сурим,

Овце блеје, чобанина траже.

Кад се чобан од сна пробудио,

У десној му руци кита цвећа,

Добра кита од жутога смиља,

А на лијево кад се обазрео

Шарку змију љуту угледао,

Главу дигла, језик исплазила,

Само што га није упецнула.

Ману руком Витор чобанине,

Деном руком и са китом смиља

Озго доље, с лијева на десно,

Преко змије крст је укрстио,

Поста змија суха павитина.

Онда диже камен испод главе,

Под каменом лонац злата нађе,

Каква злата, старински' дуката,

Сваки вриједи по десет рушпија.

Не хтје момче ни бројати злато,

Него клече, молитву изрече:

„Хвала Теби, о Свевишњи Боже,

„Што гођ хоћеш све се Теби може,

„Хвала Теби на Твојему дару,

„Хвала Теби и светом Јовану,

„Подржи ме да Ти ја послужим,

„Макар мало да Ти се одужим

„За сва добра што си ми дариво“.

7.

Сваби овце Витор чобанине,

Оћера их своме господару,

Па му редом оде казивати

Све што му се догодило бјеше

Крај Мораве у мјесту Јовању.

Господар се његов уплашио

Па Витору вако бесједио:

„Иди, синко, врши Божју вољу,

„То нам неће бити на невољу,

„Ја ћу млађег чобанина наћи,

„А ти ћеш му бити чобанбаша,

„Ајлука ти укидати нећу,

„Нит' укидат' нити смањивати,

„Још ћу дати кола и волове

„Да ти вуку креча и камена

„И даваћу по двадесет ока

„Сваког дана љеба бијелога,

„Љеба, сира, ракије и вина

„За зидаре и за неимаре,

„Рабаџије и за кујунџије,

„За златаре и за позлатаре.

„Иди, синко, манастир Јовање,

„Нек' Србима буде радовање,

„Теби, синко, спомен и спасење“.

8.

Оде Витор да манастир зида,

Све га зида од камена љута,

Од камена и од креча врућа,

То се чудо на све стране чуло,

Свак се диви, свак се чуду чуди,

Са свих страна нагрнули људи,

Али нико не долази празан,

То за Србе била би саблазан.

Свак доноси што му је могуће,

Свак прилаже за спасење душе.

Кад је црква била довршена

И красотом св

Аком украшена,

По закону буде освјештана,

Тад владика што освјешта цркву

Замонаши Витор чобанина,

Чобанина, Јовањског ктитора,

Филимон му име надјенуо

По имену Божјег апостола.

А Филимон сабра богомољце

Све од Чачка и од Милановца,

Од Пожеге и од Ивањице,

Од Ужица и од Драгачева,

И од Босне и од Шумадије.

Па је од њих братство уредио,

Све монахе и јероминахе

И ђаконе, грлате славује,

Па са њима литурђије врши

И са њима по типику живи.

По типику светитеља Саве.

Сав се народ радује и диви

И прославља Бога Спаситеља

И Јована Божјег Крститеља.

Свети владика Николај, Сабрана дела, књига 11, Глас цркве, Шабац, 2013.