ПОНЕДЕЉАК
Симон фарисеј поштује Господа и зове га код себе. Међутим, он се саблажњава, видевши да Господ без одбојности к себи пушта грешницу. Он почиње да мисли: Да је Он пророк... (Лк.7, 39). Због чега се тако десило? Због тога што се он сав обузео бригом око гошћења. Услед тог усрђа он је занемарио здраво расуђивање о Божијем поретку. Те две области - животна и духовна, својим својствима и законима нимало не личе једна на другу. Наш ум, међутим, суди управо по законима онога чиме је у највећој мери обузет. Према грађанским нормама, са јавном грешницом не треба општити. Симон тако и расуђује, заборавивши да покајање свакога чини чистим, и да грешнике равна са праведницима. Он мисли да грешници не приличи да буде присутна. Пошто је не тера, закључује он, Спаситељ сигурно и не зна ко је она. Од те мисли се одмах родила и друга: "Ако не зна, какав је Он онда пророк?" Симон то није изрекао речима, већ је само помислио. Споља гледано, на њему и у његовој ревности, као добром домаћину, није дошло ни до какве промене. Међутим, Господ је видео његово срце, и по његовом срцу му и даје уразумљење. Он му је скренуо пажњу да је баш грешницима место око Њега, те да му је грешница, која је пришла срцем, у већој мери указала част него он који га је само угошћењем почаствовао. Оно што је спољашње, човека може довести до осећања самоправедности, које је непријатно Господу. Оно, пак, унутрашње увек човека држи при осећању његове непотребности пред лицем свезнајућег Господа.
УТОРАК
Господ проповедаше, а жене му служаху својим имањем. На тај начин оне се показаше као саучеснице у самој проповеди (Лк.8,1-3). Није свима дано да проповедају Јеванђеље, али сви могу садејствовати у његовом распрострањењу и бити саучесници у најзначајнијем послу на земљи. Таквих саучесника и саучесница је било много у време проповедничког труда светих апостола, њихових прејемника, и најзад, у читавој историји Цркве. Они се и до данас јављају. Наши апостоли на Кавказу и у разним местима Сибира се усрдно труде, трпећи сваку невољу и сва лишавања. Они продужавају дело Господа и светих апостола. Оне жене и уди које им пружају помоћ ступају, такође, у ред жена које су служиле Господу, и удостојавају се равне награде са њима. Господ је рекао: Који прима онога кога пошаљем, мене прима (Јн.13, 20). Значи, Он поистовећује себе са оним кога шаље на проповед. Из тога следи да и услугу, која се указује онима које је Он послао, поистовећује са служењем Њему самоме. По закону благости и Његове правде свако ће примити награду по томе како је примио [Његове] посленике (Мт.10,40-42). То је, дакле, довољна побуда да руке своје не одвраћамо од напора за свеобухватну помоћ великом делу јеванђелске проповеди.
СРЕДА
Да ли су, улазећи у лађу да би отпловили на другу страну језера (Лк.8,20-25), апостоли мислили да ће их задесити бура и да ће им живот бити изложен опасности? Јер, изненада уследи олуја и они готово не очекиваху да ће остати међу живима. Такав је пут нашег живота! Не знаш како ни одакле може да дође беда, која може да те сломи. Ваздух, вода, ватра, звер, човек, птица, кућа, једном речју - све што нас окружује, може изненада да се преобрати у оруђе наше смрти. Одатле и закон: живи тако да у сваком тренутку будеш спреман да се сретнеш са смрћу и да без страха ступиш у њену област. Сада си жив - али је следећи тренутак неизвестан. Сагласно тој мисли се и понашај. Ради све што захтева поредак твог живота, али никако не заборављај да се сваког часа можеш преселити тамо одакле више нема повратка. Заборав тога неће удаљити одређени час, а намерно потискивање из мисли те одлучујуће промене неће умањити вечни значај онога што нам следи после ње. Предавши свој живот и све своје у руке Божије, час за часом проводи са мишљу да је сваки од њих у ствари последњи. Због тога ће се у животу смањити број сујетних утеха, а по смрти ће такво лишавање бити неизмерно награђено радошћу са којом се обичне радости живота уопште не могу мерити.
