Јован Крститељ је био Христов претеча. Управо он је дошао пре Њега да утре стазу, да исправи криви пут. Верујем да смо сада сви ми позвани да то исто урадимо када су у питању други људи, да им олакшамо да пронађу свој пут, и помогнемо да пронађу прави пут до Господа.
Желео бих да издвојим известан број одлика личности Светог Јована Крститеља које би, мислим, могле да нас науче нечему о нашем положају, шта треба да урадимо и у каквом душевном расположењу треба да будемо.
Пре свега, када отворите Јеванђеље Светог Марка проналазите да се Свети Јован Крститељ дефинише као пророк или гласник Божији. Толико се поистоветио с поруком, толико се сјединио с Божијом сопственом речју, коју треба да објави и донесе људима, да се више не може видети иза те поруке, нити се може чути мелодија његовог гласа иза сведока Божијег сопственог Дуга, који кроз њега громогласно говори.
Једно треба да научимо. Када преносимо поруку, сувише често се дешава да људи обрате више пажње на нас него на поруку која долази нашим посредством, јер се нисмо довољно поистоветили са оним што имамо да саопштимо. Да бисмо се поистоветили са поруком, морамо да читамо Јеванђеље, да га толико учинимо нама самима, а нас саме толико да учинимо Јеванђељем да када говоримо из самог Јеванђеља, у име Јеванђеља, то једноставно треба да буде – без обзира на то које речи користимо, а овде не мислим на цитате – Јеванђеље које говори, а ми треба да будемо као глас – Божији глас. Друго, да би достигао то стање да говори, а да се при том он сам не примети, већ да људи примећују само то да се потпуно претворио у поруку, у представу, у објаву, значило је да је прихватио да напусти све што себично ужива у стварима које је желео да има. Имао је чисто срце, бистар ум, непоколебљиву вољу, увежбано тело, потпуно је владао собом, тако да, када је порука стигла, њиме није овладао страх и ућуткао га. Једноставно, тромост тела, тромост ума, тромост срца не би требало да надвладају лакоћу и муњевиту моћ духа. То је, такође, наш задатак.
Не говорим сада о облицима аскетизма или о томе како се такво стање може постићи, али морамо да научимо да будемо слободни, а да бисмо били слободни морамо да овладамо собом. Ово је невероватно важно, и да бисмо то постигли морамо да научимо да гледамо и да учимо, али не само да гледамо људе и ситуације већ да гледамо Бога, учимо и слушамо. Послушност је најважнија. Да би се послушала воља Божија, потребно је вежбање. Воља Божија је лудило, воља Божија је парадоксална. Не можете се разложно придржавати Божије воље. Веома често се дешава да Он пре тражи дело лудости које се, иначе, не бисмо усудили да извршимо. Сетите се Аврама: Бог му је обећао сина и први у генерацији људи којих ће бити више од зрна песка на обали морској; и Аврам Му је веровао. А онда је Бог заповедио Авраму да Му принесе сина на жртву и он је то учинио. Није Му рекао: „То је противречно Твом претходном налогу, супротно је ономе што си ми обећао.“ Веровао је Господу, учинио је како је Господ у том тренутку рекао, и препустио Господу да испуни своје обећање како Он зна.
Ово се догађа и нама. Позвани смо да служимо из дана у дан, из тренутка у тренутак, према Божијој вољи откривеној у оном тренутку када разлика између хришћанског и само обичног рада лежи у чињеници да се рад мора планирати, један поступак не сме бити у противречности са другим. Нема повратка нити скретања. То мора да буде прави пут. Ако желимо да поступамо по вољи Божијој, морамо да будемо као Христос који слуша и објављује реч, који пажљиво и нетремице гледа у Бога на делу и, пошто је све видео, обавља поступак који Божија спремност, размишљање и богате стваралачке могућности подразумевају. Ово морамо научити, али да бисмо то урадили морамо да овладамо собом и постанемо способни да слушамо не само када се слажемо, не само када разумемо већ и када се стари Адам у нама понегде не слаже са Богом, или када нешто не можемо разумети, већ само рећи: „Верујем Ти, поступићи неразумно.“
Претеча има још једну особину. Сећате ли се шта је рекао: „Моје је да се смањујем, а Твоје је да растеш.“ Наша улога је да пробијамо прави пут; наша улога је да раскрчимо беспућа, да олакшамо пут, али пошто смо то обавили, морамо се склонити и допустити Господу живота, Њему за кога припремамо пут, да стигне величанствено или с понизношћу Христа, с једноставношћу Његовог уласка у Јерусалим. И морамо да будемо заборављени, јер све док се превелика пажња упућује нама, људи неће видети Христа.
