Увод
Хришћанско монаштво своје корене има у хришћанском аскетизму који се појавио одмах по настанку Хришћанства. Ти први „сведоци“ Христови,„борци“, односно подвижници(1),
заједно са анахоретима четвртог века, утрли су пут каснијем оснивању општежитељних манастира и настанку монашких правила. У Цркви су већ крајем трећег и почетком четвртог века створене основне црте монашко-аскетског богословља, а у четвртом веку монаштво је већ имало зрело учење на основу Светог писма и Предања Цркве,које је утицало на обликовање монашких правила општежитељних манастира. Како се рад спомиње у Светом писму, а има га и у Предању Цркве, те и због посебности уређења општежитељних манастира, питање рада монаха нашло се и у уставима општежитељних манастира.
Писањем о раду монаха по монашким правилима,улазимо не само у свет свакодневног живота монаха тог времена, већ и у свевремене вредности монашког живота које се делимично пројављују у односу монаха према раду и резултатима тога рада.
 |
| фото: Манастир Високи Дечани |
Према сачуваном житију, радом су се бавили и Свети Пахомије(2), оснивач општежића, и
његов учитељ Паламон(3). Они су се молили,
водили духовне разговоре, а „рукодеља им је било предење вуне и израда власјеница“(4). Преподобни Пахомије се касније у братству није стидео ни других послова, па је са учествовао у зидању келија за монахе, сејао и заливао поврће,служио као вратар, бринуо се за болеснике и радио разне друге послове, дајући пример осталим монасима(5). Радом су се, дакле,
бавили сви монаси(6). Радили су заједно,а највероватније и појединачно по келијама.
Монаси су, иначе, правили рогозе и производе од палминог грања (пре тога су палмине гране потапане у воду, а потом по одређеном правилу дељене монасима за рад), радили су као кројачи, обућари, столари, и др.(7).Зависно од заната у
коме су били вешти, монаси су тако и груписани по домовима
Осим у манастирима, монаси су радили и ван манастира, махом по пољима(8). Ти радови ван
манастира знали су да трају и по неколико недеља. Осим рада у пољу, помиње се и сакупљање урми, или рад у пекари.Заједно са монасима, на рад изван манастира ишао је и
старешина, или неко од старије братије, и он би имао све обаве зе и права настојатеља. На таквом раду монаси међусобно нису причали, а хранили су с е некуваном храном, махом воћем и поврћем(9).
Приликом рада водило се рачуна да се алат не оштети(10).
Приликом рада водило се рачуна да се алат не оштети(10).
Осим рада по манастирским имањима ван манастира, монаси су често „одлазили у време жетве и радили као надничари у пољима“(11).
У манастирима су имали и чредна задужења, којима су обезбеђивали нормално функционисање манастира.То је био рад у кухињи, трпезарији, у складишту алата, подели материјала за рад, издавања књига из библиотеке...(12).
У манастирима су имали и чредна задужења, којима су обезбеђивали нормално функционисање манастира.То је био рад у кухињи, трпезарији, у складишту алата, подели материјала за рад, издавања књига из библиотеке...(12).
У рад монаха можемо сврстати и све обавезе које су монаси преузимали у задужењу руковођења братством, бригом о болеснима, задужењима економа и другим(13).
Монашким правилима преподобног Бенедикта било је предвиђено и време рада(14). У периоду
од Пасхе до половине септембра монаси су радили од 1. до 4. часа и од половине 8 . часа до вечере. Од половине септембра до почетка Четрдесетнице од 2. до 9. часа, а у дане Четрдесетнице од 3.до 9. часа. Ово одређивање времена рада није било искључиво: „Нека не тугују ако је због нечега потребно више радити јер монаси треба да живе радом својих руку, како је рекао апостол, а то прихватише и наши оци.“(15).Рад је увек био добродошао у манастирима, али су постојала правила која су ограничавала избор послова: „Ти послови не треба да нарушавају мир и безмолвије нашега живота, не треба да задају много бриге око набавке
вештаства које им је потребно, не треба да изазивају велико неспокојство при продаји рукотворина, нити да дају повода за неприличне и штетне сусрете са мушкарцима и женама.“(16).
