Аутор књиге «Мисионарске белешке», коју је недавно објавила издавачка кућа Сретењског манастира говори о особинама које су потребне мисионару, о принципијелној важности живог дијалога, проповеди у мрежама и отвореним вратима, минималном и максималном задатку за онога ко говори о Истини.
– Помаже Бог, драга браћо и сестре! Представљамо вам још једну нову књигу коју је недавно објавила издавачка кућа Сретењског манастира. И данас смо на наш сусрет позвали протојереја Андреја Ткачова чија је књига «Мисионарске белешке» недавно издата.
Оче Андреје, «Мисионарске белешке» се безусловно могу сврстати у стручну, наставну литературу; она је упућена будућим мисионарима, будућим пастирима. Какав сматрате да треба да буде идеалан савремени мисионар?
– Стављам себе на место човека који не верује у Бога и замишљам од кога бих желео да чујем нешто о вери. То треба да буде неки веома занимљив човек, веома занимљива личност. Зато што се велике истине које се чују од досадног човека чине досаднима. И нешто огромно од ситничавог човека се доживљава као ситно. Зато се, наравно, поставља питање личности. Мисионар треба да буде занимљив човек. Нема права да буде досадан. Као што је Станиславски говорио: «Добри су сви жанрови осим досадног.»
Мисионар треба занимљиво да говори. И треба да има неки бекграунд, некакав занимљив живот. Може бити, рецимо, официр-подморничар, или геолог, или нуклеарни физичар, или човек који је рођен у Аргентини, који је одрастао у Немачкој, а сад живи на Сахалину... Односно, то треба да буде човек који је шири од мене. Мисионар је човек који је шири од мене.
Рецимо, ја сам геолог, или алпиниста, или капетан брода, можда сам видео цео свет – хајде, покушај да ме задивиш. А човек који разговара са мном о Богу можда никад није пловио бродом, али је шири од мене. Попричали смо сат-два и размишљам: «Види ти ово! Баш је занимљив момак. Милина га је слушати.» Мислим да је Господ апостоле изабрао по овом критеријуму. Зато што је Господ бирао апостоле. Сви су различити, али су сви занимљиви.
– А како да савремени млади човек достигне ову ширину? Шта треба да ради у том правцу?
– Млад човек ће бити мисионар ако га Христос рани. Управо рани! Ако га рани Својом љубављу. Ова реч је веома важна. Она се среће у текстовима наших молитава. «Ранио ме је Господ љубављу Својом.» То је трн Божанске љубави и ако он убоде човека у душу, човек ће постати веома немиран. А мисионар је немиран човек. Не може да седи на једном месту.
Добар монах је мисионар на самом крају свог пута. Проводи цео живот на једном месту, а на крају његовог пута људи почињу да долазе код њега. Он и даље седи на једном месту, а људи долазе код њега. И он мисионари већ самим тим што је свет, говори: тако и тако стоје ствари.
А мисионар-почетник је немиран човек. Он је колерик. «Ено, онамо људи не знају за Христа – идем тамо.» Дали су му петопарац – вратио се. «Сад идем онамо.» Не може да седи на једном месту.
Млади људи који примају на себе тежину свештенства призвани су заправо да запале веома мали број људи – на пример, своје село. Рецимо, одслужио си прву службу, и на пример, било је петоро људи, а у селу живи, рецимо 200. Где су 195? И они су крштени. Ако умру донеће их да се сахране. Они су у принципу хришћани, само што не иду у цркву. И свештеник треба да иде код њих и да се упозна. Овде наизглед још нема ничег мисионарског. Долази и каже: «Добар дан! Ја сам ваш свештеник. Завршио сам богословију, ово су моји жена и деца. Распоредили су ме код вас, служићу овде. Хтео бих да се упознам с вама.» - «А ми не желимо. Излази.» А на другом месту: «Да се упознамо? Може. Уђи.» И за месец дана нема више петоро, већ 25 људи. То је већ мисионарство.
Мисионарство је заправо свакодневна ствар. Просто поразговарати с човеком, саслушати га - и то је већ мисионарење. Саслушати. Човек долази код тебе: «Оче, снашла ме је таква невоља!» И прича, прича. А ти: «Брате мој, помогао бих ти, али не знам како.» - «Па саслушао си ме, хвала ти и на томе.» И посао је кренуо, душа се дотакла душе.
