ПОНЕДЕЉАК
Тешко богатима, ситима, који се смеју, о којима људи добро говоре. И опет, благо онима који трпе свако понижење, ударце, отимања, присилне напоре (Лк.6,22-30). Дакле, нешто сасвим супротно од обичног људског расуђивања и осећања! Мисли Божије су далеко од помисли људских као небо од земље. А и како би могло бити друкчије? Ми смо у изгнанству, а изгнаницима нису туђе увреде и жалости. Ми смо под епитимијом, а епитимија се и састоји од лишавања и напора. Ми смо болесни, а болеснима су кориснији горки лекови. Сам Спаситељ није имао где главу склонити у читавом свом животу, и завршио је на Крсту. Како, онда, могу очекивати бољи удео они који следе за Њим? Дух Христов је дух готовости да се све трпи и да се благодушно носи свака жалост. Утеха, част, раскош, изобиље - страни су за Његов укус и Његове захтеве. Његов пут иде кроз бесплодну и сурову пустињу. Образац за то је четрдесетогодишње лутање Израиља по пустињи. А ко иде тим путем? Сваки онај који иза пустиње види Ханаан, у коме теку мед и млеко. У време свога странствовања путник добија ману, и то не са земље него са неба, не телесно, него духовно. Сва слава је у ономе - унутра.
УТОРАК
"Не судите, опраштајте, дајте"... (Лк.6,30-38) - на први поглед све сам губитак, и ниоткуда добитак. Међутим, ево шта се обећава: ако не будеш осуђивао, и тебе неће осудити; ако будеш опраштао и теби ће се опростити; ако будеш давао, и теби ће се дати. Сада тај добитак није видљив, али ће несумњиво доћи ономе који од срца учини указана лишавања. Доћи ће, наиме, у час када се више од свега буде осећала потреба за неосуђеношћу и опроштајем. Како ће се само он тада обрадовати, изненада се удостојивши таквих блага, и то, наочиглед, ни због чега! И обратно, како ће жалити и туговати онај који у своје време није умео умесно да искористи своје наслеђе! Тада би он све да опрости и да све разда. Међутим, већ је касно. Све, наиме, има своје време. Не журе сви за таквом добити, која долази право у руке, премда готово увек после губитка. Баци, по руској пословици, хлеб и со иза себе, и они ће се обрести испред тебе. Вид деловања у показаним случајевима заиста личи на бацање. Међутим, ту се не баца у пропаст, него у руке Божије. А у тим рукама је сигурно очување. И добијање из њих је несумњиво. Само додај веру и наду.
СРЕДА
А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк.6,46). Због чега га зову Господом, а не врше вољу Господњу, тј. због чега делима не признају Његово Господство? Због тога што само језиком зову, а не и срцем. Када би срце изговорило: "Господе, Ти си мој Господ", у њему би пребивала пуна готовост да се повинује Ономе кога исповеда својим Господом. Пошто тога нема, језик и дела се разилазе. Међутим, дела су увек онаква какво је срце. Шта, зар не треба ни звати: "Господе, Господе"? Не, не то. Неопходно је да се спољашњој речи придода и унутрашња реч, тј. осећање и расположење срца. Седи и размисли о Господу и о самоме себи: ко је Господ, а ко си ти; шта је Господ за тебе учинио и чини; зашто живиш и докле ћеш живети... Тада ћеш доћи до убеђења да се не може без испуњавања све воље Господње. Нема нама другог пута. То убеђење ће родити спремност да се на делу испуни оно што се говори речју "Господ". При таквој готовости пробудиће се и потреба за помоћу свише. Са њом ће, пак, доћи и молитва: "Господе, Господе! Помози и даруј нам силу да ходимо по вољи Твојој". Тада ће му наше призивање бити угодно.
ЧЕТВРТАК
Свети Јован Претеча шаље своје ученике да питају Господа: Да ли је Он Онај што ће доћи или другога да чекају? (Лк.7,19). Он није питао ради себе, будући да је, као обавештен са неба, тачно знао ко је Исус Христос. Питао је ради ученика. Ученици су, пак, тражили решење тог питања не из љубопитљивости, него из искрене жеље да сазнају истину. Таквима нема потребе да се много говори. Господ им и није говорио, него је само указао на оно што је том приликом учинио. Божанствена дела су сведочила о Његовом Божанству. То је било тако очигледно, да они који су дошли са питањем, више нису постављали питања. Тако је увек. Сила Божија живи у Цркви. Онај ко искрено тражи истину, одмах ће је доживети и уверити се у њу. То опитно осведочење чини крај свим питањима и савршено умирује. Ономе ко неће да верује и ко у Цркви и Хришћанству почне да, уместо основе вере, тражи поводе за оправдање свога неверја, никаква указања неће изгледати задовољавајућа. Он ће своје неверје да сматра основаним, макар његове основе биле ништавне и заснивале се на ситницама. То хоће његово срце - и због тога све код њега може да прође.