Циљ рада монаха у општежитељним манастирима
Писци древних монашких правила када су помињали рад, н ајпре су се позивали на Свето писмо.Понајвише је то радио Свети Василије Велики(17), велики богослов и утемељивач општежића у Кападокији, и светионик васцелом монаштву.Указивао је да се и сам Господ није устручавао да ради, и да није дошао „да му служе, него да служи“. На Господа су се угледали и Апостоли, међу којима и апостол Павле(18).
Са друге стране, лењост је у Светом писму осуђивао и Господ („Зли и лењиви слуго“ – погледај причу о талантима у Матејевом јеванђељу), пророк Соломон (Пр 6. 6), а апостол Павле чак заповеда: „Ако неко неће да ради, нека и не једе“ (2 Сол 3. 10.).
Преподобном Пахомију Великом, и његовом учитељу Паламону, рад је био средство којим би замарали тело. Паламон је свога ученика, када би ноћу на бденију приметио да га савлађује сан, изводио из келије и тражио да преноси песак, говорећи: „Буд и добар, Пахомије, да те не би искушао ђаво, и да не би уништио плодове подвига твога“(19). Поучен тиме, Преподобни Пахомије је у својим општежитељним манастирима завео рад као најбољи начин да се побеђује сан(20).
Као добар познавалац живота у војсци, Преподобни Пахомије се потрудио да своје искуство и знање искористи и за добро уређење општежитељних манастира. Својим монашким правилима регулисао је рад у манастирима, а ту праксу су касније у својим монашким уставима наставили Свети Василије Велики(21), Свети Јован Касијан и други. Рад је у манастирима протицао под будном контролом надзорника. Надзорник је одређивао поделу рада(22) и нико без његове до зволе није смео да обавља икакав посао(23). Разговор између монаха за време молитве и рада био је забрањен(24). Сразмерно способностима и могућностима монаха, додељиване су им обавезе. За правилно оцењивање ових способности и могућности, Свети Василије је одговорност стављао како на надзорника, тако и на самог монаха: „Настојатељ треба да води рачуна да не даје наређења која премашују снагу тела, да немоћнога не би довео до супростављања. Као отац који је подједнако благонаклон и близак свима, он треба да узме у обзир телесне снаге свакога и у складу са њима да одмерава и распоређује своје наредбе. Међутим, највећој осуди се излажу они који, имајући телесну снагу од Бога,одбијају (наредбе), бесрамно обмањујући настојатеље. Настојатељ навлачи на себе велику и неподношљиву невољу уколико затаји талант говора и уколико свакоме унапред не објави о мачу који ће судити греху. Неупоредиво, пак, већу невољу навлачи на себе онај који крије телесну снагу коју је добио од Бога ради опште користи, и не користи је.“(25).
Са друге стране, лењост је у Светом писму осуђивао и Господ („Зли и лењиви слуго“ – погледај причу о талантима у Матејевом јеванђељу), пророк Соломон (Пр 6. 6), а апостол Павле чак заповеда: „Ако неко неће да ради, нека и не једе“ (2 Сол 3. 10.).
Преподобном Пахомију Великом, и његовом учитељу Паламону, рад је био средство којим би замарали тело. Паламон је свога ученика, када би ноћу на бденију приметио да га савлађује сан, изводио из келије и тражио да преноси песак, говорећи: „Буд и добар, Пахомије, да те не би искушао ђаво, и да не би уништио плодове подвига твога“(19). Поучен тиме, Преподобни Пахомије је у својим општежитељним манастирима завео рад као најбољи начин да се побеђује сан(20).
