„Ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама...“ О празнику Вазнесења

   „А Господ им рече: (...) примићете силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дап. 1, 8).

   „И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке своје благослови их. И док их он благосиљаше, отступи од њих и узношаше се на небо“ (Лк. 24, 50-51).

   „И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових. И док нетремице гледаху за њим како иде на небо, гле, два човјека у хаљинама бијелим стадоше поред њих. И они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо“ (Дап 1, 9-11).

   „А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом. И бјеху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога“ (Лк 24, 52.53).

   Овим снажним речима Свети еванђелист Лука, на крају свог Евангелија и на почетку Дела апостолских, описује последње јављање васкрслог Господа својим ученицима. Као што казују ова два дела Светог Луке, Вазнесење Господње означава крај Христовог земаљског живота и почетак историје његових ученика, односно Цркве. Оно представља, да тако кажемо, везу, посредништво, спој, прелаз, између једног и другог периода Божијег спасоносног дела. Крај првог збивања отвара следеће.

   Тачно четрдесет дана пошто смо прославили и узвеличали, заједно са ученицима, Васкрсење Христово, у радосној атмосфери Његовог присуства, Црква нас позива да се духом преселимо на Маслинску гору да бисмо поздравили Господа који се вазноси на небо.

   Не знам да ли је читалац некада присуствовао служби Вазнесења или неком литургијском сабрању у величанственој цркви Свете Софије у Солуну. Велика купола храма је украшена дивним мозаиком из IX века. У средишту мозаика се налази Христос, окружен блистајућом славом, кога носе два ангела. Дванаест Апостола са Мајком Божијом у средини, који га окружују, са запрепашћењем гледају у небо. Све је чудесно својом величанственошћу. Два ангела им упућују речи које су записане у Делима апостолским: „Људи Галилејци, што стојите тако и гледате у небо?“

   Имамо утисак да су сви верни, који су сабрани испод великог свода, сједињени са Апостолима и да учествују са њима у овом необичном виђењу: Христос се узноси на небо, не одвајајући се од својих ученика; непрестано присутан у самој унутрашњости небеса, окружен славом која је сва од злата и из које севају муње. Он без престанка држи уздигнуте руке да би благословио Апостоле и своју Цркву. У ставу Апостола, у њиховим изразима и покретима приказаним на мозаику уочавамо овај сплет осећања која их обузимају и која се дотичу и срца верних који гледају славу Онога који се узноси на небо. Вазнесење Господње, у својој историјској реалности и као празник, управо и представља место изражавања снажних, сложених и противречних осећања. У том смислу и Црква разматра овај празник и изражава се у свом литургијском служењу.

   Преовладава осећање радости, славе, победе. Господ испуњава дело своје икономије спасења. Као победник Он се уздиже изнад земље коју је спасао. Отац га прима, ангели и људи славе у Њему Спаситеља. Прва стихира празничне вечерње службе изражава радост чудесног Господњег узношења: „Господ се узнесе на небо да би послао свету Утешитеља; Његов престо је готов на небесима, облаци су подножје Његовим ногама; ангели су задивљени гледајући Човека који их превазилази, Отац прима Онога који вечно обитава у Њему, Свети Дух преко својих гласника поручује: узвисите се врата, сви народи запљескајте рукама; Христос се вазнео онамо где је био на почетку.“

   Ова радост није подстакнута само Христовом славом; она је у исто време и радост људског спасења, јер се Господ узлазећи на небо, узноси заједно са људским телом, које је Његово обожено тело. Ово тело узлази на небо и заузима своје место са десне стране престола Божијег у тој мери да Христос постаје Претеча људског рода унебеској слави, као што је својим Васкрсењем постао Прворођени из мртвих.

   Он је узео на себе људску природу која је била изгубљена и подижући је он је привео „Богу Оцу“. Овај тријумф човека изражава једна химна вечерње службе: „Бог се уздиже усред клицања, Господ са гласом трубе, да би подигао пали Адамов лик, и са неба ће послати Духа Утешитеља, на освећење душа наших.“ (слава на стиховње стихире).

   Радост због Христове славе је помешана са жалошћу због растанка. Ову тугу ученика на изражајан начин описује четврта стихира вечерње службе: „Не остављај нас сироте, Учитељу, слуге своје, које си по милости својој заволео; него као што си нам обећао, пошаљи на нас свог Светог Духа, на просвећење душа наших.“

   Радост, жалост и у исто време нада: неће Господ оставити сироте Апостоле и Цркву. Послаће, по обећању, Духа Утешитеља да би био са њима и са нама до свршетка века. После славног Вазнесења следи Христов долазак у сили, о чему пева прва литијска стихира службе: „Ти који си се узнео на небо, одакле си и сишао, не остављај нас сироте Господе, него нека дође на нас Дух Твој који свету доноси мир; Господи, покажи свим људима дела моћи Твоје.“

   Празник  Вазнесења јесте тајна. То је тајна коју Црква живи не само на дан када се слави овај догађај, него сваки дан, у сваком тренутку свог живота, и коју живи и сваки верник, када подиже очи према небу тражећи свог Спаситеља. Он Га види како се узноси на небо, како седи са десне стране Оца, у божанственој слави, као што Га је видео првомученик Стефан (Дап. 7, 56). Он разме да су Његове руке подигнуте да би га благословиле, а речи упућене да би га охрабриле. Чује Га да гвори о молитви, о Утешитељевој утеси, о помоћи с висине; чује Га још да каже да јесте и да ће бити са њим до свршетка века. На тај начин верни добија снагу и храброст, постајући свестан Његовог сталног присуства, благости и благодати Светога Духа. Он води борбу живота на земљи, али „тражећи ствари с висине“, „размишљајући о стварима с висине“. Казаљка његовог компаса је окренута према небу „где је Христос с десне стране Бога“, према апостолу Павлу (Кол. 3, 1). Он је већ грађанин неба, јер је његова Глава, Христос, на небесима.

Изворник: Servise orthodohe de press, бр. 318, мај 2007.

Текст је преузет из зборника Духовно богослужење, Атина 1971. (на грчком), а настао је на основу радиотелефонског разговора са аутором.

Превод са француског: сестринство манастира Бања

СВЕТИГОРА, бр. 245, Васкрс, 2015.