ЧЕТВРТАК
Чувши о делима Христа Спаситеља, Ирод је говорио: Јована ја посекох; али ко је тај? И настојаше да га види (Лк.9,9). Желео је да га види и тражаше прилику, али се не удостоји, јер је тражио из пусте љубопитљивости, а не ради вере и спасења. Љyбопитљивост је голицање ума. Њој није драга истина него новост, посебно атрактивна новост. Због тога се она често не задовољава самом истином, већ у њој тражи нешто посебно. Измисливши га, она се на њему зауставља и друге привлачи њему. Истина се оставља позади, а напред се ставља лична досетка. У наше дане тако практикује немачки ум. Немци су опседнути жељом за измишљањем. Сву област истине Божије као маглом су прекрили својим досеткама. Узмите догмате, учење о наравствености, историју, реч Божију - све су тако претрпали досеткама, да се до истине Божије тешко може доћи. А, уствари, баш те досетке њих интересују, као и оне који су једне настројености са њима. Истина Божија је проста! Зар ће горди ум да се занима са њом? Он ће радије своје да измисли. То је атрактивно, иако пусто и слабо као замка од паучине. Да је тако, можете се уверити на новим теоријама о постанку света. Оне личе на бунцање спавача или пијанца. А како се само чине добрим својим проналазачима! Колико се ту само губи снаге и времена - и све узалуд! Међутим, дело се извршило веома просто: Рече и постаде, заповеди и сазда се. Боље решење од овог нико неће измислити.
ПЕТАК
Чудесно насићење народа у пустињи је слика насићења верујућих Светим Причешћем, тј. пречистим Телом и пречистом Крвљу Господа (Лк.9,12-17). Господ седи одвојено. Народ је подељен на скупине, а апостоли посредују, примају хлеб и раздају. Тако је и сада: верујући су сви подељени на скупине - у мале појединачне цркве у којима Господ, невидљиво присуствујући, раздаје своје Тело и Крв преко апостолских прејемника. Као некада апостолима, Он и сада њиховим прејемницима говори: Подајте им ви нека једу. Као некада, тако и сада верујући народ неодступно стоји пред Господом у посту, слушању речи, молитвеном тражењу исцељења од грехова, припреми за приступање Божанственим Тајнама. Започета са јављањем Господа, тајна се продужава до сада и продужаваће се до краја века. И у будућем веку ће постојати Причест своје врсте, будући да је Господ обећао да ће дати да се једе од скривене мане и од дрвета живота (Отк.2,7; 17). И у земаљском рају је за прародитеље била устројена тајанствена Причест - окушање од дрвета живота. У старозаветној цркви њу је символизовало једење пасхалног јагњета. На тај начин, тајанствена Причест је започела са родом људским, трајала и трајаће с њим у вечне векове, у разним видовима, али са једним значењем - најтешњег општења са Господом. Јер, у њему беше живот и живот беше светлост људима (Јн.1,4). Сазданима по образу Божијем и приличи да буду у таквом општењу са Оним који је сјај славе и обличје бића Очевог (Јев.1,3).