Као добар познавалац живота у војсци, Преподобни Пахомије се потрудио да своје искуство и знање искористи и за добро уређење општежитељних манастира. Својим монашким правилима регулисао је рад у манастирима, а ту праксу су касније у својим монашким уставима наставили Свети Василије Велики(21), Свети Јован Касијан и други. Рад је у манастирима протицао под будном контролом надзорника. Надзорник је одређивао поделу рада(22) и нико без његове до зволе није смео да обавља икакав посао(23). Разговор између монаха за време молитве и рада био је забрањен(24). Сразмерно способностима и могућностима монаха, додељиване су им обавезе. За правилно оцењивање ових способности и могућности, Свети Василије је одговорност стављао како на надзорника, тако и на самог монаха: „Настојатељ треба да води рачуна да не даје наређења која премашују снагу тела, да немоћнога не би довео до супростављања. Као отац који је подједнако благонаклон и близак свима, он треба да узме у обзир телесне снаге свакога и у складу са њима да одмерава и распоређује своје наредбе. Међутим, највећој осуди се излажу они који, имајући телесну снагу од Бога,одбијају (наредбе), бесрамно обмањујући настојатеље. Настојатељ навлачи на себе велику и неподношљиву невољу уколико затаји талант говора и уколико свакоме унапред не објави о мачу који ће судити греху. Неупоредиво, пак, већу невољу навлачи на себе онај који крије телесну снагу коју је добио од Бога ради опште користи, и не користи је.“(25).
За лењост монаха следиле су опомене и казне, монаху није дозвољено да одбија тешке послове(26), али су монашка правила обезбеђивала и заштиту монаха од неправедних поступака надзорника(27). Уопштено, непоштовање монашких правила о раду од било кога у манастиру, повлачило је одређене епитимије(28).
Постојање епитимија за нерад говори да је било таквих појава, али Свети Јован Касијан сведочи да је у његово време монаштво Египта држало правило послушања и рада: „Правило послушања тамо се пажљиво чува и млади монаси без допуштења старца не чине ништа, а оно шта им он заповеди, то хитро извршавају као да им је заповеђено од самог Господа. Чак и када им заповеде нешто што у први мах изгледа немогуће, они без колебања хитају да учине само да не би нарушили заповест о послушању...“.(29).
Да монаси не би мањим радом запали у лењост, или у сујетну славу, правилима је тачно прецизирана норма рада(30). У житију Преподобног Пахомија остала је забележена реакција, иначе веома снисходљивог Светог Пахомија на непотребан труд једног монаха, који је уместо једне направио две рогозе. Поменути монах није добио похвалу, коју је очекивао, већ је био прекорен да је мукотрпним радом хтео „да испуни вољу демона славе“, да је у прелести, и да се јавно покаје.Још му рече „да у време трпезе стоји међу столовима држећи оне рогозе све док траје обед, а онда му наред и да остане у својој келији пет месеци, забранивши му да говори са било ким од братије, хранећи се само хлебом и водом“(31).
Циљ монаха, по монашким правилима, није била зарада, не само у односу на нехришћане, већ и у односу на хришћане (како на лаике, тако и на припаднике клира). Није постојао никакав затворени хришћански „круг“ у коме су хришћани (и клирици) били обавезни да откупљују манастирске производе по неуобичајеним ценама. Централна мисао монашких правила није била да манастир производи (можда и уз најамну радну снагу), већ да монаси раде (чак и да сами иду на рад као најамници, ако је било потребно).
И Свети Василије је својим правилима забрањивао непристојне трговине, дуготрајне заузетости и недозвољене добити монаха(32).
Остала је прича у житију Преподобног Пахомија о монаху који је имао задужење да продаје направљене сандале и то по одређеној цени. Како су други трговци извршили притисак на њега да подигне цену манастирских сандала и тако је изједначи са њиховом ценом,
монах је подлегао и зарадио више новца него што се од њега очекивало. По повратку у манастир, све је испричао
преподобном Пахомију. Преподобни Пахомије је овом монаху рекао да је допустио себи да падне у користољубље, послао га да купцима врати разлику у цени, и указао му да ће по повратку у манастир добити епитимију, и да ће на његову дужност бити постављен други монах(33).
