Прво поглавље књиге Унутрашње царство
Црква као општење
Три поменуте црте – Предање, мучеништво и безмолвије – потпуно су ме убедиле у истинитост Православља. Међутим, речи које сам чуо на летњој седници Друштва Светог Албана и Преподобног Сергија у августу 1956. године, пробудиле су у мени несавлади-
ву жељу не само да созерцавам Православље споља, него и да уђем унутра. Када су о. Лава Жилеа питали да одреди шта је то Православље, он је одговорио: „Православан је онај ко прихвата апостолско Предање и пребива у општењу са епископима, постављеним да уче Предању“
Предању? Ја сам изненада сазнао да Православље не може бити дело личне вере; оно претпоставља спољашње и видљиво општење у светим тајнама са епископима, постављеним од Бога да сведоче о истини. И преда мном се неумољиво јавило питање: ако је Православље – општење, могу ли ја бити истински православан док остајем англиканац?
Једноставне речи о. Лава нису оставиле особен утисак на учеснике седнице, али су у моме животу означавале истински преокрет. Од тада ја нисам престао да мислим о томе да је Православље неодељиво од евхаристијског општења, и ускоро сам нашао две драгоцене потврде у књигама које сам тада читао.
Првом потврдом постала је преписка између Алексеја Хомјакова и англиканца (у том периоду) Вилијама Палмера из оксфордског колеџа Свете Магдалине. Палмер је послао Хомјакову примерак своје књиге „Усаглашавање англиканског учења са католичанском, апостолском источном Црквом“, где је из одељка у одељак излагао „Опширни катихизис“ митрополита Филарета Московског, и упоредо наводио сличне тезе из англиканских вероучитељских извора. У одговору од 28. новембра 1846. године Хомјаков је написао да
он може саставити цео том из других изрека англиканских аутора, не мање ауторитативних од оних које цитира Палмер, али исповедајући погледе директно супротне Филаретовом „Катихизису“:
„Многи од ваших теолога били су, а и сада су савршено православни, али каквог то има значаја? Њихова убеђења су лична мишљења, а не вера цркве. Ушер је скоро савршени калвиниста; али и он, међутим, припада англиканској цркви, не мање од оних епископа
који изражавају православна убеђења. Ми саосећамо и дужни смо да саосећамо са појединим особама, али са црквом (...) која допушта причешће без разлике, како ономе ко отворено
изјављује, да хлеб и вино, употребљавани за велику жртву, остају вино и хлеб, тако и ономе који их признаје за Тело и Крв Спаситеља, са таквом црквом ми не можемо и не смемо саосећати. И даље ћу предпоставити оно што је неоствариво, заправо, да су сви англиканци без изузетка постали потпуно православни, прихватили Символ и веровања потпуно сагласна са нашим, но они су дошли до такве вере средствима и путевима чисто протестантским, то јест, они су је прихватили као логички закључак. Ако бисте ви и пронашли сву истину, ипак је још не бисте поседовали, јер вам једино ми можемо дати оно без чега је све друго узалудно, а то је увереност у истину“(1).
Сурове али тачне речи Хомјакова потврдиле су оно што је рекао о. Лав. У то време ја сам већ у потпуности прихватио православно учење, али „средства и путеви“ којима сам дошао до њега, заиста су били „чисто протестантски“. Моја вера је била само „лично мишљење“ а не „вера цркве“, зато што ја нисам могао да кажем да сва моја браћа-англиканци верују тако исто
као и ја; или да је вера, којој уче англикански бискупи, са каквима се ја налазим у општењу, била моја вера.
Само поставши достојним (правим) чланом Православне Цркве – улазећи у свецело и видљиво општење са епископима, који су постављени за учитеље вере, могао сам достићи „увереност у истину“.
Неколико месеци касније прочитао сам у рукопису чланак америчког Грка о. Јована Романидиса о еклисиологији Светог Игњатија Антиохијског(2). Овде сам по први пут сусрео подробно излагање „евхаристијске еклисиологије“, коју су касније развили о. Николај Афанасјев(3) и митрополит Пергамски Јован (Зизјулас)(4). Мени се одмах учинило убедљивим предложено од о. Јована тумачење посланица Светог Игњатија, а после читања самих посланица ја сам се коначно уверио у његову тачност.