СУБОТА
Господњи ученици су тргали класје, трли рукама и јели у суботу. Дакле, чињаху дела врло мало важна и по спољашњости и по суштини својој. Међутим, фарисеји нису издржали већ их укорише (Лк.6,1-2). Шта их је навело да поведу реч о томе? По спољашњости - неразумна ревност, а у суштини - дух оговарања. Тај дух се качи за све, и све представља у мрачном виду безакоња и погубности. Та немоћ је у већој или мањој мери, готово општа за људе који не пазе на себе. Речи се још и могу избећи, али од осуђивачких мисли ретко ко ће успети да се уздржи. Неко чучи поред срца и подстиче га на осуђивање. Оно почиње да точи осуђивање. У исто време оговарач је и сам спреман на рђава дела, чим га нико не види. Он непромењиво стоји у рђавом настројењу у сваком погледу. Изгледа да он зато и суди и осуђује да би осећање правде, које је погођено и пригушено у њему самоме, надокнадио нападима на друге, премда и неоправданим. Онај, пак, ко је правдољубив и који стоји у правди, зна како је тешко бити исправан на делу, а још теже у осећањима, те никада неће почети да осуђује. Он је пре готов да снисхођењем покрије не само мале него и велике преступе других. Господ није судио фарисејима који су оговарали, него им је снисходљиво објаснио да су ученици прибегли поступку који свако може лако да оправда, уколико га просуди како треба. И готово увек бива овако: расуди о поступку ближњег и наћи ћеш да он уопште нема онај тежак и ужасан карактер, који се нама приказивао на први поглед.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ДУХОВДАНУ
Под трњем које угушује реч Божанске истине, осим богатства, сласти и животних брига (Лк.8,14), у наше време треба разумети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са њеног пута. Таква учења су се код нас врло раширила: једна гласно и отворено иду против истине; друга исто потајно наговештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљенмоноксид који, кад се неприметно удише, помућује главу и доводи до губитка јасне свести о ономе што нас окружује. Ко се надише тог гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља у лажном виду, тј. као онако ономе који има помућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему потиснута свака истина, па чак и осећање за њу пригушено, а лаж се унедрила у све саставе ума. Шта треба радити у вези са таквим појавама? Не треба слушати и читати таква бунцања. Ако се ненамерно чују и прочитају, треба их избацити из главе. А уколико се не избацују тако лако, треба их подвргнути разматрању и све ће ишчезнути као дим.
извор: www.svetosavlje.org
Симон фарисеј поштује Господа и зове га код себе. Међутим, он се саблажњава, видевши да Господ без одбојности к себи пушта грешницу. Он почиње да мисли: Да је Он пророк... (Лк.7, 39). Због чега се тако десило? Због тога што се он сав обузео бригом око гошћења. Услед тог усрђа он је занемарио здраво расуђивање о Божијем поретку. Те две области - животна и духовна, својим својствима и законима нимало не личе једна на другу. Наш ум, међутим, суди управо по законима онога чиме је у највећој мери обузет. Према грађанским нормама, са јавном грешницом не треба општити. Симон тако и расуђује, заборавивши да покајање свакога чини чистим, и да грешнике равна са праведницима. Он мисли да грешници не приличи да буде присутна. Пошто је не тера, закључује он, Спаситељ сигурно и не зна ко је она. Од те мисли се одмах родила и друга: "Ако не зна, какав је Он онда пророк?" Симон то није изрекао речима, већ је само помислио. Споља гледано, на њему и у његовој ревности, као добром домаћину, није дошло ни до какве промене. Међутим, Господ је видео његово срце, и по његовом срцу му и даје уразумљење. Он му је скренуо пажњу да је баш грешницима место око Њега, те да му је грешница, која је пришла срцем, у већој мери указала част него он који га је само угошћењем почаствовао. Оно што је спољашње, човека може довести до осећања самоправедности, које је непријатно Господу. Оно, пак, унутрашње увек човека држи при осећању његове непотребности пред лицем свезнајућег Господа.
