И као свештеници и као родитељи непрекидно се сретамо са изазовом васпитања деце. У нашем одрастању, и свештеничком и родитељском, дубоко смо замишљени и запитани над овом великом тајном, тајном васпитања деце. Васпитање је велика тајна, јер је свако дете велика тајна. Извести дете на прави пут, направити од њега човека, хришћанина, данас свима нама представља велики изазов. То је оно што нам окупира пажњу од самог зачећа детета. Док деца одрастају, питамо се и преиспитујемо - да ли их правилно васпитавамо, да ли их на прави пут изводимо, да ли им ми пружамо добар пример? Покушаћемо да пренесемо нека искуства и поуке које нам је по овим питањима оставио новопројављени светитељ Цркве Христове, старац Порфирије Кавсокаливит. Осврнућемо се на три главна "начина" васпитања, које је у свакој прилици када је било речи о овој теми Светитељ истицао. То су љубав, светост и молитва.
Љубав и светост
Старац Порфирије је често понављао да васпитање почиње од тренутка зачећа детета. Чак и пре зачећа - у љубавној заједници супружника у којој ће се дете зачети. Дакле, васпитање деце почиње већ у утроби мајчиној, у којој ембрион (дете) чује и осећа, и живи. Оно чује и осеча свет око себе иако му ум још није развијен; гледа га мајчиним очима, разуме њене покрете. Ако мајка осећа тугу, бол, страх, узнемиреност, исто то осећа и дете. Ако мајка не жели дете, ако га не воли, оно то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Али ако су осећања супротна, тј. ако мајка осећа радост, мир а пре свега љубав, та се осећања преносе на дете. Ова осећања, по старцу Порфирију, треба да постану и јесу темељ правог и истинског васпитања. Стога мајка треба много да "воли своје још нерођено чедо, да милује стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом".
Одлазак на службе Божије, а пре свега на Свету литургију, редовно причешћивање и учествовање у светотајонском животу Цркве, најбољи је темељ васпитања деце, јер је то и сам врхунац и главни смисао црквеног живота. Читање лепе и корисне литературе, слушање квалитетне и садржајне муике, шетње природом, чињење добрих дела и остали смислени и садржајни тренуци, надовезујући се на горе поменуто, доводе до светости коју осећа дете у мајчиној утроби. То је и њој самој на корист, али чинећи тако она се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би то њено будуће дете постало што светије и да би од самог почетка имало светост као основу живота.
Светост родитељског живота јесте најбољи васпитач детета и по његовом рођењу, наставља отац Порфирије. Јер што су родитељи светији и што је њихова међусобна љубав јача, то светост и љубав боље и темељније осећају и имају деца. Ако нема светости и ако нема љубави између супружника, то ће се одразити на цели каснији живот дететов. Једном приликом Старцу је дошао у посету млади брачни пар. Питали су га за децу која ће се родити и он им је рекао да ће, пошто се њих двоје међусобно не воле, дете које ће се родити имати проблема, и да ће недостатак њихове међусобне љубави оно осетити још у утроби. Ово предвиђање, нажалост, касније се у потпуности обистинило.
Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу.
За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција љихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. Све то чини да се деца осећају безбедно и сигурно. Дечије понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца озлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши.
Када је Старцу дошла једна жена, и питала га шта да ради, како да васпитава своје дете, он јој је кратко одговорио: "Буди ти света и онда ће та твоја светост да васпитава твоје дете".
Молитва
Када су старцу дошли жена и муж, да му изнесу своје проблеме приликом васпитања деце, он им је одговорио: "Све што сте рекли о детету мени, реците Богу, клекните пред Богом и Његовом благодаћу и ваше ће се речи пренети на дете". Значај молитве је огроман и веома битан, али данас је већина нас, на жалост, на молитву заборавила. За дете се молимо само онда кад имамо неких проблема са њим, али ретко онда кад мислимо да је дете добро. Можда бисмо пак требало да се још усрдније молимо Богу тада када нам се чини да је дете добро - да Бог настави да га води, да постане прави човек и истински хришћанин.
Дешава се често да деца не прихватају родитељске речи. Некад пак родитељске речи деце примају, али их потом заборављају. У оба случаја Старац саветује молитву: "Клекните и затражите благодат Божију како би ваше очинске речи пале на плодно тле и дале плода". Оно што желимо за децу треба да тражимо молитвом.
Ове речи као да нас поражавају у нашој неукости и неумећу васпитавања деце. Некако, колико год да мислимо да све знамо, да познајемо своју децу, да знамо, познајемо своју децу, да знамо најбоље шта њима треба, нисмо ни свесни колико смо далеко од тога. Плод овога је најчешће притисак који вршимо на децу да раде оно што ми желимо.
Тако, једном приликом, код старца Порфирија је дошла мајка жалећи се да је син не слуша, да не иде у цркву и слично. Шта јој је рекао? "Толико година си вршила притисак на њега: учини ово, пођи овамо, дај ово, дај оно...сад он жели слободу". "Немој му", каже, "говорити: учини овако, учини онако...само се крадом моли за њега". Много молитве а мало речи, опет нам понавља светитељ. Деца не слушају ушима, него чују оно што желимо да им кажемо тек онда кад дође божанска благодат која их просветљује. Кад хоћеш нешто да кажеш својој деци, кажи то Пресветој Богородици и она ће посредовати, твоја молитва ће деловати као духовно миловање које грли децу, а то ће их привући. Дешава се да понекад хоћемо да их помилујемо а она се бране, од духовног миловања се неће никада бранити.
Ево шта још старац Порфирије каже о томе на који начин треба децу учити да одлазе у Цркву. "Није довољно да родитељи буду побожни. Родитељи не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да отерамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили добри родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе добре хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода, Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи.
За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно...На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику, наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: Ко њој (Премудрости) рано порани, неће се уморити; јер ће је (Премудрост) наћи поред својих двери (Прем. Сол. 6, 14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи сједи поред двери значе да се налази близу.
Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове околине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању - добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот".
Деци треба дати радост. Деца очекују пажњу, као и сваки човек. Сви волимо да нас "пазе и мазе", али кад ми треба да пружимо пажњу неком другом онда смо шкрти. Нарочито треба пажњу да пружимо деци, да деца имају радост, радост одрастања, живљења, радост породице и родитељског дома у коме налазе слободу, испуњење, темељ и љубав, у којој налазе Христа и живе Христом.
И да завршимо са молитвеном мишљу старца Порфирија: "Молисе, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи".
"Господе Исусе Христе спаси и помилуј децу моју".
Свештеник Слободан - Бобан Јокић
СВЕТИГОРА, бр.242, Божић, 2015.
Литература:
"Старац Порфирије, подвижник љубави, прозорљиви чудотворац", Беседа, Нови Сад, 2002.
"Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Нови Сад, 2005.
"Сузе за свет", савремени грчки старци I, ПМШ при храму Светог Александра Невског, Београд, 2000.
"Поуке божанске љубави", ПМШ при храму Светог Александра Невског, Београд, 2001.
Георгије Крусталакис, "Старац Порфирје", Манастир Хиландар, 2008.
 |
| Манастир Вазнесење |
Старац Порфирије је често понављао да васпитање почиње од тренутка зачећа детета. Чак и пре зачећа - у љубавној заједници супружника у којој ће се дете зачети. Дакле, васпитање деце почиње већ у утроби мајчиној, у којој ембрион (дете) чује и осећа, и живи. Оно чује и осеча свет око себе иако му ум још није развијен; гледа га мајчиним очима, разуме њене покрете. Ако мајка осећа тугу, бол, страх, узнемиреност, исто то осећа и дете. Ако мајка не жели дете, ако га не воли, оно то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Али ако су осећања супротна, тј. ако мајка осећа радост, мир а пре свега љубав, та се осећања преносе на дете. Ова осећања, по старцу Порфирију, треба да постану и јесу темељ правог и истинског васпитања. Стога мајка треба много да "воли своје још нерођено чедо, да милује стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом".
Одлазак на службе Божије, а пре свега на Свету литургију, редовно причешћивање и учествовање у светотајонском животу Цркве, најбољи је темељ васпитања деце, јер је то и сам врхунац и главни смисао црквеног живота. Читање лепе и корисне литературе, слушање квалитетне и садржајне муике, шетње природом, чињење добрих дела и остали смислени и садржајни тренуци, надовезујући се на горе поменуто, доводе до светости коју осећа дете у мајчиној утроби. То је и њој самој на корист, али чинећи тако она се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би то њено будуће дете постало што светије и да би од самог почетка имало светост као основу живота.
Светост родитељског живота јесте најбољи васпитач детета и по његовом рођењу, наставља отац Порфирије. Јер што су родитељи светији и што је њихова међусобна љубав јача, то светост и љубав боље и темељније осећају и имају деца. Ако нема светости и ако нема љубави између супружника, то ће се одразити на цели каснији живот дететов. Једном приликом Старцу је дошао у посету млади брачни пар. Питали су га за децу која ће се родити и он им је рекао да ће, пошто се њих двоје међусобно не воле, дете које ће се родити имати проблема, и да ће недостатак њихове међусобне љубави оно осетити још у утроби. Ово предвиђање, нажалост, касније се у потпуности обистинило.
Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу.
За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција љихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. Све то чини да се деца осећају безбедно и сигурно. Дечије понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца озлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши.
Када је Старцу дошла једна жена, и питала га шта да ради, како да васпитава своје дете, он јој је кратко одговорио: "Буди ти света и онда ће та твоја светост да васпитава твоје дете".
Када су старцу дошли жена и муж, да му изнесу своје проблеме приликом васпитања деце, он им је одговорио: "Све што сте рекли о детету мени, реците Богу, клекните пред Богом и Његовом благодаћу и ваше ће се речи пренети на дете". Значај молитве је огроман и веома битан, али данас је већина нас, на жалост, на молитву заборавила. За дете се молимо само онда кад имамо неких проблема са њим, али ретко онда кад мислимо да је дете добро. Можда бисмо пак требало да се још усрдније молимо Богу тада када нам се чини да је дете добро - да Бог настави да га води, да постане прави човек и истински хришћанин.
Дешава се често да деца не прихватају родитељске речи. Некад пак родитељске речи деце примају, али их потом заборављају. У оба случаја Старац саветује молитву: "Клекните и затражите благодат Божију како би ваше очинске речи пале на плодно тле и дале плода". Оно што желимо за децу треба да тражимо молитвом.
Ове речи као да нас поражавају у нашој неукости и неумећу васпитавања деце. Некако, колико год да мислимо да све знамо, да познајемо своју децу, да знамо, познајемо своју децу, да знамо најбоље шта њима треба, нисмо ни свесни колико смо далеко од тога. Плод овога је најчешће притисак који вршимо на децу да раде оно што ми желимо.
Тако, једном приликом, код старца Порфирија је дошла мајка жалећи се да је син не слуша, да не иде у цркву и слично. Шта јој је рекао? "Толико година си вршила притисак на њега: учини ово, пођи овамо, дај ово, дај оно...сад он жели слободу". "Немој му", каже, "говорити: учини овако, учини онако...само се крадом моли за њега". Много молитве а мало речи, опет нам понавља светитељ. Деца не слушају ушима, него чују оно што желимо да им кажемо тек онда кад дође божанска благодат која их просветљује. Кад хоћеш нешто да кажеш својој деци, кажи то Пресветој Богородици и она ће посредовати, твоја молитва ће деловати као духовно миловање које грли децу, а то ће их привући. Дешава се да понекад хоћемо да их помилујемо а она се бране, од духовног миловања се неће никада бранити.
За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно...На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику, наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: Ко њој (Премудрости) рано порани, неће се уморити; јер ће је (Премудрост) наћи поред својих двери (Прем. Сол. 6, 14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи сједи поред двери значе да се налази близу.
Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове околине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању - добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот".
Деци треба дати радост. Деца очекују пажњу, као и сваки човек. Сви волимо да нас "пазе и мазе", али кад ми треба да пружимо пажњу неком другом онда смо шкрти. Нарочито треба пажњу да пружимо деци, да деца имају радост, радост одрастања, живљења, радост породице и родитељског дома у коме налазе слободу, испуњење, темељ и љубав, у којој налазе Христа и живе Христом.
И да завршимо са молитвеном мишљу старца Порфирија: "Молисе, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи".
"Господе Исусе Христе спаси и помилуј децу моју".
Свештеник Слободан - Бобан Јокић
СВЕТИГОРА, бр.242, Божић, 2015.
Литература:
"Старац Порфирије, подвижник љубави, прозорљиви чудотворац", Беседа, Нови Сад, 2002.
"Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Нови Сад, 2005.
"Сузе за свет", савремени грчки старци I, ПМШ при храму Светог Александра Невског, Београд, 2000.
"Поуке божанске љубави", ПМШ при храму Светог Александра Невског, Београд, 2001.
Георгије Крусталакис, "Старац Порфирје", Манастир Хиландар, 2008.
Нема коментара:
Постави коментар