Читао сам ових дана на Интернету о разноврсности средстава за аудио и видео запис који постоје данас, разноврсности која је налик на халуцинацију.
Микрокамере, скривене у реверу сакоа, у оловци за писање, наочарама, телефону – све имају задатак да запишу и открију сакривене и, наравно, интересантне детаље твог личног живота. Сада се сваки догађај истог трена снима на мобилни телефон или камеру која је постављена негде. Сва места на земљи се лако виде.
Уз помоћ програма „Гоогле Еартх“ можеш видети све, чак и шешир старице на Ајфеловој кули. Можеш се виртуелно прошетати својом улицом, гледати је са сателита, можеш пратити из минута у минут како расте мали птић на некој бостонској крошњи.
Све се снима, све је откривено, рекли би ми. Сваки детаљ, колико год безначајан, треба и мора да буде постављен пред очи гомиле која је жедна сензације. Пре свега се на медијске звезде обрушава лавина погледа, у њихов приватни живот упадају, прате их свуда.
Међутим и обични људи, који ничим нису посебно за њих занимљиви, могу постати мета радозналих мас-медија – због важности своје професије например. Уопште, не можеш се сакрити ни у мишју рупу од урокљивих очију Великог брата. Свевидећем Богу на чудовишан и ненормалан начин подражавају у новом потрошачком друштву. Безуспешно се са Свевидећим Творцем такмиче нове структуре праћења, безбедности, итд.
У Царству Божијем ће све тајно бити објављено и осуђено пред свима, „на крововима“ говори Свето Писмо. На тај начин, тајне људске душе ће постати откривене за милијарде анђела и сву нашу сабраћу људе – и биће разлог васељенског плача и бесконачног ридања.
Архиве служби безбедности ће бити показане, чак и уништене да би се показала чисто и одједном, без икаквих грешака у тумачењу, апсолутна истина о сваком људском бићу. Све ће бити објављено, измерено праведним и љубећим судом Божијим и постати основа или за вечно блаженство или обрнуто, за вечну осуду. Најезда система посматрања – електронског, компјутерског, медијског, политичког и тако даље – јесте пророштво о томе да се време истине, која ће се громко објавити, са кровова света, приближава.
Постајемо све ближи једни другима, живимо у преиспуњеном глобалном селу, али се осећамо све усамљенији, све даље од душа других људи. Живимо на растојању звучног сигнала до Америке, али на растојању целе вечности до неба. Или, боље рећи, тела се не приближавају, постају све већа под притиском материје, а душе све ситније, зато нам се чине тако далекима.
Шта нам остаје да чинимо? Записују нас, прислушкују, виде, коментаришу све више и више електронских очију, иза којих се крију непознате (добре или лоше) замисли. О нама је све познато. „Јер постасмо призор (тхеатрон) и анђелима и људима“. (1 Кор. 4:9). Играмо на гигантској сцени, која је до апсурда осветљена хиљадама пројектора, а никада не видимо гледаоце, који су сакривени иза заштитних екрана и којих је све више и више.
Једино добро и истинито што треба да чинимо је да живимо по Истини, по Христу. Да се не би стидели ни једног нашег дела (то јест да чинимо само добро). Живети као да – а тако и јесте – живимо под непрестаним и љубећим погледом Божијим. Камера, скривена у души је шатор Духа Светога у коме света љубав
Христа Женика слави празник и доноси бесмртност. Мисли о покајању, саосећању и праштању не могу бити снимљене ни најсавршенијим апаратом. Дакле, терор скривених објектива је снажан само тамо где има шта да се крије. Код човека доброг, милостивог и верујућег живот иде природним путем, без скривених детаља, у границама нормалности и здравог смисла. И ко ког да га гледа, чак у личном, домаћем животу не може видети ништа до живота, испуњеног Богом и оваплоћене молитве – живе и делатне љубави.
Превод са руског: Станоје Станковић
Свештеник Јован Валентин Истрати
извор: www.pravoslavie.ru, 4.7.2011.
Микрокамере, скривене у реверу сакоа, у оловци за писање, наочарама, телефону – све имају задатак да запишу и открију сакривене и, наравно, интересантне детаље твог личног живота. Сада се сваки догађај истог трена снима на мобилни телефон или камеру која је постављена негде. Сва места на земљи се лако виде.
Уз помоћ програма „Гоогле Еартх“ можеш видети све, чак и шешир старице на Ајфеловој кули. Можеш се виртуелно прошетати својом улицом, гледати је са сателита, можеш пратити из минута у минут како расте мали птић на некој бостонској крошњи.
Све се снима, све је откривено, рекли би ми. Сваки детаљ, колико год безначајан, треба и мора да буде постављен пред очи гомиле која је жедна сензације. Пре свега се на медијске звезде обрушава лавина погледа, у њихов приватни живот упадају, прате их свуда.
Међутим и обични људи, који ничим нису посебно за њих занимљиви, могу постати мета радозналих мас-медија – због важности своје професије например. Уопште, не можеш се сакрити ни у мишју рупу од урокљивих очију Великог брата. Свевидећем Богу на чудовишан и ненормалан начин подражавају у новом потрошачком друштву. Безуспешно се са Свевидећим Творцем такмиче нове структуре праћења, безбедности, итд.
 |
| Елизавета Цымбаревич, Ненастье. Которский залив фото:www.pravoslavie.ru |
Архиве служби безбедности ће бити показане, чак и уништене да би се показала чисто и одједном, без икаквих грешака у тумачењу, апсолутна истина о сваком људском бићу. Све ће бити објављено, измерено праведним и љубећим судом Божијим и постати основа или за вечно блаженство или обрнуто, за вечну осуду. Најезда система посматрања – електронског, компјутерског, медијског, политичког и тако даље – јесте пророштво о томе да се време истине, која ће се громко објавити, са кровова света, приближава.
Постајемо све ближи једни другима, живимо у преиспуњеном глобалном селу, али се осећамо све усамљенији, све даље од душа других људи. Живимо на растојању звучног сигнала до Америке, али на растојању целе вечности до неба. Или, боље рећи, тела се не приближавају, постају све већа под притиском материје, а душе све ситније, зато нам се чине тако далекима.
Шта нам остаје да чинимо? Записују нас, прислушкују, виде, коментаришу све више и више електронских очију, иза којих се крију непознате (добре или лоше) замисли. О нама је све познато. „Јер постасмо призор (тхеатрон) и анђелима и људима“. (1 Кор. 4:9). Играмо на гигантској сцени, која је до апсурда осветљена хиљадама пројектора, а никада не видимо гледаоце, који су сакривени иза заштитних екрана и којих је све више и више.
Једино добро и истинито што треба да чинимо је да живимо по Истини, по Христу. Да се не би стидели ни једног нашег дела (то јест да чинимо само добро). Живети као да – а тако и јесте – живимо под непрестаним и љубећим погледом Божијим. Камера, скривена у души је шатор Духа Светога у коме света љубав
Христа Женика слави празник и доноси бесмртност. Мисли о покајању, саосећању и праштању не могу бити снимљене ни најсавршенијим апаратом. Дакле, терор скривених објектива је снажан само тамо где има шта да се крије. Код човека доброг, милостивог и верујућег живот иде природним путем, без скривених детаља, у границама нормалности и здравог смисла. И ко ког да га гледа, чак у личном, домаћем животу не може видети ништа до живота, испуњеног Богом и оваплоћене молитве – живе и делатне љубави.
Превод са руског: Станоје Станковић
Свештеник Јован Валентин Истрати
извор: www.pravoslavie.ru, 4.7.2011.
Нема коментара:
Постави коментар