Постоји начин на који је наше одсуство исто толико потребно слави и делу Бога, колико и наше присуство у неком другом тренутку.
Сетите се како се још дефинише Претеча. Када говори о себи, он каже да је младожењин пријатељ – онај који толико воли младу и младожењу да их сједињује, толико их воли да их штити, заштитник је њихове љубави, њихове присности, њиховог мира, њиховог сусрета, и позван је да споји младу и младожењу – Живог Бога и живу душу, а онда да стоји на стражи да би заштитио овај сусрет од сваког ометања, али не да буде учесник у том сусрету, већ да остане напољу; то је његов посебан облик љубави и службе. Истовремено, морамо такође да будемо спремни да се суочимо, у име младе и младожење којима служимо, у име ове тајне љубави, са доласком Царства, са победом Бога над свим што је смрт, зло, грех, раздвајање, злоба, а то је тако мало за меру и величину човека. Морамо да будемо спремни да човеку говоримо истину, Божију сопствену истину, а не своју.
Сетите се како је Претеча говорио Ироду, како је говорио мноштву људи. Да бисмо то могли, морамо имати углед, а то се не стиче ни титулом ни друштвеним положајем. Углед се стиче спајањем наше сопствене воље и Божије сопствене воље, наше сопствене речи и Божије сосптвене речи, нашег сопственог живота и Божијег соптвеног живота, нас и Њега. Тада можемо да говоримо и тада ће се наше речи прихватити, ма колико тешке, ма колико оштре, ма колико истините, ма колико дубоке, ма колико да раздвајају тело и душу, тада ће наше речи да буду исто тако речи љубави, јер је Божија реч увек реч која пружа истину и светлост, љубав и живот. А затим, морамо да будемо спремни да не видимо резултате свега што смо учинили. Умро је пошто је извршио свој задатак до краја, и пошто је испунио захтеве свог позива. Умро је од своје поруке, умро је од Божије истине, умро је зато што се поистоветио с поруком и истином, зато што је био младожењин пријатељ, и морао се повући да би младожењи све препустио.
На то морамо бити спремни. У свим случајевима, у вези са сваком душом, сваком групом, сваким догађајем, сваком ситуацијом, постоји овај тренутак када наилази претеча, и постоји тренутак када се он повлачи и нестаје – можда не физички, али у сећању људи, у њиховим срцима, у њиховим односима. Морамо да будемо спремни на то да нас никада не запамте, јер оно што се посејало речју тако је богато, тако надмоћно, да претеча, онај који је утро пут, онај који је орао, онај који је сејао, може да се заборави. То је радост. Радост је видети Христа, Господа како израста до своје пуне величине да заузме свој прави положај, да буде Цар, и Владар, и Господар, и Брат, и Спаситељ, и Радост, и Слобода оних до којих смо стигли и рекло: „Он стиже, отворите Му се.“ Ово се у Светом Писму назива покајањем или преобраћењем.
Сада ћу вам испричати шта свештеник каже људима на крају римокатоличке мисе. Он каже: „Одлазите.“ То је распуштање. Али шта је распуштање? Да ли је то једноставно обавештење да се служба завршила, да треба да се изађе из Цркве, а верници прилично двосмислено кажу: „Нека је хвала Богу.“
Не, не значи то. Распуштање значи да сте били на Гори преображења, видели сте славу Божију, били сте на путу за Дамаск, суочили сте се са Живим Богом, били сте горе, били сте ту и тамо у Галилеји и Јудеји, на свим тајанственим местима где човек сусреће Бога, и сада, пошто сте са Њим провели неколико дана, каже вам да сада, када вам је толико пружено идете, и да вас ваша радост никада неће напустити. То што сте стекли никада нећете да изгубите све док верујете. Идите сада, и ако сте истински открили радост, како можете да не пружите радост другима? Ако сте се заиста приближили истини, како је можете задржати за себе? Ако се у вама истински запалило нешто што је искра живота, зар ћете дозволити да та искра живота другима остане недоступна? То не значи да треба да идете унаоколо и свима причате о вери, или да употребљавате теолошке изразе. То значи да треба да идете у свој свет са озареношћу, са радошћу, са снагом због које ће вас свако гледати и рећи: „Он има нешто што до сада није имао. Да ли је истина да је Бог близу? Он има нешто што никада раније није имао, и што ја немам – радост, живот, извесност, нову храброст, нову смелу представу, где могу то да добијем?“
Људи ће вам исто рећи: „Луд си.“ У таквим случајевима, а много их је, одговарам: „Луд сам, али нешто ми је необично. Ви који сте мудри, обраћате се лудаку. Лудак је срећан, жив, а ви се осећате мртвим. Поделимо моју лудост, то је лудост Божија.“
Ви ћете сада кренути. Сада идите с Богом, с Њим на свим путевима, на свим друмовима. Можете играти на Гори Преображења, можете другима донети стварност живота. Нека вас у томе Бог благослови с радошћу. Не знам ниједну другу реч осим „с радошћу“ –идите с радошћу, пренесите радост, а онда сте пренели и све остало, јер Бог је Радост, Он је Живот, Он је Снага.
И нека вас Бог благослови, и не само вас већ свакога, вашу породицу, ваше пријатеље, све који су били овде и оне који нису, оне које ћете срести током свог живота – пренесите им искру.
Желео бих да издвојим известан број одлика личности Светог Јована Крститеља које би, мислим, могле да нас науче нечему о нашем положају, шта треба да урадимо и у каквом душевном расположењу треба да будемо.
Пре свега, када отворите Јеванђеље Светог Марка проналазите да се Свети Јован Крститељ дефинише као пророк или гласник Божији. Толико се поистоветио с поруком, толико се сјединио с Божијом сопственом речју, коју треба да објави и донесе људима, да се више не може видети иза те поруке, нити се може чути мелодија његовог гласа иза сведока Божијег сопственог Дуга, који кроз њега громогласно говори.
 |
| ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА фото: Православие. ру |
Једно треба да научимо. Када преносимо поруку, сувише често се дешава да људи обрате више пажње на нас него на поруку која долази нашим посредством, јер се нисмо довољно поистоветили са оним што имамо да саопштимо. Да бисмо се поистоветили са поруком, морамо да читамо Јеванђеље, да га толико учинимо нама самима, а нас саме толико да учинимо Јеванђељем да када говоримо из самог Јеванђеља, у име Јеванђеља, то једноставно треба да буде – без обзира на то које речи користимо, а овде не мислим на цитате – Јеванђеље које говори, а ми треба да будемо као глас – Божији глас. Друго, да би достигао то стање да говори, а да се при том он сам не примети, већ да људи примећују само то да се потпуно претворио у поруку, у представу, у објаву, значило је да је прихватио да напусти све што себично ужива у стварима које је желео да има. Имао је чисто срце, бистар ум, непоколебљиву вољу, увежбано тело, потпуно је владао собом, тако да, када је порука стигла, њиме није овладао страх и ућуткао га. Једноставно, тромост тела, тромост ума, тромост срца не би требало да надвладају лакоћу и муњевиту моћ духа. То је, такође, наш задатак.
Не говорим сада о облицима аскетизма или о томе како се такво стање може постићи, али морамо да научимо да будемо слободни, а да бисмо били слободни морамо да овладамо собом. Ово је невероватно важно, и да бисмо то постигли морамо да научимо да гледамо и да учимо, али не само да гледамо људе и ситуације већ да гледамо Бога, учимо и слушамо. Послушност је најважнија. Да би се послушала воља Божија, потребно је вежбање. Воља Божија је лудило, воља Божија је парадоксална. Не можете се разложно придржавати Божије воље. Веома често се дешава да Он пре тражи дело лудости које се, иначе, не бисмо усудили да извршимо. Сетите се Аврама: Бог му је обећао сина и први у генерацији људи којих ће бити више од зрна песка на обали морској; и Аврам Му је веровао. А онда је Бог заповедио Авраму да Му принесе сина на жртву и он је то учинио. Није Му рекао: „То је противречно Твом претходном налогу, супротно је ономе што си ми обећао.“ Веровао је Господу, учинио је како је Господ у том тренутку рекао, и препустио Господу да испуни своје обећање како Он зна.
Ово се догађа и нама. Позвани смо да служимо из дана у дан, из тренутка у тренутак, према Божијој вољи откривеној у оном тренутку када разлика између хришћанског и само обичног рада лежи у чињеници да се рад мора планирати, један поступак не сме бити у противречности са другим. Нема повратка нити скретања. То мора да буде прави пут. Ако желимо да поступамо по вољи Божијој, морамо да будемо као Христос који слуша и објављује реч, који пажљиво и нетремице гледа у Бога на делу и, пошто је све видео, обавља поступак који Божија спремност, размишљање и богате стваралачке могућности подразумевају. Ово морамо научити, али да бисмо то урадили морамо да овладамо собом и постанемо способни да слушамо не само када се слажемо, не само када разумемо већ и када се стари Адам у нама понегде не слаже са Богом, или када нешто не можемо разумети, већ само рећи: „Верујем Ти, поступићи неразумно.“
Претеча има још једну особину. Сећате ли се шта је рекао: „Моје је да се смањујем, а Твоје је да растеш.“ Наша улога је да пробијамо прави пут; наша улога је да раскрчимо беспућа, да олакшамо пут, али пошто смо то обавили, морамо се склонити и допустити Господу живота, Њему за кога припремамо пут, да стигне величанствено или с понизношћу Христа, с једноставношћу Његовог уласка у Јерусалим. И морамо да будемо заборављени, јер све док се превелика пажња упућује нама, људи неће видети Христа.
Постоји начин на који је наше одсуство исто толико потребно слави и делу Бога, колико и наше присуство у неком другом тренутку.
Сетите се како се још дефинише Претеча. Када говори о себи, он каже да је младожењин пријатељ – онај који толико воли младу и младожењу да их сједињује, толико их воли да их штити, заштитник је њихове љубави, њихове присности, њиховог мира, њиховог сусрета, и позван је да споји младу и младожењу – Живог Бога и живу душу, а онда да стоји на стражи да би заштитио овај сусрет од сваког ометања, али не да буде учесник у том сусрету, већ да остане напољу; то је његов посебан облик љубави и службе. Истовремено, морамо такође да будемо спремни да се суочимо, у име младе и младожење којима служимо, у име ове тајне љубави, са доласком Царства, са победом Бога над свим што је смрт, зло, грех, раздвајање, злоба, а то је тако мало за меру и величину човека. Морамо да будемо спремни да човеку говоримо истину, Божију сопствену истину, а не своју.
