ЖРТВОВАЊЕ БЕЗ ОСТАТКА

Пре 43 године умрла је најодликованија жена Првог светског рата, Милунка Савић

Наредник Милунка Савић припада оној плејади српских ратника о којима је фердмаршал Август фон Макензи писао у својим мемоарима: "Борили смо се са јунацима из бајке".

 

 Чобаница са падина Копаоника из села Копривница, недалеко од Рашке, обучена у мушко одело, са скраћеном косом испод шајкаче и груди стегнутих пртеним увијачем, пријавила се војној команди као Милун Савић и тако храбро закорачила у крвави свет ратних, балканских сукоба. Њена "тајна" откривена је тек пошто је у Брегалничкој бици (1913) рањена у груди. Ипак, због успеха који је показала у борби, рат је завршила са чином каплара српске војске. Пошто је откривено да је жена, није примљена на самом почетку I светског рата. "Жене у рат могу само као санитетско особље", речено јој је. Тада пише начелнику Врховне команде, војводи Радомиру Путнику: "Војводо, одавде не идем док ме не примите. Ја сам каплар и хоћу своју десетину!" У Бици на Церу, у храбром гоњењу потученог непријатеља, сама заробљава 23 бугарска војника. Као бомбаш ретке смелости и умећа брани Београд у уличним борбама. На положајима код Ужица у једном нападу пада прострељених груди. У јесен 1915. у Македонији тешко је рањена гелером у главу. И тако повређена кренула је у голготу заједно са народом и војском преко Албаније. Виђали су је како у чарапама преноси своје посустале саборце преко залеђених река. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт где је учествовала у биткама које је српска војска водила на лето и у јесен 1916. године. У чину поднаредника бива погођена у обе ноге. Опоравља се у Бизерти. О њој води рачуна командант француске средоземне флоте вицеадмирал Емил Гепрат. Брине за њу и упућује јој речи племените подршке: "Сине, оздрави што пре, Француска те воли!" Ова одликована и храбра жена изазивала је дивљење савезничких војника који у својим редовима нису имали жене борце.

   Чобаница је постала славом овенчани ратник. О њеним подвизима који превазилазе границу вероватног рашчуло се по целој савезничкој војсци. Светска штампа пише о њој.

   Угашена су светла на позорници рата. Сећање Отаџбине је још једном на искушењу. Милунка једним кораком од хероја улази у улогу животног губитника. Удаја, развод, самохрана мајка. Чистачица, куварица...За њу нема бољег посла, на ивици егзистенције је. Нема је у књигама историје, у уџбеницима. И тада Милунка остаје јака, и поносно ћути. И поред своје успева да ишколује преко тидесеторо деце.

40 година касније

Тек 40 година након Милункине смрти (10. новембра 2013. г.), њени посмртни остаци су пренети у Алеју великана и положени, уз највише војне и државне почасти, на београдском Новом гробљу. Парастос испред Цркве Светог Николе служио је Патријарх српски Иринеј, који је истакао да је Милунка жртвовала себе без остатка: "Нико није тако схватио или мало је оних који су тако схватили однос према отечеству, вери и свему ономе што се српски зове", рекао је тада Патријарх Иринеј.

Од хероја до чистачице

Наредник Милунка Савић је једина жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом који се додељује искључиво високим официрима. Она је жена која је обележила Балканске ратове и Први светски рат, носилац је Војне златне карађорђеве звезде са мачевима, Златне медаље за храброст "Милош Обилић", Легије части IV степена, Легије части V степена, француског Ратног крста, споменица (Албанска споменица и Споменица Солунског фронта 1915-1965, највишег енглеског одличја - Светог Михаила и руског - Светог Георгија Победоносца. Након рата је живела мучан живот, радећи углавном као чистачица и куварица, потпуно заборављена од своје вољене Отаџбине. Тихо и неприметно упокојила се у 81. години (6. октобра 1973), у једнособном стану на четвртом спрату зграде без лифта у насељу Браћа Јерковић Тај стан јој је тек 1972. године доделила Скупштина града Београда.

М. Р.

ПРАВОСЛАВЉЕ, бр.1166, 15. октобар 2015.