Свештеник је позван у школу да поразговара с децом. И док су кроз ходник ишли у учионицу педагог моли свештеника: «Реците им да се лепо понашају, да не пуше на одморима, да не шаљу смс-поруке на часовима, да у тоалетима не цртају фломастером гадости на плочицама.»
Свештеник је позван у војску. И док је преко полигона ишао с дежурним официром у слушаоницу, официр је замолио свештеника: «Реците им да наредбе командира извршавају без роптања, да опрезно рукују оружјем, да не беже у село по вотку без дозволе, да старији не вређају много гуштере.»
Довели су родитељи дете први пут на исповест. Кажу му: «Обавезно реци свештенику да не слушаш тату и маму.» А свештенику кажу: «Баш га изгрдите да не буде тако горопадан, да једе оно што му дамо, да се не препире с нама, да слуша.»
Где год свештеник да дође и кога год да му доведу, сви пре свега желе да на свету има више послушања. Не говоре о томе да се умножи молитва и да се роди богопознање. Главно је – дај нам послушање. Архимеду је била потребна полуга и тачка ослонца да би преокренуо свет. Начелници и командири свих врста у свештенику виде полугу за преокретање мозгова потчињених у правцу послушања. То је неправилно.
Неки Цркву из времена пре револуције прекоревају за то да је била превише повезана с монархистичким режимом, да се претворила у један од његових главних ослонаца. И после је, веле, тако тешко пострадала због пада режима који је подупирала и подржавала. Можда и јесте тако, али данас од Цркве људи желе исто то – да подупире и да подржава. У Цркви не траже Цркву, већ неке њене функције, које узгред речено, ни из далека нису главне. Свака власт наилази на саблазан потрошачког односа према Цркви у својој држави. «Помозите нам да се боримо против наркоманије, реците народу да се не буни, помозите сиромашнима да стрпљиво дочекају смрт и да се нисте усудили да нас учите како ми сами да поступамо.»
Робовласници су били демонски прозорљиви мисионари. Свесно су крстили робове како би чича Тома смирено живео у колиби од сламе, смишљајући још један „спиричуел“ и како би нож узимао у руке само за сечење плодова приликом жетве. Можда је Руска Црква пре револуције и била крива, али у том случају не треба заборавити да се свим Црквама у свим хришћанским народима прети опасност да се нађу у таквом стању.
Бога не треба волети за оно што Он даје. Бога треба волети као Бога, а не као спонзора. Најбољи синови Израиља су пре Христовог доласка схватили да Тору не треба читати и проучавати «ради» нечега, већ због сласти саме Торе.
Познате су Христове речи из Јеванђеља: Милости хоћу, а не прилога (Мт. 9, 13). Ове речи су цитат из књиге пророка Осије, и имају наставак: Јер је Мени милост мила, а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница (Ос. 6, 6). Богопознање је познавање Бога, сећање на Њега које тежи ка томе да постане непрестано, учење Његових речи и испуњавање заповести. Послушање млађих старијима и потчињенима – начелницима, милосрђе, праведност у судовима, верност у браку – само су плодови богопознања. Не можемо тражити плодове ако нисмо окопавали и заливали корен. Кад се умноже греси Господ је спреман да у гневу суди становницима земље и с људима се суди, јер нема истине ни милости ни знања за Бога у земљи (Ос. 4, 1).
Сви пророци говоре о Месији, чак и ако не видимо и не разумемо то увек. И сви пророци као да једним устима и једним срцем говоре: Тада ћемо познати Господа и све ћемо Га више познавати; јер Му је излазак уређен као зора, и доћи ће нам као дажд, као позни дажд који натапа земљу (Ос. 6, 3). Не треба мислити да је овај ватрени усклик упућен само старозаветним људима. Не треба мислити да ми, који верујемо у Христа, људи Новог Завета, више немамо шта да спознајемо и да треба да смо мирни ако читамо Символ вере. Сви који знају да Бог постоји дужни су да спознају Господа, да Га траже од раног јутра до касне вечери. Не само то, синови Јеванђеља треба да осећају још већу жудњу за благодаћу од синова Закона. Исаијине и Осијине речи треба да буду ближе нама него савременицима пророка.
