ПОНЕДЕЉАК
Код крвоточиве жене одмах пресахну извор крви, чим се само дотаче са вером Господа, и чим јој приђе сила од Господа (Мк. 5,29). Течење крви је слика страсних мисли и замисли које непрестано истичу из срца које се још није очистило од сваког саосећања према греху. То је наша греховна болест. Њу осећајy они који су се покајали и решили да држе себе у чистоти, и то не само споља, него и унутра. Они виде да из срца непрестано излазе зле помисли, и због тога пате и траже себи лека. Међутим, тај лек се не може наћи ни код себе, ни код других. Он долази само од Господа, и то кад га се душа косне и кад од Њега изиђе сила у њу. Другим речима, када произађе осетно општење са Господом, које се осведочује особитом топлотом и унутрашњим горењем. Уколико се то деси, душа ће одмах осетити да је оздравила од болести. То је велико благо. Међутим, како га достићи? Крвоточива се пробијала ка Господу и добила исцељење. И ми треба да се пробијамо ка Господу, да без лењости идемо кроз теснаце унутрашњих и спољашњих подвига. У почетку све изгледа тескобно и Господ се не види. Међутим, одједном ће се и Господ појавити, а са Њим и радост! Царство Божије не долази на видљив начин...
УТОРАК
Откуд овоме то? И каква му је премудрост дана? (Мк.6,2). Тако су о Господу говорили Назарећани који су познавали Његов пређашњи, скромни живот. Исто бива и са свима који истински следе Господа. Онај ко се строго држи пута Господњег, после труда и пошто у себи победи неисправност, у читавом свом саставу доживљава промену: у погледу, у ходу, у речи, у држању. Све од тада носи печат особене уређености и достојанства, па макар он водио порекло из најнижег слоја и био сасвим необразован. И, може се чути: "Одакле њему то?". Када се телесно и видљиво тако преображава, шта да се каже о унутрашњем и душевном, које непосредније и лакше подлеже дејству преображавајуће благодати, и у односу на које спољашње служи као израз и последица? Како су тада о свему светле мисли, како тачне и одређене! Како је исправно просуђивање о свему што постоји и што се дешава! Тада је поглед на све - виши од философског! А намере, а дејства, а подухвати? Све је чисто, све је обасјано светом небеском светлошћу. То је заиста нови човек! Образовање није стекао, није слушао предавања на академији, васпитање није имао никакво, а показује се као добро васпитан и премудар. Пажња према себи, труд над собом, молитва и приближавање ка Богу - све су прерадили благодаћу Божијом. Начин, пак, нико није видео. Одатле и проистиче питање: Откуд овоме то?
СРЕДА
Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да са собом ништа не носе. Једна одећа на раменима, сандале на ногама, штап у рукама - и, ништа више. Наложио је да, приступајући томе труду, немају никакве бриге, јер ће бити свестрано обезбеђени. И стварно, апостоли су били у потпуности збринути, иако нису имали никакву спољашњу обезбеђеност. Како се то остваривало? Њиховом савршеном преданошћу вољи Божијој. Због тога је Господ промишљао да они ни у чему не оскудевају. Он је покретао срца оних који су слушали проповед, те су обезбеђивали храну и покој проповедника. Међутим, апостоли нису на то рачунали и нису ништа очекивали, све препуштајући Господу. Због тога су трпељиво сносили ако се и нешто непријатно дешавало. Они су имали само једну бригу - да проповедају, и само једну жалост - када не слушају проповед. Отуда чистота, независност и многоплодност проповеди. И сада би тако требало да буде. Међутим, наша немоћ захтева спољашњу опскрбљеност, без које ми ни корак не правимо. Међутим, није ту прекор нашим садашњим апостолима. У почетку се они ослањају на опскрбљеност, а затим им она ишчезава из главе, те се они својим трудом узводе у стање богопреданости. Од тог момента, може се сматрати, и почиње права плодоносност проповеди. Богопреданост је виши степен наравственог савршенства, и до ње се не долази одмах чим се спозна њена вредност. Она сама долази после труда над самим собом.