Господ проповедаше, а жене му служаху својим имањем. На тај начин оне се показаше као саучеснице у самој проповеди (Лк.8,1-3). Није свима дано да проповедају Јеванђеље, али сви могу садејствовати у његовом распрострањењу и бити саучесници у најзначајнијем послу на земљи. Таквих саучесника и саучесница је било много у време проповедничког труда светих апостола, њихових прејемника, и најзад, у читавој историји Цркве. Они се и до данас јављају. Наши апостоли на Кавказу и у разним местима Сибира се усрдно труде, трпећи сваку невољу и сва лишавања. Они продужавају дело Господа и светих апостола. Оне жене и уди које им пружају помоћ ступају, такође, у ред жена које су служиле Господу, и удостојавају се равне награде са њима. Господ је рекао: Који прима онога кога пошаљем, мене прима (Јн.13, 20). Значи, Он поистовећује себе са оним кога шаље на проповед. Из тога следи да и услугу, која се указује онима које је Он послао, поистовећује са служењем Њему самоме. По закону благости и Његове правде свако ће примити награду по томе како је примио [Његове] посленике (Мт.10,40-42). То је, дакле, довољна побуда да руке своје не одвраћамо од напора за свеобухватну помоћ великом делу јеванђелске проповеди.
СРЕДА
Да ли су, улазећи у лађу да би отпловили на другу страну језера (Лк.8,20-25), апостоли мислили да ће их задесити бура и да ће им живот бити изложен опасности? Јер, изненада уследи олуја и они готово не очекиваху да ће остати међу живима. Такав је пут нашег живота! Не знаш како ни одакле може да дође беда, која може да те сломи. Ваздух, вода, ватра, звер, човек, птица, кућа, једном речју - све што нас окружује, може изненада да се преобрати у оруђе наше смрти. Одатле и закон: живи тако да у сваком тренутку будеш спреман да се сретнеш са смрћу и да без страха ступиш у њену област. Сада си жив - али је следећи тренутак неизвестан. Сагласно тој мисли се и понашај. Ради све што захтева поредак твог живота, али никако не заборављај да се сваког часа можеш преселити тамо одакле више нема повратка. Заборав тога неће удаљити одређени час, а намерно потискивање из мисли те одлучујуће промене неће умањити вечни значај онога што нам следи после ње. Предавши свој живот и све своје у руке Божије, час за часом проводи са мишљу да је сваки од њих у ствари последњи. Због тога ће се у животу смањити број сујетних утеха, а по смрти ће такво лишавање бити неизмерно награђено радошћу са којом се обичне радости живота уопште не могу мерити.
ЧЕТВРТАК
Чувши о делима Христа Спаситеља, Ирод је говорио: Јована ја посекох; али ко је тај? И настојаше да га види (Лк.9,9). Желео је да га види и тражаше прилику, али се не удостоји, јер је тражио из пусте љубопитљивости, а не ради вере и спасења. Љyбопитљивост је голицање ума. Њој није драга истина него новост, посебно атрактивна новост. Због тога се она често не задовољава самом истином, већ у њој тражи нешто посебно. Измисливши га, она се на њему зауставља и друге привлачи њему. Истина се оставља позади, а напред се ставља лична досетка. У наше дане тако практикује немачки ум. Немци су опседнути жељом за измишљањем. Сву област истине Божије као маглом су прекрили својим досеткама. Узмите догмате, учење о наравствености, историју, реч Божију - све су тако претрпали досеткама, да се до истине Божије тешко може доћи. А, уствари, баш те досетке њих интересују, као и оне који су једне настројености са њима. Истина Божија је проста! Зар ће горди ум да се занима са њом? Он ће радије своје да измисли. То је атрактивно, иако пусто и слабо као замка од паучине. Да је тако, можете се уверити на новим теоријама о постанку света. Оне личе на бунцање спавача или пијанца. А како се само чине добрим својим проналазачима! Колико се ту само губи снаге и времена - и све узалуд! Међутим, дело се извршило веома просто: Рече и постаде, заповеди и сазда се. Боље решење од овог нико неће измислити.
ПЕТАК
Чудесно насићење народа у пустињи је слика насићења верујућих Светим Причешћем, тј. пречистим Телом и пречистом Крвљу Господа (Лк.9,12-17). Господ седи одвојено. Народ је подељен на скупине, а апостоли посредују, примају хлеб и раздају. Тако је и сада: верујући су сви подељени на скупине - у мале појединачне цркве у којима Господ, невидљиво присуствујући, раздаје своје Тело и Крв преко апостолских прејемника. Као некада апостолима, Он и сада њиховим прејемницима говори: Подајте им ви нека једу. Као некада, тако и сада верујући народ неодступно стоји пред Господом у посту, слушању речи, молитвеном тражењу исцељења од грехова, припреми за приступање Божанственим Тајнама. Започета са јављањем Господа, тајна се продужава до сада и продужаваће се до краја века. И у будућем веку ће постојати Причест своје врсте, будући да је Господ обећао да ће дати да се једе од скривене мане и од дрвета живота (Отк.2,7; 17). И у земаљском рају је за прародитеље била устројена тајанствена Причест - окушање од дрвета живота. У старозаветној цркви њу је символизовало једење пасхалног јагњета. На тај начин, тајанствена Причест је започела са родом људским, трајала и трајаће с њим у вечне векове, у разним видовима, али са једним значењем - најтешњег општења са Господом. Јер, у њему беше живот и живот беше светлост људима (Јн.1,4). Сазданима по образу Божијем и приличи да буду у таквом општењу са Оним који је сјај славе и обличје бића Очевог (Јев.1,3).
СУБОТА
Господњи ученици су тргали класје, трли рукама и јели у суботу. Дакле, чињаху дела врло мало важна и по спољашњости и по суштини својој. Међутим, фарисеји нису издржали већ их укорише (Лк.6,1-2). Шта их је навело да поведу реч о томе? По спољашњости - неразумна ревност, а у суштини - дух оговарања. Тај дух се качи за све, и све представља у мрачном виду безакоња и погубности. Та немоћ је у већој или мањој мери, готово општа за људе који не пазе на себе. Речи се још и могу избећи, али од осуђивачких мисли ретко ко ће успети да се уздржи. Неко чучи поред срца и подстиче га на осуђивање. Оно почиње да точи осуђивање. У исто време оговарач је и сам спреман на рђава дела, чим га нико не види. Он непромењиво стоји у рђавом настројењу у сваком погледу. Изгледа да он зато и суди и осуђује да би осећање правде, које је погођено и пригушено у њему самоме, надокнадио нападима на друге, премда и неоправданим. Онај, пак, ко је правдољубив и који стоји у правди, зна како је тешко бити исправан на делу, а још теже у осећањима, те никада неће почети да осуђује. Он је пре готов да снисхођењем покрије не само мале него и велике преступе других. Господ није судио фарисејима који су оговарали, него им је снисходљиво објаснио да су ученици прибегли поступку који свако може лако да оправда, уколико га просуди како треба. И готово увек бива овако: расуди о поступку ближњег и наћи ћеш да он уопште нема онај тежак и ужасан карактер, који се нама приказивао на први поглед.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ДУХОВДАНУ
Под трњем које угушује реч Божанске истине, осим богатства, сласти и животних брига (Лк.8,14), у наше време треба разумети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са њеног пута. Таква учења су се код нас врло раширила: једна гласно и отворено иду против истине; друга исто потајно наговештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљенмоноксид који, кад се неприметно удише, помућује главу и доводи до губитка јасне свести о ономе што нас окружује. Ко се надише тог гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља у лажном виду, тј. као онако ономе који има помућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему потиснута свака истина, па чак и осећање за њу пригушено, а лаж се унедрила у све саставе ума. Шта треба радити у вези са таквим појавама? Не треба слушати и читати таква бунцања. Ако се ненамерно чују и прочитају, треба их избацити из главе. А уколико се не избацују тако лако, треба их подвргнути разматрању и све ће ишчезнути као дим.
извор: www.svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар