Беседа изговорена на празник Успења Пресвете Богородице, 1986. године
Празник Успења Богородице - који спаја два догађаја: њену смрт и телесно васкрсење у трећи дан - био је вековима, заиста, од самог почетка постојања Руске Православне Цркве њен празник, њена радост, њена слава.
Мајка Божија није била пасивно средство Оваплоћења; без њеног пристанка Оваплоћење не би било могуће, као ни без воље Божије. Она је одговор целе творевине на љубав Божију и Божији дар Себе самог, не само човечанству већ читавом свемиру који је створио. И томе се радујемо, јер је њена реч заправо наша реч. Њена реч је била савршена, као њено уздање, њена вера, њено даривање себе само. Наша је несавршена, и још увек наши гласови одјекују унутар њеног - слабо, каткад неодлучно, но са вером и љубављу.
Она је слава целе творевине; Мајка Божија: могло се очекивати да је се смрт неће моћи дотаћи; но ако се смрт, таква окрутна смрт, могла дотаћи њеног божанског Сина, Сина Божијег и Сина Маријиног, Сина Божијег и Сина човечијег - наравно да је и Пресвета Дјева морала платити данак читаве земље греху човечијем, и умрети. Али, према православном предању, смрт је није могла задржати као сужња; безрезервно и савршено се предала Богу и припадала је Богу а не земљи. У трећи дан, када су апостоли дошли и поново отворили њен гроб за једног од њих који није био присутан на погребу, да би је и он могао целивати, затекли су празан гроб: већ је била васкрсла јер је везе смрти нису могле држати, а пропадљивост није могла дотаћи тело у којем се збило Оваплоћење. Каква предивна радост је помислити да поред васкрслог и вазнесеног Христа, стоји раме уз раме, једна од нас, из људског рода. Жена од крви и меса је на престолу, и у њој можемо видети славу која ће, верујемо, бити и наша ако смо верни Богу као што је она била.
Дакле, радујмо се, и не само овде где је наш храм, с почетка XVIII века, посвећен Успењу Мајке Божије, њеном Уснућу, већ са целом Руском Црквом, и са свима онима који јој припадају и расејани су по кугли земаљској, а који су једно са матичном Црквом, једно са Богородицом, клањајући се Господу целим својим бићем и видећи у њој слику васцеле творевине која се клања Богу живоме. Амин.
Изворник: http://masarchive.org
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, бр.248, септембар 2015.
Мајка Божија није била пасивно средство Оваплоћења; без њеног пристанка Оваплоћење не би било могуће, као ни без воље Божије. Она је одговор целе творевине на љубав Божију и Божији дар Себе самог, не само човечанству већ читавом свемиру који је створио. И томе се радујемо, јер је њена реч заправо наша реч. Њена реч је била савршена, као њено уздање, њена вера, њено даривање себе само. Наша је несавршена, и још увек наши гласови одјекују унутар њеног - слабо, каткад неодлучно, но са вером и љубављу.
Она је слава целе творевине; Мајка Божија: могло се очекивати да је се смрт неће моћи дотаћи; но ако се смрт, таква окрутна смрт, могла дотаћи њеног божанског Сина, Сина Божијег и Сина Маријиног, Сина Божијег и Сина човечијег - наравно да је и Пресвета Дјева морала платити данак читаве земље греху човечијем, и умрети. Али, према православном предању, смрт је није могла задржати као сужња; безрезервно и савршено се предала Богу и припадала је Богу а не земљи. У трећи дан, када су апостоли дошли и поново отворили њен гроб за једног од њих који није био присутан на погребу, да би је и он могао целивати, затекли су празан гроб: већ је била васкрсла јер је везе смрти нису могле држати, а пропадљивост није могла дотаћи тело у којем се збило Оваплоћење. Каква предивна радост је помислити да поред васкрслог и вазнесеног Христа, стоји раме уз раме, једна од нас, из људског рода. Жена од крви и меса је на престолу, и у њој можемо видети славу која ће, верујемо, бити и наша ако смо верни Богу као што је она била.
Дакле, радујмо се, и не само овде где је наш храм, с почетка XVIII века, посвећен Успењу Мајке Божије, њеном Уснућу, већ са целом Руском Црквом, и са свима онима који јој припадају и расејани су по кугли земаљској, а који су једно са матичном Црквом, једно са Богородицом, клањајући се Господу целим својим бићем и видећи у њој слику васцеле творевине која се клања Богу живоме. Амин.
Изворник: http://masarchive.org
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, бр.248, септембар 2015.
Нема коментара:
Постави коментар