Историја хришћанског света је историја драматичних односа између Бога и Његових нових људи. Господ је бирао и подизао до тада непознате народе који су седели у историјској тами. Господ им је даровао Себе и било им је добро док је Он био њихово главно богатство. А кад су хтели да претворе Његову благодат у своју приватну својину или кад су почињали да се хвале Његовим даровима као својим заслугама, Он је окретао Своје Лице. Такође је могао да се гневи на људе кад су више времена посвећивали религиозној уметности: каменорезачким радовима, црквеном злату, складном појању, китњастом богословљу – и кад су заборављали на Бога као на Центар, на срце, на Извор. Кад су волели зраке и заборављали сунце – може се рећи укратко. То није било богопознње већ културна обмана у цвату, која је порасла на месту бившег богопознања. Тада су се испуњавале речи: Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке (Ос. 4, 6)
Све је то било код Јевреја, али не само код њих. Само што се на њиховој историји ови процеси виде као на матрици. Касније су се више пута испољавали у историји различитих народа, који су спознали Бога, укључујући и наш нрод.
Кад свештеника зову у школу или у војску то је већ добро. И није страшно што га моле да утиче на потчињене како би се побољшала њихова дисциплина. Нека моле. А свештеник нека ипак својим главним задатком сматра разговор с људима о Богу. Побољшавање дисциплине ће бити пратећи производ светлих знања о Господу Исусу Христу. И преношење ових светих знања је главни задатак свештеника, јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његових уста, јер је анђео Господа над војскама (Мал. 2, 7).
Један мудри мисионар је рекао: «Кад разговараш с јеретком, немој говорити против њега, већ изнад њега.» Говорећи против ништа нећемо постићи, пошто ће човек, већ због самог инстинкта самоодржања спорити, бранити се, неће се слагати. Али ако смо у недрима наше црквене свести богати оним што немају и што не могу имати они који су отпали од Цркве, треба да знамо да им покажемо оне висине о којима још нису ни размишљали, да им покажемо блага која ису видели.
Исто је и с обичним слушаоцима. Мало је смисла у прежвакавању наредби с речцом «не»: «немојте се свађати, не пушите, не грешите, не тугујте». Ми смо диригенти. Не смемо да говоримо «не фалширајте» - треба да им дамо чист почетни тон. Осим негативне речце «не» у проповеди треба да постоји позитиван позив: «Спознајте Истину, и Истина ће вас ослободити. Тражите Бога и жива ће бити душа ваша.»
Другим речима, «хајдемо код Њега, а не код Његових дарова; код Њега Самог, а не код Његових својстава; хајдемо увис и престаћемо да се растачемо по површини».
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Свештеник је позван у војску. И док је преко полигона ишао с дежурним официром у слушаоницу, официр је замолио свештеника: «Реците им да наредбе командира извршавају без роптања, да опрезно рукују оружјем, да не беже у село по вотку без дозволе, да старији не вређају много гуштере.»
Довели су родитељи дете први пут на исповест. Кажу му: «Обавезно реци свештенику да не слушаш тату и маму.» А свештенику кажу: «Баш га изгрдите да не буде тако горопадан, да једе оно што му дамо, да се не препире с нама, да слуша.»
Где год свештеник да дође и кога год да му доведу, сви пре свега желе да на свету има више послушања. Не говоре о томе да се умножи молитва и да се роди богопознање. Главно је – дај нам послушање. Архимеду је била потребна полуга и тачка ослонца да би преокренуо свет. Начелници и командири свих врста у свештенику виде полугу за преокретање мозгова потчињених у правцу послушања. То је неправилно.
Неки Цркву из времена пре револуције прекоревају за то да је била превише повезана с монархистичким режимом, да се претворила у један од његових главних ослонаца. И после је, веле, тако тешко пострадала због пада режима који је подупирала и подржавала. Можда и јесте тако, али данас од Цркве људи желе исто то – да подупире и да подржава. У Цркви не траже Цркву, већ неке њене функције, које узгред речено, ни из далека нису главне. Свака власт наилази на саблазан потрошачког односа према Цркви у својој држави. «Помозите нам да се боримо против наркоманије, реците народу да се не буни, помозите сиромашнима да стрпљиво дочекају смрт и да се нисте усудили да нас учите како ми сами да поступамо.»
Робовласници су били демонски прозорљиви мисионари. Свесно су крстили робове како би чича Тома смирено живео у колиби од сламе, смишљајући још један „спиричуел“ и како би нож узимао у руке само за сечење плодова приликом жетве. Можда је Руска Црква пре револуције и била крива, али у том случају не треба заборавити да се свим Црквама у свим хришћанским народима прети опасност да се нађу у таквом стању.