Зато се ничега не треба плашити, треба само бити једноставан човек, нормалан човек. Недостају нам нормални људи. Кад се појави нормалан човек он одмах постаје мисионар.
– Кад говоримо о мисионарству, посебно на општецрквеном нивоу, то се увек повезује с различитим технологијама и често се испоставља да се ове технологије сматрају скоро главнима: ево, сад ћемо да се активирамо у друштвеним мрежима, послаћемо велики број лајкова или ћемо слати поруке на велики број адреса, или ћемо направити суперсајт и постићи ћемо велике мисионарске резултате, привешћемо Христу и Цркви велики број људи. Шта мислите, зар очекивања од ових технологија нису прекомерна? И уопште, какав може бити однос између личног општења мисионара и употребе технологије?
– 80% према 20%, односно 4 напрема 1: 4 је разговор, а 1 су технологије. Ипак је наша Црква – Света Саборна и Апостолска. Апостоли су говорили. Христос је човек разговорног жанра. Он ништа није писао, само је говорио. Да је, на пример, тада постојао интернет, Он у њега не би ни завирио. Није му било потребно. Ишао би и разговарао с људима. И Платон и Аристотел су говорили, иако су и писали. А Сократ, на пример, ништа није писао. Он је ишао по пијаци, застајкивао је, слушао разговор између купца и продавца, о нечему је размишљао, онда би некуда отишао, с неким би разговарао...
Људи који пишу увек се напајају од оних који су већи од њих. А они који су већи од њих не пишу. И они који раде у мрежама увек су покрај ногу оних који су изнад њих и који не раде у мрежама То је веома локални ресурс који врло посредно утиче на живот. Заправо, најозбиљнији утицај на живот се одвија услед личног општења, између душа, од личног разговора, очи у очи. Као што је Јован Богослов написао у једној од својих саборних посланица: «Могу много да вам пишем мастилом на папиру, али желим да говорим усмено» - односно, желим да разговарам непосредно с вама.
Разговор с људима је апостолски труд. Апостолство је разговарање с људима. Не треба лежати на каучу и писати постове неком непознатом човеку, већ устати с кауча и отићи код човека или примити човека. Куц-куц-куц. «Добар дан, може ли се код вас?» - «Може, уђи.» Али то није лако. У питању је жив човек, стварни живот, слушај га, разговарај с њим – то је заиста веома тешко. А у куцању прстима по тастатури нема никаквог подвига. Али чак и ако сматрамо да има, он је много мањи од подвига личног општења.
Црква је апостолска, она ипак треба да општи с људима лицем у лице. И наше проповеди су много живље кад се изговарају. Знате да проповедник увек говори више него што је припремио? Односно, припремио је једно, а говори друго. Увек. Срца слушалаца те наводе на друге речи. Хтео сам да причам пет минута, а причао сам двадесет. Хтео сам да говорим о једном, а говорио сам о другом. Желео сам да истакнем једну ствар, али сам на њу заборавио, зато што се испоставило да није битна. Истакао сам другу. Зашто? Зато што је то жив дијалог. Жив дијалог срца заправо и јесте Црква.
А ове техничке ствари, технологије... То су штаке за хроме. Потребне су. Али је, наравно, много боље трчати својим ногама.
– У сваком послу је важно да човек сам одреди које резултате жели да постигне, да направи одређени план активности – то је залог успеха, правилне расподеле снага и постизања циљева које си себи поставио. Једна од глава ваше књиге «Мисионарске белешке» носи назив «Минимални задатак». Како бисте одредили минимални и максимални задатак за човека мисионара, свештеника или мирјанина, који иде на сусрет с неприпремљеним, неуцркљеним људима? Рецимо, иде у неку студентску слушаоницу у граду Н. Који је максимум који може да постигне на овом сусрету? И какав треба да буде минимум, после којег ће барем сам схватити да није ту узалуд дошао?
– То је добро питање. Мислим да је максимум привести човека и Књизи и Путиру. Не једној од ове две ствари, већ управо двема – Књизи и Путиру. Ако можеш да доведеш човека до тога да се причешћује, да чита Писмо, притом понављам, не до једне од ових компоненти, већ до обе, сматрај да си покрио мноштво грехова. Како пише апостол Јаков: кад доведеш нечију душу до спасења, покрићеш мноштво грехова. То је, наравно, максимум. Да човек схвати нешто и да се сложи с тобом, и да недељом прилази Путиру, и да код куће чита Књигу. Књига и Путир, Јеванђеље и Причешће.