ЧЕТВРТАК
И пешице из свих градова хитаху онамо... и скупише се око њега (Мк.6,33) у пустињи Витсаидској, где је учињено чудо насићења пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Шта је вукло народ ка Господу? Осећање за Божанско. Сакривено под покровом људске природе, Божанство Господа се пројављивало у речи, делу, погледу, у свему што је било видљиво на Њему. Пројављивања Божанства будила су у срцу скривено осећање за Божанствено, и њиме вукла ка Господу. Нико није у могућности да спречи такво приближавање, не само са стране, него ни сам човек који га осећа у себи, будући да је оно дубље и јаче од свих других осећања. То Божанско у Господу Спаситељу привлачило је Њему касније људе свих народа под небом. Исто се дешавало током историје Цркве, а и до сада тако бива. И мали траг Божанског привлачи ка себи. Шта следи из таквог искуства стремљења нашег духа ка Божанском на свим местима и у свим временима? Оно сведочи о натприродном, о Божанству, које је његов извор. То стремљење лежи у основи нашег духа и чини његову природу, што се може видети из наших умних, естетских н делатних занимања. У природи не може постојати обмана и лаж. Дакле, њих нема ни у том стремљењу ка Божанском. Одатле проистиче да Бог и Божанско постоје, и да научници, који одричу натприродно, иду против природе духа људског.
ПЕТАК
Не бојте се, ја сам, не плашите се (Мк.6,50). Ето потпоре нади нашој! У било каквој невољи и беди да се нађеш - сети се да је Господ близу, и испуни се храбрим трпљењем. Као што је тада изненада помогао апостолима, који су упали у невољу на мору, тако ће и теби, који си у тешкоћи, изненада јавити своју помоћ и заступништво. Он је свагда и увек спреман са својим покровом. Стани само и ти са Њим или поред Њега са вером, молитвом, надом и преданошћу Његовој светој вољи. Одатле ће произаћи спајање духа са Господом, а из њега се родити свако благо. Међутим, то не значи да ће самим тим одмах доћи и достојанство и слава и част и томе слично. Спољашње може да остане као што јесте, али ће зато доћи храбра и благодушна истрајност у поретку догађаја који ће Господ устројити за свакога. А то и јесте главно што треба да тражи сваки невољник. Цпећy унутра, а не споља. Унутрашње блаженство је увек код онога ко је у живој вези са Господом.
СУБОТА
И што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт.24,12). Љубав се поништава безакоњима. Што је више грехова, мање је љубави. Где су само греси, љубав немој ни тражити. Ко иште распрострањење љубави и потирање нељубавности, дужан је да се побрине о умањењу грехова и смањењу области грехољубља. Ето правог начела хуманости! Ко га прихвати, треба да усвоји и све начине којима је могуће противити се греху. Греси изван, плод су унутрашње греховности. Унутрашња греховност се сва корени на егоизму и његовом породу. Одатле следи да хуманисти морају прихватити за закон поретке којима се сузбија егоизам. Он се, пак, најснажније сузбија недавањем себи на вољу. Не уступај својој вољи и брзо ћеш победити егоизам. Ако, међутим, будеш себи давао на вољу, ништа са њим нећеш учинити, ма каква средства против њега употребљавао. Одатле следи: где се тражи својевољност, тамо се тражи раширење егоизма и охлађење љубави - тј. веће зло. Такав је баш дух садашњег времена. И - зло расте.
НЕДЕЉА ПЕТНАЕСТА ПО ДУХОВИМА
Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о свом Синовству Богу и о свом Божанству (Мт.22,35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, тј. да је Он оваплоћени Син Божији. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога који нас је толико заволео да ни Сина свог јединородног није поштедео, него га је предао за нас? Она ту љубав доводи до пуноте савршенства или до онога што тражи. Љубав, пак, тражи живи савез. Да би се достигао тај савез, потребно је превазићи осећање правде Божије која прекорева за грех. Без тога је страшно приступати Богу. То осећање се побеђује убеђењем да је правда Божија испуњена крсном смрћу Сина Божијег. То, пак, убеђење долази од вере. Одатле следи да вера открива пут ка љубави према Богу. То је прво. А друго: вера у Божанство Сина Божијег, који се ради нас оваплотио, страдао и био погребен, даје образац љубави према ближњима. Јер, онај који воли показује љубав кад полаже душу своју за вољене. Вера даје снагу за пројављивање такве љубави. Да би се имала таква љубав, треба постати нови човек, тј. самоодрицањем напустити све егоистичко. Само у Христу човек постаје нова твар. У Христу, пак, јесте онај ко се са вером и благодатним препородом кроз свете тајне, примакне сједињењу са Христом. Стога, они који очекују да без вере у себи сачувају макар наравствени поредак - узалуд полажу наду. Јер, све иде заједно: човек се не може разделити. Он се мора читав остварити.