Бога не треба волети за оно што Он даје. Бога треба волети као Бога, а не као спонзора. Најбољи синови Израиља су пре Христовог доласка схватили да Тору не треба читати и проучавати «ради» нечега, већ због сласти саме Торе.
Познате су Христове речи из Јеванђеља: Милости хоћу, а не прилога (Мт. 9, 13). Ове речи су цитат из књиге пророка Осије, и имају наставак: Јер је Мени милост мила, а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница (Ос. 6, 6). Богопознање је познавање Бога, сећање на Њега које тежи ка томе да постане непрестано, учење Његових речи и испуњавање заповести. Послушање млађих старијима и потчињенима – начелницима, милосрђе, праведност у судовима, верност у браку – само су плодови богопознања. Не можемо тражити плодове ако нисмо окопавали и заливали корен. Кад се умноже греси Господ је спреман да у гневу суди становницима земље и с људима се суди, јер нема истине ни милости ни знања за Бога у земљи (Ос. 4, 1).
Сви пророци говоре о Месији, чак и ако не видимо и не разумемо то увек. И сви пророци као да једним устима и једним срцем говоре: Тада ћемо познати Господа и све ћемо Га више познавати; јер Му је излазак уређен као зора, и доћи ће нам као дажд, као позни дажд који натапа земљу (Ос. 6, 3). Не треба мислити да је овај ватрени усклик упућен само старозаветним људима. Не треба мислити да ми, који верујемо у Христа, људи Новог Завета, више немамо шта да спознајемо и да треба да смо мирни ако читамо Символ вере. Сви који знају да Бог постоји дужни су да спознају Господа, да Га траже од раног јутра до касне вечери. Не само то, синови Јеванђеља треба да осећају још већу жудњу за благодаћу од синова Закона. Исаијине и Осијине речи треба да буду ближе нама него савременицима пророка.
Историја хришћанског света је историја драматичних односа између Бога и Његових нових људи. Господ је бирао и подизао до тада непознате народе који су седели у историјској тами. Господ им је даровао Себе и било им је добро док је Он био њихово главно богатство. А кад су хтели да претворе Његову благодат у своју приватну својину или кад су почињали да се хвале Његовим даровима као својим заслугама, Он је окретао Своје Лице. Такође је могао да се гневи на људе кад су више времена посвећивали религиозној уметности: каменорезачким радовима, црквеном злату, складном појању, китњастом богословљу – и кад су заборављали на Бога као на Центар, на срце, на Извор. Кад су волели зраке и заборављали сунце – може се рећи укратко. То није било богопознње већ културна обмана у цвату, која је порасла на месту бившег богопознања. Тада су се испуњавале речи: Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке (Ос. 4, 6)
Све је то било код Јевреја, али не само код њих. Само што се на њиховој историји ови процеси виде као на матрици. Касније су се више пута испољавали у историји различитих народа, који су спознали Бога, укључујући и наш нрод.
Кад свештеника зову у школу или у војску то је већ добро. И није страшно што га моле да утиче на потчињене како би се побољшала њихова дисциплина. Нека моле. А свештеник нека ипак својим главним задатком сматра разговор с људима о Богу. Побољшавање дисциплине ће бити пратећи производ светлих знања о Господу Исусу Христу. И преношење ових светих знања је главни задатак свештеника, јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његових уста, јер је анђео Господа над војскама (Мал. 2, 7).
Један мудри мисионар је рекао: «Кад разговараш с јеретком, немој говорити против њега, већ изнад њега.» Говорећи против ништа нећемо постићи, пошто ће човек, већ због самог инстинкта самоодржања спорити, бранити се, неће се слагати. Али ако смо у недрима наше црквене свести богати оним што немају и што не могу имати они који су отпали од Цркве, треба да знамо да им покажемо оне висине о којима још нису ни размишљали, да им покажемо блага која ису видели.
Исто је и с обичним слушаоцима. Мало је смисла у прежвакавању наредби с речцом «не»: «немојте се свађати, не пушите, не грешите, не тугујте». Ми смо диригенти. Не смемо да говоримо «не фалширајте» - треба да им дамо чист почетни тон. Осим негативне речце «не» у проповеди треба да постоји позитиван позив: «Спознајте Истину, и Истина ће вас ослободити. Тражите Бога и жива ће бити душа ваша.»
Другим речима, «хајдемо код Њега, а не код Његових дарова; код Њега Самог, а не код Његових својстава; хајдемо увис и престаћемо да се растачемо по површини».
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар