Тропар Успења
У рађању си сачувала девство,
У успењу свет ниси оставила, Богородице!
Прешла си у живот, Мати Суштога Живота,
молитвама Својим избављаш од смрти душе наше.
Кондак(гл.2)
Ни гроб, ни смрт не могаху да задрже Богородицу,
неуморну у молитвама и у заступништву непромениву наду,
јер матер Живота пресели у живот
Онај Који се усели у утробу (Њену)
свагдадевствену
ИЗ МОЛИТВЕНОГ КАТИХИЗИСА
ИКОНА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
На икони видимо Богородицу како лежи, уснула у Успењу. Њен Син, Господ Исус Христос стоји иза одра. Његова појава је светла, и Он је окружен златокругом Славе, а у рукама држи душу Своје Мајке. Иза Христове главе шири се светлосни круг, који указује на небески свет коме Дјева марија сада припада. Апостоли, сабрани око тела Богородице Дјеве су тужни и главе су им погнуте у жалости. Први апископи Цркве, међу којима и Св. ап. Јаков, брат Господњи, такође су присутни на сахрани Пресвете Богородице. Св. ап. Петар руководи сахраном и стоји у челу одра Пречисте Госпође. Композиција ове иконе је интересантна, јер има две осе које се секу и чине крст. Тело Пресвете Богородице је у хоризонаталној оси, који представља Успење и сахрану, а Христос је у вертикалној оси која упућује на победу над смрћу. Христос је васкрсао, Он је победио смрт а дете које држи у рукама јесте Дјева Марија, новорођена на Небу. Она улази у славу Свога Сина. Ова икона изражава наду свих хришћана који, због победе васкрслог Христа над смрћу, чекају са надом смртни час као прелазак у живот вечни. Свака смрт је нова и лична Пасха.
На неким иконама Успења насликани су апостоли како их анђели носе на малим облацима и како се окупљају, са свих крајева света, да би учесвовали на сахрани Спаситељеве Мајке.
Апостоли, сабрани на икони, представљају сагласје апостолског Сабора у вези са поштовањем којим Црква поштује Пресвету Богородицу. Њихово присуство око тела Дјеве Марије је, пре свега, саборска одлука и свест Цркве. У ствари Саборна и Апостолска Црква је одувек прослављала и поштовала васкрсење и вазнесење у Слави Пресвете Богородице.
Ми верујемо да су живот, смрт и васкрсење Дјеве Марије - тајна коју само Црква зна и памти. Спољашњи свет нема приступа тој тајни. Ту тајну поштујемо у ћутању...
ИКОНА И БОГОСЛУЖЕЊЕ
Богомолитвени ум Цркве благовести:
Погребено тело Пресвете Богородице, Син Њен и Спас душа наших Исус узвисивши узведе на небеса. Свети апостоли сабравши се, с радошћу ношаху у врт Гетсимански часно тело благословене Богородице. За освећење и сазнање Цркве васкрснуто тело Пресвете Богородице узлази на небо; оно је "небосвештено тело". Чудесна Богомајка, умревши, са Сином васкрсава и вечнује. Гроб и умрлост не задржаше Богородицу, недремљиву у молитвама. Као Син, указујући Матери поштовање, Господ Исус Христос сачува у гробу тело Њено нетрулежним, и сапрослави божанским пресељењем. Предавши свету душу своју у руке Сина свог и Бога, Пресвета Богомати ни тело своје не остави у гробу, јер после смрти пређе к Животу. Чесно тело Свебеспрекорне Богомајке пресели се из смрти у рај. Умревши, Пресвета Богомати, то земно небо, настањује се у небеском и непролазном насељу. Чесно тело Пресвете Богомајке пресели се из гроба у рај.
(на основу Службе Успенија).
ИЗ МОЛИТВЕНОГ БОГОСЛОВЉА ОЦА ЈУСТИНА
"Свака реч црквеног сазнања о Њој јесте молитва Њој, славословље Њој" (отац Јустин)
У Светом Предању смрт Богомајке назива се Успеније. То значи: уснуће, заснуће, починак, спавање, смрт, заспати, успавати, умирити, спавати, почивати, умрети.
Смрт тела као уснуће тела, као сан тела, као заспалост тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Христос донео свету (ср. Јов. 11, 11-44). Уснуће Пресвете Богородице још се назива "божанско пресељење, премештај - живоносна смрт". Пресвето тело Њено узноси се ка Јединородном и љубљеном Сину Њеном и Богу. Свештено Успеније Пресвете Богородице не називамо смрћу већ пресељењем ка Господу. Умрло тело Пресвете Богомајке предаје се гробу, а после три дана се узноси на небо. Свети Дамаскин благовести: Пресвето тело Богомајке полаже се у преславни гроб, и из њега после три дана васкрсава и узноси се на небо. Мати Божија је узвишенија од анђелских сила; Она је и "радионица спасења нашег", Господ Христос је Богородицом извршио богочовечански домострој спасења. Стога: ништа милије од Мајке Божије.
ИКОНИЧНОСТ БЕСЕДЕ
Молитвено и смиреноумно уроњен у превелику тајну оваплоћеног Бога, св. Теодор Студит, богоречито нам казује истине о Пресветој Богомајци:
...Обучени у одећу врлине, празнујемо празник погребења и пресељења на небо Пресвете Богородице. Данас земно небо, обучено у одећу бесмртности, узноси се ка бољем, вечном обиталишту. У старини смрт се зацари преко праматере Еве, дотакавши се блажене кћери њезине, она је умртвљена, пошто је побеђена оним од чега је добила силу...ти с правом имаш у животворном уснућу - бесмртност душе и тела - о, Дјево! Диви се ум мој расуђујући о чудесном уснућу твом; језик се мој завезује кад говори о тајанству Васкрсења твог...
ИКОНА И ПРОПОВЕД
Сам час смртни Богородице изображен је следећом представом: Она седи на постељи, иза Ње се налазе две девојке, а испред апостоли са погнутим главама и испруженим рукама: у следећем моменту се појављује, односно, силази Христос са мноштвом анђела, да би узео душу своје мајке и предао је анђелу који ће је однети у Царство Божије. - Овај ликовни опис одговара свим теотоктолошким списима. Дамаскин догађај пресељења Богородичине душе:
О, како (Њену)душу свету, раздвојену од богопријемног тела прима соственим рукама Светворац, законито одајући част Оној коју је, иако по природи слушкињу, неистраживим дубинама човекољубља домостроитељно учинио Мајком (Својом), оваплотивши се истински, а не чинећи очовечење привидним. Јер гледаху, како изгледа, присутне анђеоске војске, очекујући твој(кроз Успеније) излазак из људског живота.
О предивнога ли (при Успенију) одсељења, које дарује досељење Богу.
Детаљ поворке је такође, настао под видним утицајем св. Дамаскина. У Првој беседи на Успење он узвикује:
Тебе са Арханђелима прате анђели(...) небеске те Власти прате, Начала благосиљају, Престоли поју, Херувими с усхићењем радују, Серафими славослове (...).Заволеше те девојке (јерусалимске) и трчаху за мирисом миомира Твога.
Значајно је и Дамаскиново наглашавање везе између Богородице и старозаветног ковчега као праобраза Пресвете Богомајке. Свети Јован још у Првој беседи већ опширније износи своје типолошко тумачење, наводећи да пренос тела Богородице има све одлике преноса старозаветног Ковчега Завета:
Тада, управо тада, Ковчег Господњи, покренувши се са горе Сион, ношен на славним раменима апостола, преноси се кроз гроб(Гетсиманија) ка Небеском Храму. И најпре бива вођена кроз град (Јерусалим) као нека прелепа невеста, украшена неприступним сјајем Духа(Светог), и тако бива донета у најсветије место Гетсиманије, док су анђели претходили, пратили, крилима закривали, а (такође) и сва црквена пуноћа(народа).
У наставку Јован пореди улогу Христа на сахрани мајке са улогом Соломона при уношењу ковчега у Храм:
И као што је цар Соломон, приликом полагања ковчега Господњега у Храм, који је он саградио, сабрао све старешине Израиљеве на Сион, да донесу ковчег завета Господњег(...)управо тако и сада, при полагању духовног ковчега, не завета Господњег, него саме Ипостаси Логоса Божијег, Он сам - Нови Соломон, Начелник мира и врхунски Уметник свега, сабрао је данас све надсветске редове небеских умова (Анђела) и прваке Новог Завета, велим Апостоле, са свим светим народом у Јерусалиму; и душу (Богородице) с Анђелима уводи у Светињу над светињама...
Део композиције на којима апостоли налазе празан гроб, представља предивну сликарску интерпретацију стихова Јована Дамаскина, који га својом лепотом откривају као једног од највећих песника у историји црквене писмености. Због значаја и лепоте Дамаскинових речи, наводимо скоро читав параграф:
...најсветији Гробе(...)запитаћу те као живога:
Где је злато непатворено, које руке Апостола у тебе уризничише?
Где је богатство непотрошиво?
Где је ризница богопријемна?
Где је одушевљена (жива)трпеза?
Где је нова књига, у којој је неизрециво без руке
уписана Реч Божија?
Где је бездан благодати?
Где је пучина исцелења?
Где је животочни извор?
Где је многожељено и многољубљено тело Богородице?
(ГРОБ ОДГОВАРА): Што тражите у гробу Уздигнуту у небеске станове? Што ме чините одговорним за стражење? Немам ја моћи да се успротивим божанским наређењима. Свето и свештено тело, оставивши платна, и мене подаривши освећење, и испунивши ме миром и благоухањем, и учинивши (ме) божанским Храмом, узето је и однето горе, у пратњи Анђела и Арханђела и свих небеских Сила...
Светигора, бр. 183, август/септембар, 2008.
У рађању си сачувала девство,
У успењу свет ниси оставила, Богородице!
Прешла си у живот, Мати Суштога Живота,
молитвама Својим избављаш од смрти душе наше.
Кондак(гл.2)
Ни гроб, ни смрт не могаху да задрже Богородицу,
неуморну у молитвама и у заступништву непромениву наду,
јер матер Живота пресели у живот
Онај Који се усели у утробу (Њену)
свагдадевствену
 |
| Манастир Сопоћани |
ИЗ МОЛИТВЕНОГ КАТИХИЗИСА
ИКОНА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
На икони видимо Богородицу како лежи, уснула у Успењу. Њен Син, Господ Исус Христос стоји иза одра. Његова појава је светла, и Он је окружен златокругом Славе, а у рукама држи душу Своје Мајке. Иза Христове главе шири се светлосни круг, који указује на небески свет коме Дјева марија сада припада. Апостоли, сабрани око тела Богородице Дјеве су тужни и главе су им погнуте у жалости. Први апископи Цркве, међу којима и Св. ап. Јаков, брат Господњи, такође су присутни на сахрани Пресвете Богородице. Св. ап. Петар руководи сахраном и стоји у челу одра Пречисте Госпође. Композиција ове иконе је интересантна, јер има две осе које се секу и чине крст. Тело Пресвете Богородице је у хоризонаталној оси, који представља Успење и сахрану, а Христос је у вертикалној оси која упућује на победу над смрћу. Христос је васкрсао, Он је победио смрт а дете које држи у рукама јесте Дјева Марија, новорођена на Небу. Она улази у славу Свога Сина. Ова икона изражава наду свих хришћана који, због победе васкрслог Христа над смрћу, чекају са надом смртни час као прелазак у живот вечни. Свака смрт је нова и лична Пасха.
На неким иконама Успења насликани су апостоли како их анђели носе на малим облацима и како се окупљају, са свих крајева света, да би учесвовали на сахрани Спаситељеве Мајке.
Апостоли, сабрани на икони, представљају сагласје апостолског Сабора у вези са поштовањем којим Црква поштује Пресвету Богородицу. Њихово присуство око тела Дјеве Марије је, пре свега, саборска одлука и свест Цркве. У ствари Саборна и Апостолска Црква је одувек прослављала и поштовала васкрсење и вазнесење у Слави Пресвете Богородице.
Ми верујемо да су живот, смрт и васкрсење Дјеве Марије - тајна коју само Црква зна и памти. Спољашњи свет нема приступа тој тајни. Ту тајну поштујемо у ћутању...
Богомолитвени ум Цркве благовести:
Погребено тело Пресвете Богородице, Син Њен и Спас душа наших Исус узвисивши узведе на небеса. Свети апостоли сабравши се, с радошћу ношаху у врт Гетсимански часно тело благословене Богородице. За освећење и сазнање Цркве васкрснуто тело Пресвете Богородице узлази на небо; оно је "небосвештено тело". Чудесна Богомајка, умревши, са Сином васкрсава и вечнује. Гроб и умрлост не задржаше Богородицу, недремљиву у молитвама. Као Син, указујући Матери поштовање, Господ Исус Христос сачува у гробу тело Њено нетрулежним, и сапрослави божанским пресељењем. Предавши свету душу своју у руке Сина свог и Бога, Пресвета Богомати ни тело своје не остави у гробу, јер после смрти пређе к Животу. Чесно тело Свебеспрекорне Богомајке пресели се из смрти у рај. Умревши, Пресвета Богомати, то земно небо, настањује се у небеском и непролазном насељу. Чесно тело Пресвете Богомајке пресели се из гроба у рај.
(на основу Службе Успенија).
"Свака реч црквеног сазнања о Њој јесте молитва Њој, славословље Њој" (отац Јустин)
У Светом Предању смрт Богомајке назива се Успеније. То значи: уснуће, заснуће, починак, спавање, смрт, заспати, успавати, умирити, спавати, почивати, умрети.
Смрт тела као уснуће тела, као сан тела, као заспалост тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Христос донео свету (ср. Јов. 11, 11-44). Уснуће Пресвете Богородице још се назива "божанско пресељење, премештај - живоносна смрт". Пресвето тело Њено узноси се ка Јединородном и љубљеном Сину Њеном и Богу. Свештено Успеније Пресвете Богородице не називамо смрћу већ пресељењем ка Господу. Умрло тело Пресвете Богомајке предаје се гробу, а после три дана се узноси на небо. Свети Дамаскин благовести: Пресвето тело Богомајке полаже се у преславни гроб, и из њега после три дана васкрсава и узноси се на небо. Мати Божија је узвишенија од анђелских сила; Она је и "радионица спасења нашег", Господ Христос је Богородицом извршио богочовечански домострој спасења. Стога: ништа милије од Мајке Божије.
Молитвено и смиреноумно уроњен у превелику тајну оваплоћеног Бога, св. Теодор Студит, богоречито нам казује истине о Пресветој Богомајци:
...Обучени у одећу врлине, празнујемо празник погребења и пресељења на небо Пресвете Богородице. Данас земно небо, обучено у одећу бесмртности, узноси се ка бољем, вечном обиталишту. У старини смрт се зацари преко праматере Еве, дотакавши се блажене кћери њезине, она је умртвљена, пошто је побеђена оним од чега је добила силу...ти с правом имаш у животворном уснућу - бесмртност душе и тела - о, Дјево! Диви се ум мој расуђујући о чудесном уснућу твом; језик се мој завезује кад говори о тајанству Васкрсења твог...
ИКОНА И ПРОПОВЕД
Сам час смртни Богородице изображен је следећом представом: Она седи на постељи, иза Ње се налазе две девојке, а испред апостоли са погнутим главама и испруженим рукама: у следећем моменту се појављује, односно, силази Христос са мноштвом анђела, да би узео душу своје мајке и предао је анђелу који ће је однети у Царство Божије. - Овај ликовни опис одговара свим теотоктолошким списима. Дамаскин догађај пресељења Богородичине душе:
О, како (Њену)душу свету, раздвојену од богопријемног тела прима соственим рукама Светворац, законито одајући част Оној коју је, иако по природи слушкињу, неистраживим дубинама човекољубља домостроитељно учинио Мајком (Својом), оваплотивши се истински, а не чинећи очовечење привидним. Јер гледаху, како изгледа, присутне анђеоске војске, очекујући твој(кроз Успеније) излазак из људског живота.
О предивнога ли (при Успенију) одсељења, које дарује досељење Богу.
Детаљ поворке је такође, настао под видним утицајем св. Дамаскина. У Првој беседи на Успење он узвикује:
Тебе са Арханђелима прате анђели(...) небеске те Власти прате, Начала благосиљају, Престоли поју, Херувими с усхићењем радују, Серафими славослове (...).Заволеше те девојке (јерусалимске) и трчаху за мирисом миомира Твога.
Значајно је и Дамаскиново наглашавање везе између Богородице и старозаветног ковчега као праобраза Пресвете Богомајке. Свети Јован још у Првој беседи већ опширније износи своје типолошко тумачење, наводећи да пренос тела Богородице има све одлике преноса старозаветног Ковчега Завета:
Тада, управо тада, Ковчег Господњи, покренувши се са горе Сион, ношен на славним раменима апостола, преноси се кроз гроб(Гетсиманија) ка Небеском Храму. И најпре бива вођена кроз град (Јерусалим) као нека прелепа невеста, украшена неприступним сјајем Духа(Светог), и тако бива донета у најсветије место Гетсиманије, док су анђели претходили, пратили, крилима закривали, а (такође) и сва црквена пуноћа(народа).
У наставку Јован пореди улогу Христа на сахрани мајке са улогом Соломона при уношењу ковчега у Храм:
И као што је цар Соломон, приликом полагања ковчега Господњега у Храм, који је он саградио, сабрао све старешине Израиљеве на Сион, да донесу ковчег завета Господњег(...)управо тако и сада, при полагању духовног ковчега, не завета Господњег, него саме Ипостаси Логоса Божијег, Он сам - Нови Соломон, Начелник мира и врхунски Уметник свега, сабрао је данас све надсветске редове небеских умова (Анђела) и прваке Новог Завета, велим Апостоле, са свим светим народом у Јерусалиму; и душу (Богородице) с Анђелима уводи у Светињу над светињама...
Део композиције на којима апостоли налазе празан гроб, представља предивну сликарску интерпретацију стихова Јована Дамаскина, који га својом лепотом откривају као једног од највећих песника у историји црквене писмености. Због значаја и лепоте Дамаскинових речи, наводимо скоро читав параграф:
...најсветији Гробе(...)запитаћу те као живога:
Где је злато непатворено, које руке Апостола у тебе уризничише?
Где је богатство непотрошиво?
Где је ризница богопријемна?
Где је одушевљена (жива)трпеза?
Где је нова књига, у којој је неизрециво без руке
уписана Реч Божија?
Где је бездан благодати?
Где је пучина исцелења?
Где је животочни извор?
Где је многожељено и многољубљено тело Богородице?
(ГРОБ ОДГОВАРА): Што тражите у гробу Уздигнуту у небеске станове? Што ме чините одговорним за стражење? Немам ја моћи да се успротивим божанским наређењима. Свето и свештено тело, оставивши платна, и мене подаривши освећење, и испунивши ме миром и благоухањем, и учинивши (ме) божанским Храмом, узето је и однето горе, у пратњи Анђела и Арханђела и свих небеских Сила...
Светигора, бр. 183, август/септембар, 2008.
Нема коментара:
Постави коментар