Сетите се како је Претеча говорио Ироду, како је говорио мноштву људи. Да бисмо то могли, морамо имати углед, а то се не стиче ни титулом ни друштвеним положајем. Углед се стиче спајањем наше сопствене воље и Божије сопствене воље, наше сопствене речи и Божије сосптвене речи, нашег сопственог живота и Божијег соптвеног живота, нас и Њега. Тада можемо да говоримо и тада ће се наше речи прихватити, ма колико тешке, ма колико оштре, ма колико истините, ма колико дубоке, ма колико да раздвајају тело и душу, тада ће наше речи да буду исто тако речи љубави, јер је Божија реч увек реч која пружа истину и светлост, љубав и живот. А затим, морамо да будемо спремни да не видимо резултате свега што смо учинили. Умро је пошто је извршио свој задатак до краја, и пошто је испунио захтеве свог позива. Умро је од своје поруке, умро је од Божије истине, умро је зато што се поистоветио с поруком и истином, зато што је био младожењин пријатељ, и морао се повући да би младожењи све препустио.
На то морамо бити спремни. У свим случајевима, у вези са сваком душом, сваком групом, сваким догађајем, сваком ситуацијом, постоји овај тренутак када наилази претеча, и постоји тренутак када се он повлачи и нестаје – можда не физички, али у сећању људи, у њиховим срцима, у њиховим односима. Морамо да будемо спремни на то да нас никада не запамте, јер оно што се посејало речју тако је богато, тако надмоћно, да претеча, онај који је утро пут, онај који је орао, онај који је сејао, може да се заборави. То је радост. Радост је видети Христа, Господа како израста до своје пуне величине да заузме свој прави положај, да буде Цар, и Владар, и Господар, и Брат, и Спаситељ, и Радост, и Слобода оних до којих смо стигли и рекло: „Он стиже, отворите Му се.“ Ово се у Светом Писму назива покајањем или преобраћењем.
Сада ћу вам испричати шта свештеник каже људима на крају римокатоличке мисе. Он каже: „Одлазите.“ То је распуштање. Али шта је распуштање? Да ли је то једноставно обавештење да се служба завршила, да треба да се изађе из Цркве, а верници прилично двосмислено кажу: „Нека је хвала Богу.“
Не, не значи то. Распуштање значи да сте били на Гори преображења, видели сте славу Божију, били сте на путу за Дамаск, суочили сте се са Живим Богом, били сте горе, били сте ту и тамо у Галилеји и Јудеји, на свим тајанственим местима где човек сусреће Бога, и сада, пошто сте са Њим провели неколико дана, каже вам да сада, када вам је толико пружено идете, и да вас ваша радост никада неће напустити. То што сте стекли никада нећете да изгубите све док верујете. Идите сада, и ако сте истински открили радост, како можете да не пружите радост другима? Ако сте се заиста приближили истини, како је можете задржати за себе? Ако се у вама истински запалило нешто што је искра живота, зар ћете дозволити да та искра живота другима остане недоступна? То не значи да треба да идете унаоколо и свима причате о вери, или да употребљавате теолошке изразе. То значи да треба да идете у свој свет са озареношћу, са радошћу, са снагом због које ће вас свако гледати и рећи: „Он има нешто што до сада није имао. Да ли је истина да је Бог близу? Он има нешто што никада раније није имао, и што ја немам – радост, живот, извесност, нову храброст, нову смелу представу, где могу то да добијем?“
Људи ће вам исто рећи: „Луд си.“ У таквим случајевима, а много их је, одговарам: „Луд сам, али нешто ми је необично. Ви који сте мудри, обраћате се лудаку. Лудак је срећан, жив, а ви се осећате мртвим. Поделимо моју лудост, то је лудост Божија.“
Ви ћете сада кренути. Сада идите с Богом, с Њим на свим путевима, на свим друмовима. Можете играти на Гори Преображења, можете другима донети стварност живота. Нека вас у томе Бог благослови с радошћу. Не знам ниједну другу реч осим „с радошћу“ –идите с радошћу, пренесите радост, а онда сте пренели и све остало, јер Бог је Радост, Он је Живот, Он је Снага.
И нека вас Бог благослови, и не само вас већ свакога, вашу породицу, ваше пријатеље, све који су били овде и оне који нису, оне које ћете срести током свог живота – пренесите им искру.
извор: Антоније Блум, Митрополит Сурошки, Бог и човек, Атос, Крагујевац, 2003.
Нема коментара:
Постави коментар