извор: СВЕТОСАВЉЕ
Код крвоточиве жене одмах пресахну извор крви, чим се само дотаче са вером Господа, и чим јој приђе сила од Господа (Мк. 5,29). Течење крви је слика страсних мисли и замисли које непрестано истичу из срца које се још није очистило од сваког саосећања према греху. То је наша греховна болест. Њу осећајy они који су се покајали и решили да држе себе у чистоти, и то не само споља, него и унутра. Они виде да из срца непрестано излазе зле помисли, и због тога пате и траже себи лека. Међутим, тај лек се не може наћи ни код себе, ни код других. Он долази само од Господа, и то кад га се душа косне и кад од Њега изиђе сила у њу. Другим речима, када произађе осетно општење са Господом, које се осведочује особитом топлотом и унутрашњим горењем. Уколико се то деси, душа ће одмах осетити да је оздравила од болести. То је велико благо. Међутим, како га достићи? Крвоточива се пробијала ка Господу и добила исцељење. И ми треба да се пробијамо ка Господу, да без лењости идемо кроз теснаце унутрашњих и спољашњих подвига. У почетку све изгледа тескобно и Господ се не види. Међутим, одједном ће се и Господ појавити, а са Њим и радост! Царство Божије не долази на видљив начин...
Откуд овоме то? И каква му је премудрост дана? (Мк.6,2). Тако су о Господу говорили Назарећани који су познавали Његов пређашњи, скромни живот. Исто бива и са свима који истински следе Господа. Онај ко се строго држи пута Господњег, после труда и пошто у себи победи неисправност, у читавом свом саставу доживљава промену: у погледу, у ходу, у речи, у држању. Све од тада носи печат особене уређености и достојанства, па макар он водио порекло из најнижег слоја и био сасвим необразован. И, може се чути: "Одакле њему то?". Када се телесно и видљиво тако преображава, шта да се каже о унутрашњем и душевном, које непосредније и лакше подлеже дејству преображавајуће благодати, и у односу на које спољашње служи као израз и последица? Како су тада о свему светле мисли, како тачне и одређене! Како је исправно просуђивање о свему што постоји и што се дешава! Тада је поглед на све - виши од философског! А намере, а дејства, а подухвати? Све је чисто, све је обасјано светом небеском светлошћу. То је заиста нови човек! Образовање није стекао, није слушао предавања на академији, васпитање није имао никакво, а показује се као добро васпитан и премудар. Пажња према себи, труд над собом, молитва и приближавање ка Богу - све су прерадили благодаћу Божијом. Начин, пак, нико није видео. Одатле и проистиче питање: Откуд овоме то?
СРЕДА
Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да са собом ништа не носе. Једна одећа на раменима, сандале на ногама, штап у рукама - и, ништа више. Наложио је да, приступајући томе труду, немају никакве бриге, јер ће бити свестрано обезбеђени. И стварно, апостоли су били у потпуности збринути, иако нису имали никакву спољашњу обезбеђеност. Како се то остваривало? Њиховом савршеном преданошћу вољи Божијој. Због тога је Господ промишљао да они ни у чему не оскудевају. Он је покретао срца оних који су слушали проповед, те су обезбеђивали храну и покој проповедника. Међутим, апостоли нису на то рачунали и нису ништа очекивали, све препуштајући Господу. Због тога су трпељиво сносили ако се и нешто непријатно дешавало. Они су имали само једну бригу - да проповедају, и само једну жалост - када не слушају проповед. Отуда чистота, независност и многоплодност проповеди. И сада би тако требало да буде. Међутим, наша немоћ захтева спољашњу опскрбљеност, без које ми ни корак не правимо. Међутим, није ту прекор нашим садашњим апостолима. У почетку се они ослањају на опскрбљеност, а затим им она ишчезава из главе, те се они својим трудом узводе у стање богопреданости. Од тог момента, може се сматрати, и почиње права плодоносност проповеди. Богопреданост је виши степен наравственог савршенства, и до ње се не долази одмах чим се спозна њена вредност. Она сама долази после труда над самим собом.
ЧЕТВРТАК
И пешице из свих градова хитаху онамо... и скупише се око њега (Мк.6,33) у пустињи Витсаидској, где је учињено чудо насићења пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Шта је вукло народ ка Господу? Осећање за Божанско. Сакривено под покровом људске природе, Божанство Господа се пројављивало у речи, делу, погледу, у свему што је било видљиво на Њему. Пројављивања Божанства будила су у срцу скривено осећање за Божанствено, и њиме вукла ка Господу. Нико није у могућности да спречи такво приближавање, не само са стране, него ни сам човек који га осећа у себи, будући да је оно дубље и јаче од свих других осећања. То Божанско у Господу Спаситељу привлачило је Њему касније људе свих народа под небом. Исто се дешавало током историје Цркве, а и до сада тако бива. И мали траг Божанског привлачи ка себи. Шта следи из таквог искуства стремљења нашег духа ка Божанском на свим местима и у свим временима? Оно сведочи о натприродном, о Божанству, које је његов извор. То стремљење лежи у основи нашег духа и чини његову природу, што се може видети из наших умних, естетских н делатних занимања. У природи не може постојати обмана и лаж. Дакле, њих нема ни у том стремљењу ка Божанском. Одатле проистиче да Бог и Божанско постоје, и да научници, који одричу натприродно, иду против природе духа људског.
ПЕТАК
Не бојте се, ја сам, не плашите се (Мк.6,50). Ето потпоре нади нашој! У било каквој невољи и беди да се нађеш - сети се да је Господ близу, и испуни се храбрим трпљењем. Као што је тада изненада помогао апостолима, који су упали у невољу на мору, тако ће и теби, који си у тешкоћи, изненада јавити своју помоћ и заступништво. Он је свагда и увек спреман са својим покровом. Стани само и ти са Њим или поред Њега са вером, молитвом, надом и преданошћу Његовој светој вољи. Одатле ће произаћи спајање духа са Господом, а из њега се родити свако благо. Међутим, то не значи да ће самим тим одмах доћи и достојанство и слава и част и томе слично. Спољашње може да остане као што јесте, али ће зато доћи храбра и благодушна истрајност у поретку догађаја који ће Господ устројити за свакога. А то и јесте главно што треба да тражи сваки невољник. Цпећy унутра, а не споља. Унутрашње блаженство је увек код онога ко је у живој вези са Господом.
СУБОТА
И што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт.24,12). Љубав се поништава безакоњима. Што је више грехова, мање је љубави. Где су само греси, љубав немој ни тражити. Ко иште распрострањење љубави и потирање нељубавности, дужан је да се побрине о умањењу грехова и смањењу области грехољубља. Ето правог начела хуманости! Ко га прихвати, треба да усвоји и све начине којима је могуће противити се греху. Греси изван, плод су унутрашње греховности. Унутрашња греховност се сва корени на егоизму и његовом породу. Одатле следи да хуманисти морају прихватити за закон поретке којима се сузбија егоизам. Он се, пак, најснажније сузбија недавањем себи на вољу. Не уступај својој вољи и брзо ћеш победити егоизам. Ако, међутим, будеш себи давао на вољу, ништа са њим нећеш учинити, ма каква средства против њега употребљавао. Одатле следи: где се тражи својевољност, тамо се тражи раширење егоизма и охлађење љубави - тј. веће зло. Такав је баш дух садашњег времена. И - зло расте.
НЕДЕЉА ПЕТНАЕСТА ПО ДУХОВИМА
Предавши заповест о љубави према Богу и ближњима, Господ је одмах додао учење о свом Синовству Богу и о свом Божанству (Мт.22,35-46). Због чега? Због тога што истинска љубав према Богу и људима није могућа осим под дејством вере у Божанство Христа Спаситеља, тј. да је Он оваплоћени Син Божији. Таква вера побуђује љубав према Богу. Јер, како не волети Бога који нас је толико заволео да ни Сина свог јединородног није поштедео, него га је предао за нас? Она ту љубав доводи до пуноте савршенства или до онога што тражи. Љубав, пак, тражи живи савез. Да би се достигао тај савез, потребно је превазићи осећање правде Божије која прекорева за грех. Без тога је страшно приступати Богу. То осећање се побеђује убеђењем да је правда Божија испуњена крсном смрћу Сина Божијег. То, пак, убеђење долази од вере. Одатле следи да вера открива пут ка љубави према Богу. То је прво. А друго: вера у Божанство Сина Божијег, који се ради нас оваплотио, страдао и био погребен, даје образац љубави према ближњима. Јер, онај који воли показује љубав кад полаже душу своју за вољене. Вера даје снагу за пројављивање такве љубави. Да би се имала таква љубав, треба постати нови човек, тј. самоодрицањем напустити све егоистичко. Само у Христу човек постаје нова твар. У Христу, пак, јесте онај ко се са вером и благодатним препородом кроз свете тајне, примакне сједињењу са Христом. Стога, они који очекују да без вере у себи сачувају макар наравствени поредак - узалуд полажу наду. Јер, све иде заједно: човек се не може разделити. Он се мора читав остварити.
извор: СВЕТОСАВЉЕ
Нема коментара:
Постави коментар