Време рада у манастирима није постало нека супротност времену молитве, или време изузећа молитве из живота монаха, већ је од самог почетка настанка општежитељних манастира време рада било и време молитве. О томе је писао и Свети Василије у својим правилима: „Молитву, дакле, можемо вршити и док радимо, благодарећи Ономе ко је нашим рукама дао силу да радимо и уму мудрост за стицање знања, ко је дао вештаство из кога су направљена оруђа и које се обрађује зана том којим се ми занимамо.Осим тога ми се молимо да дела руку наших послуже циљу богоугађања. Ми ћемо достићи до душевне сабраности уколико, као што је речено, при свакој делатности будемо од Бога искали успех у делу, узносећи благодарност Ономе ко је дао силу за делање, и чувајући циљ богоугађања. Јер,не поступимо ли тако, ми нећемо бити у стању да сјединимо оно о чему апостол говори: „Молите се без престанка“ (1 Сол 5.17), и: „Радећи дан и ноћ“ (2 Сол 3.8).“(34).
Време рада у манастирима није постало нека супротност времену молитве, или време изузећа молитве из живота монаха, већ је од самог почетка настанка општежитељних манастира време рада било и време молитве. О томе је писао и Свети Василије у својим правилима: „Молитву, дакле, можемо вршити и док радимо, благодарећи Ономе ко је нашим рукама дао силу да радимо и уму мудрост за стицање знања, ко је дао вештаство из кога су направљена оруђа и које се обрађује зана том којим се ми занимамо.Осим тога ми се молимо да дела руку наших послуже циљу богоугађања. Ми ћемо достићи до душевне сабраности уколико, као што је речено, при свакој делатности будемо од Бога искали успех у делу, узносећи благодарност Ономе ко је дао силу за делање, и чувајући циљ богоугађања. Јер,не поступимо ли тако, ми нећемо бити у стању да сјединимо оно о чему апостол говори: „Молите се без престанка“ (1 Сол 5.17), и: „Радећи дан и ноћ“ (2 Сол 3.8).“(34).
Производи рада монаха и њихова судбина
Рад монаха у општежићима није по себи имао за циљ стицање иметка. То се види још код преподобног Пахомија, чак и на почетку његовог подвижничког живота са учитељем му Паламоном, који је оно што је зарадио својим радом најчешће делио сиротињи. И апостол Павле је наређивао (у посланици Ефесцима), на шта се позивао и Свети Василије у 37. опширном правилу, да не раде како би обезбедили само себе, већ „да би имао давати ономе коме је потребно“ (Еф 4. 28). Рад није потребан само ради изнуривања и контролисања тела, већ и ради љубави према ближњем.Свети Василије је пис ао да ћемо се тиме удостојити да чујемо: „Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25. 34 – 36).И у свом 207. кратком правилу, Свети Василије је, по себи својственом богословском и човекољубивом ставу, упозоравао да је Господ забранио да се трудимо „за јело које пролази“ већ „за јело које остаје за живот вечни“, односно за испуњавање воље Божије: „Уколико се воља Божија састоји у томе да се гладни нахрани, жедни напоји, наги одене и остало, потпуно је неопходно да се угледамо на апостола, који каже: `Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима (Дап. 20. 35)`, и повиновати се његовом учењу: `Него боље нека се човек труди да ради
својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе коме је потребно (Еф 4. 28).`“(35).
Из древних монашких правила види се да су производи монашког ручног рада брижљиво чувани(36). Све што није дељено сиротињи од резултата рада монашких руку остајало је манастиру за основне потребе монаха. Уколико се временом неки манастир није придржавао тога, већ тежио богаћењу, отварао је врата разним искушењима(37).
У радове је спадало и зидање келија за монахе. Било је уобичајено да се мушки и женски манастири испомажу у раду. Монаси би за женске манастире зидали келије, а монахиње би шиле одела за монахе.