ПЕТАК
С киме ћу упоредити људе овога рода (Лк.7,31), тј. невернике? Господ то питање поставља као у недоумици. Зар ми нећемо још више бити у чуђењу поводом јављања неверја? Ми смо зачуђени пред недоумицом: како ићи против свестране очевидности? Међутим, ипак иду. Што се сатана противи - није чудно. Само име је такво: противник истине и добра. Он јасно види да Бог постоји, да ће му судити и да ће бити осуђен, да му је казна већ припремљена. Па ипак, све иде против - и не ради чега другога, него само ради зла, тј. на већу своју погибао. Зар не влада исти дух богоборства и у онима који не верују? У крајњем случају, по појмовима које имамо о души и њеним дејствима, неверје је при свој очевидној основаности вере - необјашњиво. Необјашњиво је и ропство грешника греху и након што јасно увиди да га грех води у пропаст. И до какве се само противречности долази! Само они који не верују и страстољупци одбацују постојање сатане и нечистих духова. Они којима би више од свих приличило да су на њиховој страни, сасвим одступају од њих. Но, зар није и само то мишљење од нечистих духова? Тамни љубе таму и уче говорити да их нема, и да се у наравственом свету све врши само од себе, без њихових замки и лукавстава.
СУБОТА
Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике ка покајање (Лк.5,32). Каква утеха за грешнике! Али, потребно је престати са гресима, и чинити само добро. Осим тога, и творећи добро, све себе треба сматрати грешником, и то не само на језику, него и у срцу. Не греши, а ипак се, као прави грешник, кај и призивај Господа да те помилује. Ако имаш такво настројење, стојиш у истини. Уколико се, пак, подаш осећању самоправедности, и почнеш себе да сматраш безгрешним, знај да си скренуо с правога пута и пошао стазом која не води у спасење. Како да се исправан живот споји са осећањем грешности? О томе питају само књижевници који пишу а не делају. Ономе, пак, ко иде делатним путем, сасвим је јасно да не може бити другачије.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА ПО ДУХОВДАНУ
Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: "Ко мене постави за судију?". Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.
извор: Светосавље
Тешко богатима, ситима, који се смеју, о којима људи добро говоре. И опет, благо онима који трпе свако понижење, ударце, отимања, присилне напоре (Лк.6,22-30). Дакле, нешто сасвим супротно од обичног људског расуђивања и осећања! Мисли Божије су далеко од помисли људских као небо од земље. А и како би могло бити друкчије? Ми смо у изгнанству, а изгнаницима нису туђе увреде и жалости. Ми смо под епитимијом, а епитимија се и састоји од лишавања и напора. Ми смо болесни, а болеснима су кориснији горки лекови. Сам Спаситељ није имао где главу склонити у читавом свом животу, и завршио је на Крсту. Како, онда, могу очекивати бољи удео они који следе за Њим? Дух Христов је дух готовости да се све трпи и да се благодушно носи свака жалост. Утеха, част, раскош, изобиље - страни су за Његов укус и Његове захтеве. Његов пут иде кроз бесплодну и сурову пустињу. Образац за то је четрдесетогодишње лутање Израиља по пустињи. А ко иде тим путем? Сваки онај који иза пустиње види Ханаан, у коме теку мед и млеко. У време свога странствовања путник добија ману, и то не са земље него са неба, не телесно, него духовно. Сва слава је у ономе - унутра.
УТОРАК
"Не судите, опраштајте, дајте"... (Лк.6,30-38) - на први поглед све сам губитак, и ниоткуда добитак. Међутим, ево шта се обећава: ако не будеш осуђивао, и тебе неће осудити; ако будеш опраштао и теби ће се опростити; ако будеш давао, и теби ће се дати. Сада тај добитак није видљив, али ће несумњиво доћи ономе који од срца учини указана лишавања. Доћи ће, наиме, у час када се више од свега буде осећала потреба за неосуђеношћу и опроштајем. Како ће се само он тада обрадовати, изненада се удостојивши таквих блага, и то, наочиглед, ни због чега! И обратно, како ће жалити и туговати онај који у своје време није умео умесно да искористи своје наслеђе! Тада би он све да опрости и да све разда. Међутим, већ је касно. Све, наиме, има своје време. Не журе сви за таквом добити, која долази право у руке, премда готово увек после губитка. Баци, по руској пословици, хлеб и со иза себе, и они ће се обрести испред тебе. Вид деловања у показаним случајевима заиста личи на бацање. Међутим, ту се не баца у пропаст, него у руке Божије. А у тим рукама је сигурно очување. И добијање из њих је несумњиво. Само додај веру и наду.
СРЕДА
А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк.6,46). Због чега га зову Господом, а не врше вољу Господњу, тј. због чега делима не признају Његово Господство? Због тога што само језиком зову, а не и срцем. Када би срце изговорило: "Господе, Ти си мој Господ", у њему би пребивала пуна готовост да се повинује Ономе кога исповеда својим Господом. Пошто тога нема, језик и дела се разилазе. Међутим, дела су увек онаква какво је срце. Шта, зар не треба ни звати: "Господе, Господе"? Не, не то. Неопходно је да се спољашњој речи придода и унутрашња реч, тј. осећање и расположење срца. Седи и размисли о Господу и о самоме себи: ко је Господ, а ко си ти; шта је Господ за тебе учинио и чини; зашто живиш и докле ћеш живети... Тада ћеш доћи до убеђења да се не може без испуњавања све воље Господње. Нема нама другог пута. То убеђење ће родити спремност да се на делу испуни оно што се говори речју "Господ". При таквој готовости пробудиће се и потреба за помоћу свише. Са њом ће, пак, доћи и молитва: "Господе, Господе! Помози и даруј нам силу да ходимо по вољи Твојој". Тада ће му наше призивање бити угодно.
ЧЕТВРТАК
Свети Јован Претеча шаље своје ученике да питају Господа: Да ли је Он Онај што ће доћи или другога да чекају? (Лк.7,19). Он није питао ради себе, будући да је, као обавештен са неба, тачно знао ко је Исус Христос. Питао је ради ученика. Ученици су, пак, тражили решење тог питања не из љубопитљивости, него из искрене жеље да сазнају истину. Таквима нема потребе да се много говори. Господ им и није говорио, него је само указао на оно што је том приликом учинио. Божанствена дела су сведочила о Његовом Божанству. То је било тако очигледно, да они који су дошли са питањем, више нису постављали питања. Тако је увек. Сила Божија живи у Цркви. Онај ко искрено тражи истину, одмах ће је доживети и уверити се у њу. То опитно осведочење чини крај свим питањима и савршено умирује. Ономе ко неће да верује и ко у Цркви и Хришћанству почне да, уместо основе вере, тражи поводе за оправдање свога неверја, никаква указања неће изгледати задовољавајућа. Он ће своје неверје да сматра основаним, макар његове основе биле ништавне и заснивале се на ситницама. То хоће његово срце - и због тога све код њега може да прође.
ПЕТАК
С киме ћу упоредити људе овога рода (Лк.7,31), тј. невернике? Господ то питање поставља као у недоумици. Зар ми нећемо још више бити у чуђењу поводом јављања неверја? Ми смо зачуђени пред недоумицом: како ићи против свестране очевидности? Међутим, ипак иду. Што се сатана противи - није чудно. Само име је такво: противник истине и добра. Он јасно види да Бог постоји, да ће му судити и да ће бити осуђен, да му је казна већ припремљена. Па ипак, све иде против - и не ради чега другога, него само ради зла, тј. на већу своју погибао. Зар не влада исти дух богоборства и у онима који не верују? У крајњем случају, по појмовима које имамо о души и њеним дејствима, неверје је при свој очевидној основаности вере - необјашњиво. Необјашњиво је и ропство грешника греху и након што јасно увиди да га грех води у пропаст. И до какве се само противречности долази! Само они који не верују и страстољупци одбацују постојање сатане и нечистих духова. Они којима би више од свих приличило да су на њиховој страни, сасвим одступају од њих. Но, зар није и само то мишљење од нечистих духова? Тамни љубе таму и уче говорити да их нема, и да се у наравственом свету све врши само од себе, без њихових замки и лукавстава.
СУБОТА
Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике ка покајање (Лк.5,32). Каква утеха за грешнике! Али, потребно је престати са гресима, и чинити само добро. Осим тога, и творећи добро, све себе треба сматрати грешником, и то не само на језику, него и у срцу. Не греши, а ипак се, као прави грешник, кај и призивај Господа да те помилује. Ако имаш такво настројење, стојиш у истини. Уколико се, пак, подаш осећању самоправедности, и почнеш себе да сматраш безгрешним, знај да си скренуо с правога пута и пошао стазом која не води у спасење. Како да се исправан живот споји са осећањем грешности? О томе питају само књижевници који пишу а не делају. Ономе, пак, ко иде делатним путем, сасвим је јасно да не може бити другачије.
НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА ПО ДУХОВДАНУ
Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: "Ко мене постави за судију?". Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.
извор: Светосавље
Нема коментара:
Постави коментар