Бог

   Тешко докучива тајна...Она стално одлази напред и скрива се од оног који се, како се чинило, већ приближио њеном познању. И ипак се Бог, Који се налази далеко од човека, креће близу њега. О, неизрецивог чуда! "Ја сам Бог Који се приближавам", говри Господ, "иако Својим бићем узмичем вашим чулима". И заиста је тако. Јер под којим именом се Нестворени може приближити ономе којег је Он створио? И опет, Он нас окружује Својом свемоћи...све време нас прати, стално нам чини добро, управља нама, присутан је поред нас, све нас подједнако грлећи. Због овога је и Мојсије, уверен да човек својом мудрошћу не може познати Бога, узвикнуо: "Покажи ми Себе" (2. Мојс. 23, 13). И покушао је он да уђе у мрак облака где је грмео глас Божији, тј. трудио се да схвати најдубље и непојмљиве идеке бића. Али Бог није ни у облаку, нити на неком другом месту. Он је изван простора, не подлеже границама времена, није обухваћен својствима ствари...Иако се назива Његовим престолом, небо Га ипак не може обухватити; Он тамо само почива, задовољан делом руку Својих.

Климент Александријски

Манастир Григоријат

   "Познати Оца и Творца ове Васељене није лако, а нашавши Га, ви опет нећете бити у стању да у Њему кажете свима, због тога што тајна Његовог учења није онаква као друга учења, она не може бити изражена речима", каже искрени пријатељ истине Платон. Он је, без сумње, чуо оно што је речено о Мојсију, у којем је такође живела мудрост: како је он, припремајући се да узиђе на гору да би лицем у лице сагледао ту највеличанственију од свих тајни које се разумом могу појмити, био приморан да забрани народу да иде за тим неизрецивим откровењима. И када Свето Писмо каже: "А Мојсије приступи к мраку у којем беше Бог" (2. Мојс. 20, 21), ове су речи за човека, способног да разуме, означавале да се Бог не може видети очима и да не може бити представљен речју људском.

                                                                 Климент Александријски

   Њему, као свеопштем Узроку, доликује приписивати све особине истинског и на још приличнији начин их одрицати, с обзиром на то да је Он изнад свега...И при томе не треба сматрати да одрицање противречи потврђивању, пошто је Он у великој мери изнад и испред...и сваког одрицања и потврђивања...Божанствени Мојсије је...тек након свеколиког очишћења зачуо многогласне трубе и угледао многу светлост која је чисти сијала, и разноврсне зраке. Након овога он је напустио масу и са изабраним свештеницима достигао је врх божанског успињања. Али и овде он није разговарао са Самим Богом, и није видео Њега Самог јер је Он невидљив, него само место Где је Он стајао. Ово, како се мени чини, указује да најбожанскији и најузвишенији од предмета сагледавања представљају само некакве очекиване изржаје подножја Онога Који све превазилази, уз помоћ којих се показује присуство Онога Који се ослања на умне врхунце Својих најсветијих места. И тада се Мојсије удаљује од свега видљивог и посматраног и прониче у заиста тајанствени мрак незнања, после чега прекида разумно опажање и бива у потпуној тами и слепилу, сав ван граница свега, не припадајући ни себи ни било чему другом.

                                                                   Дионисије Ареопагит

   Ми, дакле, тврдимо да је Узрок свега, будући да је изнад свега, и несуштински, и неживотни, и не бесловесни, да није лишен ума и да није тело, да нема ни лика, ни изгледа, или количине, или величине; не пребива ни на каквом месту, невидљив је, не поседује чулно осећање, не схвата нити бива схваћен; Њему није својствен неред, смућење и немир који побеђују страсти материје; Он није немоћан пошто није подложан чулним болестима, нема недостатка у светлости; ни промене, ни трулежности, ни раздељења, ни лишавања, ни изливања не трпи; и ништа друго од чулнога Он не представља нити садржи. Даље узлазећи кажемо да Он није душа, нити ум; Он нема ни маште, ни мишљења, ни речи, ни разумевања; Он није ни реч ни мисао; Он је неисказив речима и несхватљив; Он није ни број, ни ред, ни величина, ни ситница, ни једнакост, ни неједнакост, ни сличност, ни разлика; Он не стоји, не креће се, не борави у покоју, нема силе нити је сила, ни светлост; Он не живи нити је живот; Он није ни суштина, ни век, ни врема; Њему није својствено умно усвајање; Он није знање, ни истина, ни царство, ни премудрост; Он није једно ни јединство, није божанскост нити доброта; Он није дух у нама познатом смислу, није синовство, ни очинство, нити било шта друго од онога што је доступно нашем или било чијем опажању; Он није нешто од небића и није нешто од бића...Савршени и једини Узрок свега је изнад сваке тврдње, и Његово је преимућство изнад сваког одрицања, будући да је савршено од свега апстрахован и свему трансцедентан.

                                                                   Дионисије Ареопагит

   Дакле, да Бог постоји, то је јасно. А шта је Он по суштини и природи - то је потпуно несхватљиво и непознато...Нерођен и Беспочетан, и Непромењив, и Нетрулежан...- не означава оно што Бог јесте, већ оно што Он није. А онај који жели да каже о суштини нечега треба да објасни шта оно јесте, а не шта оно није. Међутим, рећи о Богу шта је Он по суштини, није могуће. Примереније је ( о Њему ) говорити кроз одрицање свега. Јер Он није нешто од онога што постоји као Она Који не - постоји, већ као Онај Који је изнад свега што постоји, и изнад самог бића...Дакле, Божанство је бескрајно и несазнативо. И у Њему су само ове две ствари - бескрајности и несхватљивости - схватљиво. А оно што о Богу говоримо потврдно не показује Његову природу, него оно што је око природе. Ако Га назовеш добрим, или праведним, или мудрим, или било чиме другим, нећеш рећи о Божијој природи, већ о ономе што је око те природе. Такође, нешто (од онога ) што се о Богу говори потврдно има значење превасходног негирања; као што, на пример, говорећи о мраку у односу на Бога ми не подразумевамо мрак, већ оно што није светлост, него је изнад светлости; говорећи о светлости подразумевамо оно што није мрак.

                                                                Преподобни Јован Дамаскин

   По Светом Писму, Бог спава (Пс. 43, 24), буди се (Дан. 9, 14), гневи се (5. Мојс. 11, 17), хода и за престо има херувиме (Ис. 37, 16)...Усклађујући са својим поимањем, ми смо и Божије назвали именима која смо узели од себе самих. Када Бог, из само Њему Самоме познатих разлога, прекида своје стварање и као да се не брине о нама, што значи да Он спава, због тога што наш сан представља сличну неактивност и небригу. Када, насупрто томе, изненада почне да чини добро, значи да се буди...Он кажњава, а ми смо од тога извели да се гневи, јер је код нас кажњавање последица гнева. Он дела час овде, час тамо, а по нашем мишљењу Он хода...Такође је свака друга Божија сила и сваки други Божији поступак код нас приказан нечим што је преузето од телесног.

                                                                    Свети Григорије Богослов

   Игуман Иларион (Алфејев), Тајна вере, Епархија жичка, Краљево, 2005.