А минимум за савременог неандерталца с мобилним телефоном је, мислим, да престане да се смеје у разговорима на свете теме да схвати да ништа не зна, да схвати да постоји неки свет о којем он ништа не зна и да стекне известан свештени страх пред овим светом, да престане да се смеје на религиозне теме, да постане барем замишљено-озбиљан према стварима о којима засад ништа не зна. Ако ти каже барем: «Знаш, мислио сам да је све то неко наклапање, да су све попови измислили, а сад видим да је врло озбиљно, да се тиче моје савести и мог срца, мојих почивших рођака, моје будућности. Наравно, засад ништа не разумем, али сам свестан да је све веома озбиљно и хтео бих помало то да учим. Али помало, наравно, зато што то нећу учити брзо, плашим се свега тога и немам довољно времена и снаге... Али сад све то схватам врло озбиљно, хвала ти.»
Дакле, ако у човеку пробудимо бар извесну озбиљност за егзистенцијалне теме – рођења, смрти, праведности, покајања, суза, одговорности, душевне боли... Шта је човек? То је душевна бол. То је парадоксално биће, све га боли унутра. Ко сам, где сам, зашто сам овде? Ако дамо човеку да то осети, ако га изведемо из стања световне раслабљности, већ смо постигли веома важну ствар.
Уопште, овај минимум је већ максимум. А максимум кад човек чита Јеванђеље и кад се причешћује је нешто већ ван свих граница. То је просто светост. А човек себи прво каже: «Слушај, наравно, не знам зашто ми је то потребно, али ми се свиђа да те слушам. И премда не схватам ништа од онога што причаш, то ме дира и наводи на размишљање. И уопште ми је занимљиво. А шта бих могао да читам?» - «Па... Читај Платонове ‘Дијалоге’.» - «И шта још?» - «Па... Прочитај Бредберија.» - «И шта још?» - «Читај Пушкина. ‘Евгенија Оњегина’. Само читај пажљиво, тамо има ствари које ће те просто запањити.» - «Ма да ли је могуће! Дивно. Као да сам се пренуо из несвести.» И ако продрмамо човека и он се прене, учинили смо изузетно велику ствар. А касније га, наравно, водимо ка Јеванђељу и Путиру.
Сад у лету хватамо људе на умору. Долазимо да причестимо људе који се никад нису причестили и журимо да стигнемо пре него што умру. То је таутологија, али је чињеница. Журимо да донесемо Причешће човеку на умору како би се бар једном у животу причестио и то последњег дана. Држимо опело покојницима, а затим у молитвама помињемо покојнике који су протраћили живот. Крстимо ко зна кога и ко зна због чега у нади да ће се једном пробудити и почети да живе хришћански. Односно, чинимо много ствари надајући се на будућност. А проповедништво има за циљ да данас пробуди човека. «Пробуди се!!! Да ли се сећаш себе кад си имао пет година? Имаш већ 35! Схваташ ли да си се променио? Још 20 година и можда те више неће бити на овој земљи! Погледај, зар личиш на онога какав си био раније? То су различити људи. Међутим, то си ти. Схвати, имаш у души читав свет вреднији од читаве Васељене!» Ако успемо да допремо до скривених одаја ове људске душе учинићемо веома добру ствар.
–Хвала вам, оче Андреје. Надам се да ће се сви придружити жељи да ваша књига помогне у буђењу мисионара, а да мисионари онда буде друге људе и да многе приведу истинској вери. Хтели бисмо да вам пожелимо даљи успех у вашем раду и стваралаштву – као и на мисионарском попришту. А вама бисмо, драга браћо и сестре, хтели да пожелимо да пријатно проведете време читајући књиге издавачке куће Сретењског манастира. Свако добро!
– Хвала. Шта да кажем, хомо легенс – човек који чита је човек који верује. Човек који верује, а не чита је апсурд. Односно, верујући човек хомо цреденс је хомо легенс. Читајте добре књиге, поново читајте добре ствари које сте већ читали и читајте до краја оно што још нисте читали. Желим вам мир и више вере. Вере и радости.
С протојерејем Андрејем Ткачовом
разговарао је јеромонах Игњатије (Шестаков)
извор: www.pravoslavie.ru, 12.10.2015.
 |
| фото: www.pravoslavie.ru |
– Помаже Бог, драга браћо и сестре! Представљамо вам још једну нову књигу коју је недавно објавила издавачка кућа Сретењског манастира. И данас смо на наш сусрет позвали протојереја Андреја Ткачова чија је књига «Мисионарске белешке» недавно издата.
Оче Андреје, «Мисионарске белешке» се безусловно могу сврстати у стручну, наставну литературу; она је упућена будућим мисионарима, будућим пастирима. Какав сматрате да треба да буде идеалан савремени мисионар?
– Стављам себе на место човека који не верује у Бога и замишљам од кога бих желео да чујем нешто о вери. То треба да буде неки веома занимљив човек, веома занимљива личност. Зато што се велике истине које се чују од досадног човека чине досаднима. И нешто огромно од ситничавог човека се доживљава као ситно. Зато се, наравно, поставља питање личности. Мисионар треба да буде занимљив човек. Нема права да буде досадан. Као што је Станиславски говорио: «Добри су сви жанрови осим досадног.»
Мисионар треба занимљиво да говори. И треба да има неки бекграунд, некакав занимљив живот. Може бити, рецимо, официр-подморничар, или геолог, или нуклеарни физичар, или човек који је рођен у Аргентини, који је одрастао у Немачкој, а сад живи на Сахалину... Односно, то треба да буде човек који је шири од мене. Мисионар је човек који је шири од мене.
Рецимо, ја сам геолог, или алпиниста, или капетан брода, можда сам видео цео свет – хајде, покушај да ме задивиш. А човек који разговара са мном о Богу можда никад није пловио бродом, али је шири од мене. Попричали смо сат-два и размишљам: «Види ти ово! Баш је занимљив момак. Милина га је слушати.» Мислим да је Господ апостоле изабрао по овом критеријуму. Зато што је Господ бирао апостоле. Сви су различити, али су сви занимљиви.
– Млад човек ће бити мисионар ако га Христос рани. Управо рани! Ако га рани Својом љубављу. Ова реч је веома важна. Она се среће у текстовима наших молитава. «Ранио ме је Господ љубављу Својом.» То је трн Божанске љубави и ако он убоде човека у душу, човек ће постати веома немиран. А мисионар је немиран човек. Не може да седи на једном месту.
Добар монах је мисионар на самом крају свог пута. Проводи цео живот на једном месту, а на крају његовог пута људи почињу да долазе код њега. Он и даље седи на једном месту, а људи долазе код њега. И он мисионари већ самим тим што је свет, говори: тако и тако стоје ствари.
А мисионар-почетник је немиран човек. Он је колерик. «Ено, онамо људи не знају за Христа – идем тамо.» Дали су му петопарац – вратио се. «Сад идем онамо.» Не може да седи на једном месту.
Млади људи који примају на себе тежину свештенства призвани су заправо да запале веома мали број људи – на пример, своје село. Рецимо, одслужио си прву службу, и на пример, било је петоро људи, а у селу живи, рецимо 200. Где су 195? И они су крштени. Ако умру донеће их да се сахране. Они су у принципу хришћани, само што не иду у цркву. И свештеник треба да иде код њих и да се упозна. Овде наизглед још нема ничег мисионарског. Долази и каже: «Добар дан! Ја сам ваш свештеник. Завршио сам богословију, ово су моји жена и деца. Распоредили су ме код вас, служићу овде. Хтео бих да се упознам с вама.» - «А ми не желимо. Излази.» А на другом месту: «Да се упознамо? Може. Уђи.» И за месец дана нема више петоро, већ 25 људи. То је већ мисионарство.
Мисионарство је заправо свакодневна ствар. Просто поразговарати с човеком, саслушати га - и то је већ мисионарење. Саслушати. Човек долази код тебе: «Оче, снашла ме је таква невоља!» И прича, прича. А ти: «Брате мој, помогао бих ти, али не знам како.» - «Па саслушао си ме, хвала ти и на томе.» И посао је кренуо, душа се дотакла душе.
Зато се ничега не треба плашити, треба само бити једноставан човек, нормалан човек. Недостају нам нормални људи. Кад се појави нормалан човек он одмах постаје мисионар.
– Кад говоримо о мисионарству, посебно на општецрквеном нивоу, то се увек повезује с различитим технологијама и често се испоставља да се ове технологије сматрају скоро главнима: ево, сад ћемо да се активирамо у друштвеним мрежима, послаћемо велики број лајкова или ћемо слати поруке на велики број адреса, или ћемо направити суперсајт и постићи ћемо велике мисионарске резултате, привешћемо Христу и Цркви велики број људи. Шта мислите, зар очекивања од ових технологија нису прекомерна? И уопште, какав може бити однос између личног општења мисионара и употребе технологије?
– 80% према 20%, односно 4 напрема 1: 4 је разговор, а 1 су технологије. Ипак је наша Црква – Света Саборна и Апостолска. Апостоли су говорили. Христос је човек разговорног жанра. Он ништа није писао, само је говорио. Да је, на пример, тада постојао интернет, Он у њега не би ни завирио. Није му било потребно. Ишао би и разговарао с људима. И Платон и Аристотел су говорили, иако су и писали. А Сократ, на пример, ништа није писао. Он је ишао по пијаци, застајкивао је, слушао разговор између купца и продавца, о нечему је размишљао, онда би некуда отишао, с неким би разговарао...
Људи који пишу увек се напајају од оних који су већи од њих. А они који су већи од њих не пишу. И они који раде у мрежама увек су покрај ногу оних који су изнад њих и који не раде у мрежама То је веома локални ресурс који врло посредно утиче на живот. Заправо, најозбиљнији утицај на живот се одвија услед личног општења, између душа, од личног разговора, очи у очи. Као што је Јован Богослов написао у једној од својих саборних посланица: «Могу много да вам пишем мастилом на папиру, али желим да говорим усмено» - односно, желим да разговарам непосредно с вама.
Разговор с људима је апостолски труд. Апостолство је разговарање с људима. Не треба лежати на каучу и писати постове неком непознатом човеку, већ устати с кауча и отићи код човека или примити човека. Куц-куц-куц. «Добар дан, може ли се код вас?» - «Може, уђи.» Али то није лако. У питању је жив човек, стварни живот, слушај га, разговарај с њим – то је заиста веома тешко. А у куцању прстима по тастатури нема никаквог подвига. Али чак и ако сматрамо да има, он је много мањи од подвига личног општења.
Црква је апостолска, она ипак треба да општи с људима лицем у лице. И наше проповеди су много живље кад се изговарају. Знате да проповедник увек говори више него што је припремио? Односно, припремио је једно, а говори друго. Увек. Срца слушалаца те наводе на друге речи. Хтео сам да причам пет минута, а причао сам двадесет. Хтео сам да говорим о једном, а говорио сам о другом. Желео сам да истакнем једну ствар, али сам на њу заборавио, зато што се испоставило да није битна. Истакао сам другу. Зашто? Зато што је то жив дијалог. Жив дијалог срца заправо и јесте Црква.
А ове техничке ствари, технологије... То су штаке за хроме. Потребне су. Али је, наравно, много боље трчати својим ногама.
– У сваком послу је важно да човек сам одреди које резултате жели да постигне, да направи одређени план активности – то је залог успеха, правилне расподеле снага и постизања циљева које си себи поставио. Једна од глава ваше књиге «Мисионарске белешке» носи назив «Минимални задатак». Како бисте одредили минимални и максимални задатак за човека мисионара, свештеника или мирјанина, који иде на сусрет с неприпремљеним, неуцркљеним људима? Рецимо, иде у неку студентску слушаоницу у граду Н. Који је максимум који може да постигне на овом сусрету? И какав треба да буде минимум, после којег ће барем сам схватити да није ту узалуд дошао?
– То је добро питање. Мислим да је максимум привести човека и Књизи и Путиру. Не једној од ове две ствари, већ управо двема – Књизи и Путиру. Ако можеш да доведеш човека до тога да се причешћује, да чита Писмо, притом понављам, не до једне од ових компоненти, већ до обе, сматрај да си покрио мноштво грехова. Како пише апостол Јаков: кад доведеш нечију душу до спасења, покрићеш мноштво грехова. То је, наравно, максимум. Да човек схвати нешто и да се сложи с тобом, и да недељом прилази Путиру, и да код куће чита Књигу. Књига и Путир, Јеванђеље и Причешће.
А минимум за савременог неандерталца с мобилним телефоном је, мислим, да престане да се смеје у разговорима на свете теме да схвати да ништа не зна, да схвати да постоји неки свет о којем он ништа не зна и да стекне известан свештени страх пред овим светом, да престане да се смеје на религиозне теме, да постане барем замишљено-озбиљан према стварима о којима засад ништа не зна. Ако ти каже барем: «Знаш, мислио сам да је све то неко наклапање, да су све попови измислили, а сад видим да је врло озбиљно, да се тиче моје савести и мог срца, мојих почивших рођака, моје будућности. Наравно, засад ништа не разумем, али сам свестан да је све веома озбиљно и хтео бих помало то да учим. Али помало, наравно, зато што то нећу учити брзо, плашим се свега тога и немам довољно времена и снаге... Али сад све то схватам врло озбиљно, хвала ти.»
Дакле, ако у човеку пробудимо бар извесну озбиљност за егзистенцијалне теме – рођења, смрти, праведности, покајања, суза, одговорности, душевне боли... Шта је човек? То је душевна бол. То је парадоксално биће, све га боли унутра. Ко сам, где сам, зашто сам овде? Ако дамо човеку да то осети, ако га изведемо из стања световне раслабљности, већ смо постигли веома важну ствар.
Уопште, овај минимум је већ максимум. А максимум кад човек чита Јеванђеље и кад се причешћује је нешто већ ван свих граница. То је просто светост. А човек себи прво каже: «Слушај, наравно, не знам зашто ми је то потребно, али ми се свиђа да те слушам. И премда не схватам ништа од онога што причаш, то ме дира и наводи на размишљање. И уопште ми је занимљиво. А шта бих могао да читам?» - «Па... Читај Платонове ‘Дијалоге’.» - «И шта још?» - «Па... Прочитај Бредберија.» - «И шта још?» - «Читај Пушкина. ‘Евгенија Оњегина’. Само читај пажљиво, тамо има ствари које ће те просто запањити.» - «Ма да ли је могуће! Дивно. Као да сам се пренуо из несвести.» И ако продрмамо човека и он се прене, учинили смо изузетно велику ствар. А касније га, наравно, водимо ка Јеванђељу и Путиру.
Сад у лету хватамо људе на умору. Долазимо да причестимо људе који се никад нису причестили и журимо да стигнемо пре него што умру. То је таутологија, али је чињеница. Журимо да донесемо Причешће човеку на умору како би се бар једном у животу причестио и то последњег дана. Држимо опело покојницима, а затим у молитвама помињемо покојнике који су протраћили живот. Крстимо ко зна кога и ко зна због чега у нади да ће се једном пробудити и почети да живе хришћански. Односно, чинимо много ствари надајући се на будућност. А проповедништво има за циљ да данас пробуди човека. «Пробуди се!!! Да ли се сећаш себе кад си имао пет година? Имаш већ 35! Схваташ ли да си се променио? Још 20 година и можда те више неће бити на овој земљи! Погледај, зар личиш на онога какав си био раније? То су различити људи. Међутим, то си ти. Схвати, имаш у души читав свет вреднији од читаве Васељене!» Ако успемо да допремо до скривених одаја ове људске душе учинићемо веома добру ствар.
–Хвала вам, оче Андреје. Надам се да ће се сви придружити жељи да ваша књига помогне у буђењу мисионара, а да мисионари онда буде друге људе и да многе приведу истинској вери. Хтели бисмо да вам пожелимо даљи успех у вашем раду и стваралаштву – као и на мисионарском попришту. А вама бисмо, драга браћо и сестре, хтели да пожелимо да пријатно проведете време читајући књиге издавачке куће Сретењског манастира. Свако добро!
– Хвала. Шта да кажем, хомо легенс – човек који чита је човек који верује. Човек који верује, а не чита је апсурд. Односно, верујући човек хомо цреденс је хомо легенс. Читајте добре књиге, поново читајте добре ствари које сте већ читали и читајте до краја оно што још нисте читали. Желим вам мир и више вере. Вере и радости.
С протојерејем Андрејем Ткачовом
разговарао је јеромонах Игњатије (Шестаков)
извор: www.pravoslavie.ru, 12.10.2015.
Нема коментара:
Постави коментар