Био једном давно један стари светогорки монах који је много волео да чита Акатист Пресветој Богородици, толико много да га је читао и више пута на дан. Једном, када је стари монах читао акатист пред иконом Пресвете Богородице недалеко од свог манастира Зографа, у тренутку када је изговорио архангелски поздрав, изненада је зачуо глас Мајке Божије: "Радуј се и ти, старче Божији!". Уплашеном старцу Богородичин глас тихо је наставио: "Не бој се, но иди брзо у манастир и кажи игуману и братији да су непријатељи близу! Ко је раслабљен, нека се сакрије а који желе мученичке вијенце нека остану у манастиру. Само пожури!"(1).
Стари монах учинио је како му је речено и обавестио монахе о свему. Тако су у манастиру остала њих 26 заједно са игуманом и старцем, кога је икона пред којом је читао акатист, чудесно дочекала на капији манастира. Манастирску кулу, одакле су монаси славно одбили да признају папу за црквеног поглавара, исповедајући Господа Исуса Христа за главу Цркве, побеснели Латини запалише и све их сагореше. Док је кула горела, Свети Мученици појали су псалме и Акатист Пресветој Богородици. Тако су предали душе своје Господу 10/23. октобра 1283. године.
Чудотворну икону, која је обавестила старца о нападу, нашли су неповређену под развалинама у пепелу, на згаришту. Названа је Акатисна, а зографски монаси до дана данашњег после Свете литургије пред њом поју Акатист.
Ово је само један од многих примера из црквеног предања у коме јасно видимо велико благовољење Мајке Божије према појању акатиста у њену част. И не само то.
Да подсетимо да је тај акатист посвећен Пресветој Богородици једна од најславнијих и најлепших песама византијске књижевности(2).
Акатист на грчком значи несједелан, тј. означава песму за време чијег се појања у цркви, због важности њеног узвишеног садржаја, не седи већ стоји. Овај акатист се зове Благовештењски јер се у уводу говори о Благовестима. Иначе је то песма благодарности која је као заштитница Цариграда спасла свој град од непријатељске најезде Авара, Словена и Персијанаца 626. године. Ко је њен аутор поуздано не знамо. Приписује се неколиким византијским песницима VI и VII века па и неколицини каснијих(3). Највероватније је претпоставка да му је главни део саставио Роман Мелод а да је касније дописана уводна строфа у којој се благодари Пресветој Богородици што је заштитила Цариград.
Као песничка врста, акатист је сложен облик православне црквене поезије, утврђене структуре(4).
Како се, за разлику, од других изворних кондака(5), Акатист Богородици сачувао у православној црквеној служби, створене су под његовим утицајем и нове песме истог облика у византијској и старој словенској књижевности. У Српској Цркви већи интерес за акатист запажа се у XVI веку када се више акатиста преписује а настају и два изворна акатиста - Светом Сави (непознатог аутора) и Првомученику Стефану (зографа Лонгина)(6).
У црквеној служби, место акатиста је после шесте песме канона. У појединим српским рукописима уз наслов дела, поред упутства када треба читати и појати акатист на служби, можемо прочитати и напомену: "Подвизајуштеји се иноци појут а келијах својих јегда волет, љубве ради пресвјатије Богородице и подвига духовнаго" (Псалтир са тумачењима из средине XVII века).
Као штовидимо, акатист је јединствен богослужбени текст Православне Цркве и сачувао се управо у православној црквеној служби у којој се временом, не случајно, све више развија.
За акатист се може рећи да је то икона Светитеља насликана песничким језиком Цркве. Као песничко дело које сведочи Свето Предање Цркве, акатист представља, као и икона, духовну реалност испуњену силом онога о чему сведочи(7).
Дакле, акатист је ту не да нам исприча животопис Светитеља (историјски део текста), или дефинише истине вечног живота(догматски део текста), већ да нас приведе његовом преображеном, есхатолошком лику, да Светитеље умилостиви и оприсутни кроз молитвено заједничарење у благодатној сили вечне Божије љубави.
Зато смо и назвали акатист делом вере и изразом онога што је у Православљу суштинско а то је могућност опита, предукуса, благодатно-спасоносног учествовања у есхатолошкој стварности Царства Божијег, том "радосном и вечном Сабору гледања лицем к лицу", и "вечном радовању лику другога" (митрополит Амфилохије Радовић, Литургија и подвижништво).
"Човек у свему и иза свега иште и тражи сладост лица другог и вечну утеху од његовог гледања и општења с њим" (митрополит А. Радовић, исто). Овај "суштински вапај људског срца" свој узвишени израз добија управо у овој чудесној молитви Цркве - акатисту.
Управо зато је језгро формуле рефрена у акатисту херетизам "Радуј се!", који је преузет из најрадосније вести коју је Небо икада имало да упути земљи, из Благовести Архангелове Пресветој Дјеви: "Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом!". Радосна вест остаје главно значење, смисао акатиста као благовести о Царству Божијем, радосно учествовање у радости достојне званице на свадби Јагњетовој.
