Стеван Раичковић, Разговор у Жичи

   Замислио сам био како једнога јутра све новине у свету, па наравно и код нас, објављују на првим страницама, ситним словима, кратку, али сензационалну информацију - да од тог дана више неће бити песника и да поезију више нико неће писати! Замислио сам био и реакцију на све ово: Била би то једна таква вест коју би људи (чак и они који никада нису читали поезију, никада видели живог песника) примили можда испрва и са лаким смешком, а већ мало затим - са огромним изненађењем и неверицом, па чак и са нескривеном језом: као неки злокобни аларм да је у свету, нешто невидљиво, али у самим његовим темељима, ето, заувек пукло...(Као да је нагло, преко ноћи, изумрла нека питома врста или ишчилео неки племенити плод, на које је свет, откако зна за себе, био навикао...).

ПРЕОБРАЖЕЊА- 20 година Жичког духовног сабора, Народни музеј, Краљево, 2011.