Дословно сам својим очима видео слику Цркве,коју је оцртао Свети Игњатије: престо, на њему хлеб и вино; око престола – епископ са презвитерима,ђаконима и сав свети народ Божији, обједињен у свештеном дејству Евхаристије. „Старајте се да имате једну евхаристију, саветује Свети Игњатије. – Јер је једно тело Господа нашег Исуса Христа и једна чаша Крви
Његове, један жртвеник, као и један епископ...“(5). Ово је упечатљиви ток речи – нарочито понављање речи један“: „једно тело... једна чаша... један жртвеник...један епископ“. Такво је Игњатијево схватање Цркве и њеног јединства: Црква помесна, то је сабрање свих верујућих на једном месту (epi to auto); Црква је евхаристична, значи сви верујући се сабирају око једног жртвеника, да би разделили један хлеб и једну чашу; коначно, Црква је и јерархична, она није било која евхаристијска заједница, него само она која признаје старешинство једног месног архиејреја.
Јединство Цркве, по Игњатију, није апстрактни идеал, већ практична реалност коју образује и чини видљивом учествовање помесне заједнице у Светим Тајнама. Иако епископ овде заузима централно место,јединство не би требало разматрати као нешто што долази споља, силом јурисдикције; оно се ствара изнутра, у чину евхаристијског општења. Црква је пре свега
евхаристијски организам, који постаје самим собом у савршавању тајне вечере Господње „докле Он не дође“ (1 Кор 11, 26). Свети Игњатије ме је у интерпретацији о. Јована Романидиса снабдео недостајућом и толико неопходном повезујућом кариком. Хомјаков је говорио о органском јединству Цркве, али га није повезивао са Евхаристијом. Чим сам увидео ову нераскидиву везу између црквеног јединства и општења у Светим Тајнама, све је стало на своје место.
Но, где је моје место, ако по пређашњем, као човек „спољашњи“, не могу да учествујем у Светим Тајнама Православне Цркве? На Пасху 1957. године, по први пут сам присуствовао православном пасхалном јутрењу. Припремао сам се да се ујутро причестим у англиканској цркви (те године се Пасха по православном и западном израчунавању подударала), али после православне празничне службе мени је постало јасно да је то немогуће, јер сам већ сусрео Христово Васкрсење са Православном Црквом, и то у пуноћи радости, непоновљиво. После тога, приопштити се светим Тајнама на другом месту значило би за мене огрешити се о истину и бити лицемер.
После те ноћи ја се више нисам причешћивао у англиканској цркви. Провевши неколико месеци без Причешћа, у септембру 1957. године разговарао сам са Мадлен, женом Владимира Лоског. Она ми је објаснила колико је опасно пребивати на ничијој земљи. „Тако се не може даље настављати – уверавала ме је она. – Евхаристија је наша тајанаствена храна: без ње ћете пропасти“.
Кроз неколико дана њене речи су добиле неочекивану потврду. Мени се догодило нешто чудесно, што не могу ни до данас да разумем до краја. Пошао сам у храм у Версају, где је тада служио првојерарх Руске Заграничне Цркве, архиепископ Јован (Максимовић), сада причислен светима. Он је имао обичај да служи свакодневно, и уколико је био радни дан на Литургији
би присуствовало свега неколико људи: један или два монаха и једна старица. Ја сам ушао у храм скоро при крају богослужења, мало пре изласка свештеника са Светим Даровима. Нико није пришао да се причести, али он је наставио да стоји са чашом у руци и, искосивши главу, што је био његов карактеристични манир, нетремице је и чак некако страшно гледао у мене (раније ме он никада није видео). Тек када сам ја одречно завртео главом, он је ушао у олтар.
После Литургије је био молебан светоме дана, а по његовом завршетку владика је помазивао присутне јелејем из кандила пред иконом светог. Ја сам остао на свом месту, не знајући могу ли као неправославан прићи да ме помаже. Но, овог пута он је био упоран и једним сугестивним гестом ме је позвао да приђем.
Ја сам пришао, примио помазање и одмах изашао, не одлучујући се да останем да бих поразговарао с њим (доцније смо се не једном сретали и разговарали).Ја сам се зачудио тако необичном понашању Светог Јована за време причешћа. Мени је било познато да пракса Руске Православне Заграничне Цркве захтева обавезну исповест пред Причешће. Несумњиво да је
владика знао све, који приступају Чаши. А и у сваком случају причасник, а нарочито у Руској Цркви – није могао доћи на службу тако касно. Но, владика је поседовао дар читања срца. Није ли он осећао да ја стојим на прагу Православља и да више не би требало одлагати улазак?
Но, како год било, сусрет у Версају је укрепио моју одлучност. Ако је Православље једина истинита Црква и ако је Црква општење у Светим Тајнама, значи да сам пре свега дужан да приступим њима.
Не гледајте на видљиво
Међутим, остала је још једна сумња. Ако је Православље у ствари једина истинита Црква Христова на земљи, онда зашто се, питао сам се, православна заједница на Западу чини етнички и национално ограничена?