При појању акатиста није главна, дакле, молитва Светитељу да нам испуни неку прозбу, или да нам помогне у некој нашој потреби, већ благодарни принос "љубави ради пресвјатије Богородице", Господа и Светих Његових, а та љубав јесте главни смисао и циљ свих наших духовних подвига.
1. Овако почиње древна повест о страдању Светих мученика Зографских, у време византијског цара Михаила Палеолога који је са папом склопио злогласну унију 1274. год. Против уније светогорски монаси послали су цару протест и савет да се покаје и врати Православљу. Војска коју је папа послао у помоћ цару Михаилу против Бугара и Срба, продрла је на Свету Гору (1280) са циљем да на њој успостави власт папе, чинећи страшна варварства и злочине. Тада је већина монаха своје исповедање запечатила крвљу.
2. Детаљно тумачење садржаја Благовештенског акатиста види у: Митрополит Амфилохије Радовић, "Акатист Пресветој Богородици" у "У почетки бијаше слово", Цетиње, 2010, 378
3. Полазећи од главог догађаја одбране Цариграда и стилистичких анализа, претпоставља се за неколико писаца да би могли бити састављачи Акатиста: Роман Мелод, цариградски патријарх Сергије (610-683). Георгије Писида, његов савременик, цариградски патријарх Герман I (715 - 730), Јован Дамаскин (VIII век), Касија (IX век), никомидијски митрополит Георгије Сикелиот, патријарх Фотије (IX век).
4. Структура Благовештењског акатиста: после увудног кондака, 12 икоса укршта се са 12 кондака. Икоси се завршавају рефреном, такозваним херетизмом или радосним поздравом: "Радуј се, Невесто Неневестнаја!", што је још Роман Мелод употребио у 14. химни Богородичином Благовештењу. Кондаци се завршавају рефреном: "Алилуја!". Тако су 24 строфе поређане у алфабетском акростиху. Благовештењски акатист испеван је у ритамско- тонском стилу и поје се у осмом гласу.
5. Изворни кондак је реторичко развијена и драмски интонирана песничка проповед. Представља главни облик византијске химнографије у VI и VII веку, у њено златно доба, а највећи песник тог времена, Роман Мелод, испевао је око 1000 кондака. Разликује се од млађег кондака, песме од једне строфе која се налази иза шесте песме канона.
6. Преко раног латинског превода (IX век) Акатист Богородици донекле је утицао на латинску химнографију.
7. А. Шмеман, Историјски пут православља, Цетиње, 1994, 245-246.
Слађана Кадић
СВЕТИГОРА, бр, 247, Петровдан, 2015.
Стари монах учинио је како му је речено и обавестио монахе о свему. Тако су у манастиру остала њих 26 заједно са игуманом и старцем, кога је икона пред којом је читао акатист, чудесно дочекала на капији манастира. Манастирску кулу, одакле су монаси славно одбили да признају папу за црквеног поглавара, исповедајући Господа Исуса Христа за главу Цркве, побеснели Латини запалише и све их сагореше. Док је кула горела, Свети Мученици појали су псалме и Акатист Пресветој Богородици. Тако су предали душе своје Господу 10/23. октобра 1283. године.
Чудотворну икону, која је обавестила старца о нападу, нашли су неповређену под развалинама у пепелу, на згаришту. Названа је Акатисна, а зографски монаси до дана данашњег после Свете литургије пред њом поју Акатист.
Ово је само један од многих примера из црквеног предања у коме јасно видимо велико благовољење Мајке Божије према појању акатиста у њену част. И не само то.
Да подсетимо да је тај акатист посвећен Пресветој Богородици једна од најславнијих и најлепших песама византијске књижевности(2).
Акатист на грчком значи несједелан, тј. означава песму за време чијег се појања у цркви, због важности њеног узвишеног садржаја, не седи већ стоји. Овај акатист се зове Благовештењски јер се у уводу говори о Благовестима. Иначе је то песма благодарности која је као заштитница Цариграда спасла свој град од непријатељске најезде Авара, Словена и Персијанаца 626. године. Ко је њен аутор поуздано не знамо. Приписује се неколиким византијским песницима VI и VII века па и неколицини каснијих(3). Највероватније је претпоставка да му је главни део саставио Роман Мелод а да је касније дописана уводна строфа у којој се благодари Пресветој Богородици што је заштитила Цариград.
Као песничка врста, акатист је сложен облик православне црквене поезије, утврђене структуре(4).
Како се, за разлику, од других изворних кондака(5), Акатист Богородици сачувао у православној црквеној служби, створене су под његовим утицајем и нове песме истог облика у византијској и старој словенској књижевности. У Српској Цркви већи интерес за акатист запажа се у XVI веку када се више акатиста преписује а настају и два изворна акатиста - Светом Сави (непознатог аутора) и Првомученику Стефану (зографа Лонгина)(6).