У радове је спадало и зидање келија за монахе. Било је уобичајено да се мушки и женски манастири испомажу у раду. Монаси би за женске манастире зидали келије, а монахиње би шиле одела за монахе.
Закључак
Древни монашки устави општежитељних манастира настали су од четвртог до почетка шестог века. У обзир су узети устави Преподобног Пахомија Великог, Светог Василија Великог, Светог Јована Касијана и Преподобног Бенедикта. Ови монашки устави нису покрили све аспекте рада монаха, обзир ом да се нешто у манастиру преносило и путем Предања, али можемо рећи да је рад монаха био саставни део подвижничког живота, чији је циљ било утврђивање у духовном врлинском животу.
Каленић, Часопис Епархије шумадијске, бр. 5, 2015.
Каленић, Часопис Епархије шумадијске, бр. 5, 2015.
напомене:
1 О аскетизму у II и III веку више види у Алексеј Сидоров,„Старохришћански аскетизам у II и III веку“, Источник 67(2008), 42 – 55. и у Алексеј Сидоров, „Старохришћански аскетиза м у II и III веку (2)“, Источник 69-70 (2009), 48 –
60.
2 Радом су се бавили монаси и пре Светог Пахомија. Бар се за Светог Антонија зна да је марљиво радио. Види у Дервас Ј. Чити, Пустиња као град, увод у и зучавање египатског и
палестинског монаштва у хришћанском царству, Манастир Подмаине, 2008, 13. Међутим, како је ово рад о монашким правилима општежитељних манастира, почињемо са Преподобним Пахомијем Великим.куда иду. Правила Пахомија Великог, И, 58. Редовничка правила, Вијеће фрањевачких заједница и Кршћанска садашњост,Загреб, 1985, 67....
3 Житије Преподобног Пахомија Великог у Древни монашки устави, Шибеник, 2004, 6.
4 Исто.
5 Дервас Ј. Чити, Пустиња као град,…, 33.
6 Изузетак су могли да буду само болесници.
7 Монасима је било забрањено да својевољно праве или поправљају сандале, осим ако им настојник није поверио тај
посао. Правила Пахомија Великог I, 104.
8 Постоји правило код Пахомија Великог да монаси иду беспоговорно на рад и да им је забрањено да се распитују
3 Житије Преподобног Пахомија Великог у Древни монашки устави, Шибеник, 2004, 6.
4 Исто.
5 Дервас Ј. Чити, Пустиња као град,…, 33.
6 Изузетак су могли да буду само болесници.
7 Монасима је било забрањено да својевољно праве или поправљају сандале, осим ако им настојник није поверио тај
посао. Правила Пахомија Великог I, 104.
8 Постоји правило код Пахомија Великог да монаси иду беспоговорно на рад и да им је забрањено да се распитују
9 Изузетак је било само брање и сакупљање палминих плодова, када је надзорник имао право да на лицу места монасима да један део сакупљених плодова да их поједу. Правила Пахомија Великог I, 76.
10 На питање: „Шта ако неко из немарности нешто изгуби или из непажње нешто поквари?“, Свети Василије одговара: „Онај ко је ствар покварио нека се осуди као крадљивац светиње, а онај ко је изгубио као виновник крађе светиње,будући да је све то принето на дар Господу и посвећено Богу.“ 144. Кратко правило Светог Василија Великог у Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Хиландар, 2009, 213. 11 Дервас Ј. Чити, Пустиња као град, …, 49.
12 „По читавој Месопотамији, Палестини, Кападокији и по целом истоку, братија се понедељком распоређује на извршавање различитих манастирских послушања тако да
сразмерно броју братије бива назначен и број оних који треба да обављају чредну. Та послушања они обављају са таквом побожношћу и усрдношћу са каквом ни један слуга не
служи свога господара, и не само да чине оно шта од њих захтева устав него они помажу другима који можда нису успели да испуне своју обавезу.“ 19. глава 4. књиге Устава
монашког општежића Светог Јована Касијана у Древни монашки устави, Шибеник, 2004, 205.
13 У Правилима Пахомија Великог И, 139 и И, 140 (види у Редовничка правила,…, 73) наређено је да сви неписмени новодошли монаси морају да науче да читају. Ово није било
питање слободног избора, јер је у правилу писало: „..и нека буде присиљен да научи макар и не буде хтео“. На овај начин сви мо наси су били способни да читају Свето писмо,
житија и молитве. Из свега овога, а и постојањем библиотека,
да се претпоставити да је постојала потреба за писањем и преписивањем књига и списа, и да су се тиме бавили мо-
наси у Египту, о чему говори Свети Јован Касијан у 12. глави 4 . књиге свога Устава монашког општежића. Види у Древни монашки устави,…, 203.
14 Осим времена за рад, монашким правилима предвиђено је време и за читање. Читање Светог писма и књига духовне садржине била је обавеза монаха.15 48. глава Устава Преподобног Бенедикта у Древни монашки устави,…, 230.
16 38. Опширно правило у Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Хиландар, 2009, 160.
17 О Светом Василију Великом више види у Протојереј Георгије Флоровски,Источни оци IV века, манастир Хиландар, 1997, 62 – 94.
18 „Погледај Павла који непрекидно ради, неуморно путује, плови, бива у опасности, подноси непогоду, прогонство, нападе, ударце камења, који се душевном усрдношћу и телесном снагом супроставља свим искушењима.“ Четврто поглавље Подвижничких устава Светог Василија Великог види у Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Хиландар, 2009, 279.
19 Житије Преподобног Пахомија Великог у Древни монашки устави,…, 6.
20 Види у Правила Пахомија Великог, I, 5 објављено у Редовничка правила,…, 60.
21 Види, на пример, 31. опширно правило светог Василија Великог у Редовничка правила,…, 150.
22 Свети Василије истиче да монаси не треба сами да бирају своју делатност у манастиру, већ је то надлежност настојатеља, чију одлуку монах прихвата у послушности.Види 41. опширно правило у Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Хиландар, 2009, 162 – 163.
23 Правила Пахомија Великог I, 123. и I, 134.
24 Види у Правила Пахомија Великог, I, 7. и I, 116.
25 31. правило подвижничких устава Светог Василија Великог у Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Хиландар, 2009, 306.
26 Види 121. Кратко правило у Древни монашки устави,Шибеник, 2004, 138.
27 Види у Правила Пахомија Великог, III, 5.
28 Више о епитимији у древним монашким уставима општежитељних манастира види у Протојереј-ставрофор Радомир Поповић, „Епитимија у древним монашким уставима општежитељних манастира“, Гласник 6 (6. Јун 2008),164 – 170.
29 10. глава 4. књиге Устава монашког општежића Светог Јована Касијана у Древни монашки устави, Шибеник, 2004,203.
30 Тачно је одређено и за настојника и за монахе да дневно исплету 25 лаката палмовог лишћа. Забрањено је да се монаси силе на рад преко мере, а од умерене запослености очекивало се да ће све подстицати на рад. Правила Пахомија Великог, IV, 1, и IV, 3.
31 Житије Преподобног Пахомија Великог у Древни монашки устави,…, 12 – 13.
32 Види 5. поглавље подвижничких устава Светог Василија Великог у Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Хиландар, 2009, 280.
33 У Житију Пахомија Великог има више таквих прича.
34 37. опширно правило Светог Василија Великог у Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Хиландар, 2009, 158.
35 Древни монашки устави, прев, са руског С. Продић,Шибеник, 2004, 133. Види и 42. Опширно правило СветогВасилија Великог у Н.д., 135.
36 Монаси који би оштетили ове производе, били су кажњавани.
37 Дервас Ј. Чити, Пустиња као град,…, 76 – 77.
Нема коментара:
Постави коментар