Зашто је она тако мало заинтересована за мисионарско сведочење и зашто је раздробљена на
„јурисдикције“, које су неретко непријатељски настројене једна према другој?
Свакако, православни ни на тренутак не сумњају у то да су они у истинској Цркви. У обраћању православних учесника скупштине Светског Савета Цркава у Еванстону (1954. године) читамо: „И коначно, морамо изразити наше дубоко уверење у то да само Света Православна Црква чува у пуноћи и неповредивости „веру, једном предату светима“. И ово нису наше људске заслуге, већ је Богу било угодно да сачува Своју ризницу... у глиненим сасудима, да би преизобилна сила била приписивана Богу, а не нама“ (2 Кор 4, 7)“6.
Мени се чинило да између православних доктринарних поставки и праксе црквеног живота
стоји непремостива провалија. Ако православни заиста верују да чине једину истиниту Цркву, зашто постављају толико препрека на путу потенцијалних новообраћеника? У ком смислу је Православна Црква „једна“, ако у Северној Америци на пример, постоји дванаест различитих „јурисдикција“, док у самом Њујорку столује тринаест епископа? (7).
Неки од мојих англиканских пријатеља су говорили да је Православна Црква „једина“ не више, а у неким погледима чак и мање, него Англиканска, тако да мењам шило за сапун, то јест вршим бескорисну „трампу“.
И овде су ми поново помогле речи Владимира Лоског: „Зар су многи препознали Сина Божијег у „човеку невоља“? Треба имати очи да би се видело и осећања отворена у сусрет Духу Светом да би се доживела пуноћа тамо где спољашње око види само ограниченост и недовољност, да би се могла распознати победа под видом пораза, сила Божија, која се у немоћи савршава, истинска Црква у историјској реалности, потребно је, по речи апостола Павла, примити не духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога (1 Кор 2, 12)“8.
Гледајући на емпиријску реалност савременог западног Православља, видео сам очигледне „пропусте“, „недостатке“, а и сами православни то нису порицали. Но, загледајући се у дубину, иза свих немоћи може се увидети такође „историјска Црква са њеном историјском стварношћу“. Нека су етничка ускост и нетрпељивост Православља дубоко укорењени у њему,
ипак не одређују суштину Цркве; ова искључивост је изопачавање њене истинске природе (иако у православном патриотизму има свакако много вреднога). Што се тиче мноштва православних јурисдикција на Западу, оне су условљене посебним историјским узроцима, и
најпроницљивији православни мислиоци су увек видели у овој многообразности привремено, пролазно, али и „промислитељно устројавање“. Осим тога, постоји очигледна разлика између подела у англиканској цркви и унутар Православља. Англиканци су већином јединствени по спољашњој организацији, али се принципијелно разликују једни од других доктрином
и богослужбеним праксама. А православни, напротив, припадајући разним јурисдикцијама, несумњиво су јединствени у богослужењу и вери.
И управо у то време, док су ме раздирале сумње, добио сам дивно писмо од енглеског православног свештеника, који је тада живео у Индији, архимандрита Лазара (Мура). О. Лазар је размишљао у њему о Православној Цркви:
„Хтео да вас упозорим са болом да је спољашњи њен изглед (Православне Цркве) жалостан до очајања: нема скоро никакве сарадње међу националним Црквама, мало се цени и користи наше духовно богатство, једва да се разгорева мисионарски и апостолски дух, мало је пажње према савремености и потребама нашег времена, тешко је наћи великодушност, хероизам или
стварну светост. Међутим, мој вам је савет: не гледајте на видљиво...“(9).
Старао сам се да следим савет о. Лазара. Без обзира на спољашње и видљиве недостатке Православља, веровао сам у „невидљиво“ (2 Кор 4,18), у његово принципијелно јединство и
целосност догматског, литургијског и духовног Предања.
Да би се ушло у дом Православља, неопходно је било покуцати на некаква врата. Али, коју „јурисдикцију“ изабрати? Више од свега мене је привлачила Руска Загранична Црква. Особено ме је привлачила њена верност литургијском, аскетском и монашком наслеђу Православља. Још у својој 16. години прочитао сам књигу Елен Водел „Оци Пустиње“ и од тада сам се буквално занео историјом источног монаштва. Већина православних манастира на Западу, у том погледу и она два женска манастира у којима су ме тако гостопримљиво примали – Благовештењски у Лондону и Леснинске Богородице код Париза – припадали су РЗЦ. Одушевљавало ме је и то, како је РЗЦ поштовала новомученике који су пострадали за веру под совјетским игом. Но, с друге стране, мене није задовољавала канонска изолација њеног Синода, иако педесетих година она још није била толико велика као после: свештенство Заграничне Цркве је редовно саслуживало са епископима и свештеницима Васељенске Патријаршије. Међутим, видео сам како је та Црква
све оштрије одсецала себе од православне пуноће, и то ме је много узнемиравало.
Ако би у Енглеској, као и у Француској, била епархија Васељенске Патријаршије, ја бих вероватно пошао ка њој. Но, алтернатива РЗЦ у Енглеској биле су само парохије Московске Патријаршије. У Западној Европи су њој припадале тако значајне личности као што су Владимир Лоски (који је живео у Паризу), о. Василије Кривошеин (тада је служио у Оксфорду) и о. Антоније Блум (сада митрополит Сурошки), који је служио у Лондону. Међутим, ја сам осећао да не могу ући у Цркву чији су епископи, налазећи се подчињени комунистима, морали повремено да певају хвалу Лењину и Стаљину, а нису имали право да признају за новомученике жртве бољшевичког терора. Ја ни у чему нисам хтео да судим мирјанима,обичним верујућима, који су живели у Совјетском Савезу у условима жестоких гоњења, и нисам мислио, као што не мислим ни сада, да бих био макар у малој мери кадар за ону херојску издржљивост какву су они показали. Међутим, живећи са друге стране комунистичког „зида“, нисам могао никако прихватити и делити оне изјаве са којима су у име Цркве иступали „првојерарси“ Московске Патријаршије. Као што ми је рекао протопрезвитер Руске Заграничне Цркве у Лондону, Георгије Шереметјев, „у слободној земљи ми треба да останемо слободни“.
И поред своје огромне љубави према руској духовности увиђао сам да је најбоље за мене да се присајединим грчкој епархији Константинопољске Патријаршије у Лондону. Као филолог – класичар, добро сам знао грчки језик Новог завета и византијско наречје, а са црквенословенским нисам био упознат.
Припадност Васељенској патријаршији би ме ослободила неопходности бирања између непријатељски супротстављених руских групица, но тим се није мање стварала могућност одржавања односа како са члановима заједница Московске Патријаршије, тако и са онима који су припадали Заграничној Цркви. Но, што је још важније, Константинопољ ће увек остати „Црквом– мајком“, од које су Руси примили хришћанску веру. Зато сам прихватио константинопољску катедру као ону која је више од свих одговарала мојој тежњи ка изворима. И још: по моме, ако на крају крајева Православље достигне организационо јединство, то ће уследити само по пастирским старањима Васељенског Престола.
Зато сам ја поново отишао до епископа Јакова Апамејског, и он је, на моју велику радост, пристао да ме прими под свој омофор. Истина, при овоме ме је упозорио: „Молим вас, запамтите: ми вас никада и ни под каквим околностима нећемо рукоположити у свештеника, јер су нам у свештеном чину потребни само Грци“(10). Ово ме није бринуло, јер сам у потпуности поверио своју будућност Богу. Било ми је довољно то што су се двери коначно отвориле, и ја сам ушао кроз њих, ни на шта не претендујући. Доживео сам своје примање у крило не по „праву“, не по „заслугама“, него по слободној, ничим заслуженој благодати. А када ми је владика Јаков одредио за духовног оца о. Георгија Шереметјева, ја сам обрадовао потајно, јер сам на тај начин могао остати близак Руској Заграничној Цркви. Ето како сам дошао на крај свог пута, или тачније, до нове и тешке деонице оног пута који ми се открио у раном детињству и наставио се, по милости Божијој,вечно. У петак Светле седмице 1958. године, на празник иконе „Живоносни Источник“, владика Јаков ме је миропомазао у грчком катедралном сабору Свете Софије у Бајсаутеру, у Лондону. Коначно сам се вратио кући.
Отац Лазар је упозоравао да је у Православној Цркви „тешко наћи великодушност, хероизам и стварну светост“. Сада, после четрдесетогодишњег пребивања у њој, могу рећи да је био исувише критичан. Несумњиво, мени је успело много више него што заслужујем, али свуда у Православној Цркви сам налазио искрено пријатељство и састрадалну љубав, а осим тога, мени се посрећило да сусретнем живе светитеље. Сва страшна упозоравања о откидању, у случају прелаза у Православље, од родног народа и културе показали су се испразним. Убеђен сам да сам у васељенском Православљу постао не мање, него чак више Енглез,јер сам поново открио древне изворе своје културе, чија је хришћанска историја започела много пре поделе Цркве.
Сећам се како сам убрзо по моме прелазу разговарао са двојицом Грка. „Теби је вероватно тешко да се одвојиш од цркве твојих отаца“, приметио је један од њих. На то је други додао: „Но, ти ниси напустио Цркву отаца, већ обратно, ти си се вратио у њу“. Он је био у праву.
Да ли треба говорити да је мој живот у крилу Православља био далеко од тога да буде увек „небо наземљи“? Неретко сам западао у дубоко униније. Но,зар сам Исус Христос није говорио да бити Његов ученик значи носити крст? Четрдесет година касније из чистог срца понављам: мој доживљај Православља на оној првој вечерњој служби 1952. године био је веран и истинит. Од тада се никада нисам разочарао.
Дозволићу себи само једну примедбу. Свакако, ја то нисам могао схватити 1952. године, али сада све јасније видим крајње тајанствени и истовремено парадоксални карактер Православља. Суштину овог парадокса у XX веку је најтачније одредио о. Лав Жиле, избеглица из западног света, који је изабрао за себе тешки пут Православља:
„О чудна Православна Црква, толико сиромашна и толико слаба... Чудом прошавши кроз мноштво прелома и тегоба; Црква супротности, толико традиционална и истовремено тако слободна, толико архаична, а ипак жива; толико обредна и истовремено тако дубоко личносно-мистична; Црква у којој се тако брижљиво чува бесцени јеванђељски бисер, иако неретко под наслагом прашине... Црква о којој су често говорили да није делатна, а која као ниједна друга уме да опева пасхалну радост!“(11).
Превео Небојша Ћосовић
Каленић, бр.4, 2015.
www.eparhija-sumadijska.org.rs
напомене:
А. С. Хомяков. Сочинения в 2–х томах. Т. 2. с. 271.
2 Овај чланак је Романидис написао за време његовог учења код Афанасјева у париском Православном институту Преподобног Сергија (1954 – 1955), али се у штампи појавио тек кроз неколико година. Вид.: The Greek Orthodox Theological Review 7: 1–2 (1961–62), 53–77. Касније се Романидис удаљио од основних принципа евхаристијске еклисиологије. Вид.Andrew J. Sopko, Prophet of Roman Orthodoxy: The Theology of John Romanides (Dewdney, BC, Canada. Synaxis Press, 1998), 150–53.
3 Вид.: N. Afanassief, „The Church, Which Presides in Love“, in John Meyendorff and others, The Primacy Of Peter (London: Faith Press, 1962), 57–110 (new edition [Crestwood, NY: St Vladimir’s Seminary Press, , 1922], 91–143). Cf. Aidan Nochois, Theology in the Russian Diaspora: Church, Father, Eucharist in Nikolai Afanas’ev (1893–1966) (Cambridge, England; Cambridge University Press,1989).
4 Вид.: John D. Zizioulas, Being As Communion: Studies in Personhood and the Church (Crestwood, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 1985). Cf. Paul McPartlan, The Eucharist Makes the Church: Henri du Lubac and John Zizioulas in Dialogue (Edinburgh: T. & T. Clark, 1993).
5 Послание к Филадельфийцам, 4 // Мужи апостольские и апологеты. Антология. Брюссель, 1988, с. 129.
6 In Constantin G. Patelos, The Orthodox Church in the Ecumenical Movement. Documents and Statements 1902–1975 (Geneva: World Council of Churches,1978), 96. Ја мислим, да у састављању овог значајног документа велики удео има о. Георгије Флоровски. Жалосно је што се православни учесници последњих седница ССЦ не изражавају тако јасно!
7 По подацима за 1960.г, наведеним у брошури Parishes and Clergy of the Orthodox, and Other Eastern Churches in North and South America together with the Parishes and Clergy of the Polish National Catholic Church, 1960–61, у редакцији епископа Лористона Л. Скајфа (Лауристон Л. Сцаифе), издатој од Комисије за срадању са источним црквама Главног савета протестантске епископалне Цркве (the Joint Comission on Cooperation with the Eastern Churches of the General Convention of the Protestant Episcopal Church). У ову цифру нису укључена нехалкидонска исповедања. Публикација је
опремљена изврсним фотографијама.
8 В. Н. Лосский. Очерк мистического богословия Восточной Церкви, с. 185.
9 Письмо от 11. апреля 1957 г.
10 Ја сам био рукоположен за јереја осам година доцније, то јест 1966. године, од митрополита (доцније је он постао архиепископ) Атинагоре II Тијатирског, који је живео у Енглеској од 1963 – 64. године.
11 Father Lev Gillet, in Vincent Bourne, La Quete de Verite d‘lrenee Winnaert (Geneva: Labor et Fides, 1966), 335.
Нема коментара:
Постави коментар