У црквеној служби, место акатиста је после шесте песме канона. У појединим српским рукописима уз наслов дела, поред упутства када треба читати и појати акатист на служби, можемо прочитати и напомену: "Подвизајуштеји се иноци појут а келијах својих јегда волет, љубве ради пресвјатије Богородице и подвига духовнаго" (Псалтир са тумачењима из средине XVII века).
Као штовидимо, акатист је јединствен богослужбени текст Православне Цркве и сачувао се управо у православној црквеној служби у којој се временом, не случајно, све више развија.
За акатист се може рећи да је то икона Светитеља насликана песничким језиком Цркве. Као песничко дело које сведочи Свето Предање Цркве, акатист представља, као и икона, духовну реалност испуњену силом онога о чему сведочи(7).
Дакле, акатист је ту не да нам исприча животопис Светитеља (историјски део текста), или дефинише истине вечног живота(догматски део текста), већ да нас приведе његовом преображеном, есхатолошком лику, да Светитеље умилостиви и оприсутни кроз молитвено заједничарење у благодатној сили вечне Божије љубави.
Зато смо и назвали акатист делом вере и изразом онога што је у Православљу суштинско а то је могућност опита, предукуса, благодатно-спасоносног учествовања у есхатолошкој стварности Царства Божијег, том "радосном и вечном Сабору гледања лицем к лицу", и "вечном радовању лику другога" (митрополит Амфилохије Радовић, Литургија и подвижништво).
"Човек у свему и иза свега иште и тражи сладост лица другог и вечну утеху од његовог гледања и општења с њим" (митрополит А. Радовић, исто). Овај "суштински вапај људског срца" свој узвишени израз добија управо у овој чудесној молитви Цркве - акатисту.
Управо зато је језгро формуле рефрена у акатисту херетизам "Радуј се!", који је преузет из најрадосније вести коју је Небо икада имало да упути земљи, из Благовести Архангелове Пресветој Дјеви: "Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом!". Радосна вест остаје главно значење, смисао акатиста као благовести о Царству Божијем, радосно учествовање у радости достојне званице на свадби Јагњетовој.
При појању акатиста није главна, дакле, молитва Светитељу да нам испуни неку прозбу, или да нам помогне у некој нашој потреби, већ благодарни принос "љубави ради пресвјатије Богородице", Господа и Светих Његових, а та љубав јесте главни смисао и циљ свих наших духовних подвига.
1. Овако почиње древна повест о страдању Светих мученика Зографских, у време византијског цара Михаила Палеолога који је са папом склопио злогласну унију 1274. год. Против уније светогорски монаси послали су цару протест и савет да се покаје и врати Православљу. Војска коју је папа послао у помоћ цару Михаилу против Бугара и Срба, продрла је на Свету Гору (1280) са циљем да на њој успостави власт папе, чинећи страшна варварства и злочине. Тада је већина монаха своје исповедање запечатила крвљу.
2. Детаљно тумачење садржаја Благовештенског акатиста види у: Митрополит Амфилохије Радовић, "Акатист Пресветој Богородици" у "У почетки бијаше слово", Цетиње, 2010, 378
3. Полазећи од главог догађаја одбране Цариграда и стилистичких анализа, претпоставља се за неколико писаца да би могли бити састављачи Акатиста: Роман Мелод, цариградски патријарх Сергије (610-683). Георгије Писида, његов савременик, цариградски патријарх Герман I (715 - 730), Јован Дамаскин (VIII век), Касија (IX век), никомидијски митрополит Георгије Сикелиот, патријарх Фотије (IX век).
4. Структура Благовештењског акатиста: после увудног кондака, 12 икоса укршта се са 12 кондака. Икоси се завршавају рефреном, такозваним херетизмом или радосним поздравом: "Радуј се, Невесто Неневестнаја!", што је још Роман Мелод употребио у 14. химни Богородичином Благовештењу. Кондаци се завршавају рефреном: "Алилуја!". Тако су 24 строфе поређане у алфабетском акростиху. Благовештењски акатист испеван је у ритамско- тонском стилу и поје се у осмом гласу.
5. Изворни кондак је реторичко развијена и драмски интонирана песничка проповед. Представља главни облик византијске химнографије у VI и VII веку, у њено златно доба, а највећи песник тог времена, Роман Мелод, испевао је око 1000 кондака. Разликује се од млађег кондака, песме од једне строфе која се налази иза шесте песме канона.
6. Преко раног латинског превода (IX век) Акатист Богородици донекле је утицао на латинску химнографију.
7. А. Шмеман, Историјски пут православља, Цетиње, 1994, 245-246.
Слађана Кадић
СВЕТИГОРА, бр, 247, Петровдан, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар